Priznajem: za teleskope sam dupe-glava. Da nema Letenke nikad ne bih pipnuo neki. Ipak, 'globalno gledajući' zanimaju me. Ako bi Srbija sa zemljama regiona napravila u kosmosu teleskop prečnika 10 milja, koliko bi duboko u univerzum bi mogli da gledamo i koliko bi uvećanje imali?
Ko je pomislio da je ovaj text još jedna predizborna patka i jadan pokušaj da dobijemo neki evro za nauku, u pravu je. Dakle, ne postoji ništa tipa 'koliko duboko' niti 'koliko uvećanje'... Jednostavno, teleskopi ne rade tako.
Već vidimo u dubinu univerzuma koliko je to moguće. Podsećam da je potrebno vreme da bi se svetlost proširila. Najstarija svetlost koju vidimo dolazi od najudaljenijih izvora. Ti najdalji izvori su sa udaljene periferije svemira, koje vidimo onako kako su izgledali nekada kada je čitav svemir bio ispunjen vrelim, užarenim gasovima, u procesu hlađenja i postajanja transparentnim za vlastitu svetlost.
Imaj uvek na umu da iako je započela kao vidljiva svetlost, zbog ogromnog kosmološkog crvenog pomaka ona dolazi do nas u obliku radio talasa. (Zapamti da su i svetlost i radio talasi elektromagnetno zračenje: razlikuju se samo po talasnoj dužini). Talasna dužina ove svetlosti, koja je započela uglavnom kao bela svetlost (slično kao svetlost iz konvencionalne sijalice sa užarenom niti) povećala se za oko 1100 puta, a mi je detektujemo kao kosmičko pozadinsko mikrotalasno zračenje (CMB).
Svetlo starije od CMB ne možemo da vidimo jer je gas koji emituje CMB bio neproziran, pa nam sve iza toga ostaje skriveno.
CMB je nastao svuda, kada je kosmos bio star manje-više oko 385.000 godina. Danas, kada gledamo u nebo u određenom smeru 'vidimo' ovu svetlost jer ju je emitovao komad gasa udaljen oko 13,8 milijardi svetlosnih godina od nas. Sutra, gledajući u istom smeru, i dalje vidimo CMB; ali današnji deo gasa je sada proziran, zbog čega možemo videti CMB sa sve malo udaljenije tačke u istom smeru. (Zato CMB nikada ne prestaje; vidimo ga samo iz sve udaljenijih delova svemira.)
Dakle, to je što se tiče udaljenosti. Šta je s povećanjem?
Teleskop radi dve stvari. Pojačava svjetlost (prikuplja svetlost na veliku površinu, bilo da je to veliko sočivo ili ogledalo, i fokusira je na malo područje, kao što je komad filma ili svetlosni CCD senzor) i razlučuje stvari koje su blizu jedna drugoj.
Svetlosno pojačanje teleskopa proporcionalno je površini koja prikuplja svetlosti. Teleskop promera 10 milja s kružnim otvorom mogao bi da prikupi 100 miliona puta više svetla od teleskopa promera 1,6 metara.
Ugaona rezolucija teleskopa takođe je određena veličinom njegovog otvora i talasnom dužinom svetlosti. Korisna formula je θ = 1,220 λ / d, gde je θ ugaona rezolucija u radijanima, λ talasna dužina, a d prečnik. Tipična talasna dužina vidljive svetlosti iznosi oko 0,0000005 metara (0,5 mikrona). U kombinaciji sa otvorom od 16 km, formula nam govori da takav teleskop (nakon konvertovanja iz radijana) može da razluči objekte koji su razdvojeni manje od 8 mikrolučnih sekundi.
Koliko malo je to? Pretpostavimo da gledate u obližnji solarni sistem, recimo, Alpha Centauri. Taj teleskop od deset milja imaće moć rezolucije da razlikuje dve stvari koje su otprilike 1000 milja jedna od druge.
Dakle, da postoji planeta slična Zemlji koja kruži oko Alfe Kentaura, taj teleskop od 10 milja u apsolutno savršenim uslovima mogao bi dobiti... njenu sliku 7 puta 7 piksela. Nešto poput ovoga:
Kao što kažu u mnogim knjigama, univerzim je strahovito velik. Udaljenosti su zaista nedokučive. Čak ni s teleskopom od deset milja ne bi mogli da dobijemo smislene slike planeta u sistemima koji su najbliži našem, a kamoli nešto drugo – daljine su ogromne a fizika neumoljiva
