Petak, 27. septembar ove godine  je bio prekrasan. Tog dana u dva sata po podne nas četvorica Vobanista: Miloš, Dušan, Jaroslav i ja, krenuli smo u Srpsku Crnju da radimo.

oblaci2

   
  ALBUMI FOTOGRAFIJA IZ CRNJE

Srpska Crnja je malo mesto na samoj granici sa Rumunijom, od Novog Sada udaljeno 104 kilometra ako idete preko Zrenjanina. Danas Crnja ima oko 3,5 hiljade stanovnika i deli sudbinu mnogih sela kod nas jer joj se stanovništvo stalno osipa. Pre 70 godina živelo je tamo preko osam hiljada ljudi. Crnja se pominje u nekim starim dokumentima još 1373. godine pa ako po tome gledamo Crnja ima dugu istoriju. U Srpskoj Crnji nalazi sa Kulturni centar koji treću godinu zaradom organizuje festival kulture na koji nas je direktor, Rodoljub Boškić, ljubazno pozvao. A mi smo poziv prihvatili sa zadovoljstvom. 

2019 09 27 16.42.23

I tako smo krenuli, a dan je bio jako lep. Po nebu su lebdeli paperjasti blještavo beli oblaci tako lepi da kao da su preslikani iz nekog Diznijevog filma. A po onom jakom suncu rane jeseni Vojvodina je bila ravnija nego inače. Ili nam se tako samo činila. I već je počela je da prima jesenje boje. 

Sve je bilo jako lepo, skoro pa preterano. Uživali smo u vožnji i razgledanju prirode, pričali astronomske priče, kad najednom - Miloš upade u krizu. Bili smo već uveliko izašli iz Zrenjanina kad se to dogodilo. Kaže Miloš nije od Novog Sada pio kafu, a on troši jednu na 50 kilometara, i to od kad je ovu naviku smanjio, jer ranije je pio litru na 100 kilometara. Šta ćemo, mi počesmo da gledamo levo i desno ima li neki restoran. U Banatskom Karađorđevu neki ljudi nam pomogli i tako smo ga našli desno iza jednog ugla, na 10 metara od glavne ceste u ulici Solunskih dobrovoljaca. 

2019 09 27 15.57.37

Krenusmo posle dalje i nakon dvadeset kilometara GPS i Google nas dovedu tačno ispred kuće u kojoj se rodio Đura Jakšić.

Pretpostavljam da većina čitalaca ne zna da je naš veliki pesnik i cenjeni slikar Đura Jakšić rodom iz Srpske Crnje i ako je tako evo sa zadovoljstvom ih o tome obaveštavam. 

2019 09 27 16.48.57

Danas je Đurina kuća pretvorena u muzej posvećen njemu. To je mala, belo omalana kuća, sa lepim, popločanim dvorištem. Voleo bih da smo toj kući-muzeju posvetili više pažnje, ali u dvorištu nas je dočekao domaćin, pomenuti Rodoljub Boškić. Nakon pet minuta za koje vreme smo svi pričali istovremeno i uglas („o dobar dan, jeste li stigli, evo nas mi došli, pa lepo je ovde, baš mi je drago a ja vas čekam jeste li nas lako našli, a ovo je znači muzej…“ itd.), naš novi prijatelj Rodoljub pogleda u sat pa reče da nas u školi čekaju, ima samo deset minuta do početka programa… i tako krenusmo, a da Đurin muzej nismo ni videli čestito.

2019 09 27 17.00.39

U školi jedna učionica prepuna đaka strpljivo je galamila dok smo se mi probijali ka tabli. Ispostavilo se da smo taj program koji je Rodoljub pominjao bili zapravo mi. 

Dobro, pričali smo deci malo o svemiru i njegovim misterijama, obavestili ih da uprkos glasinama koja kruže svetom, Zemlja ipak nije ravna ploča nego kugla itd. Nama je bilo prijatno, a deca su sa zadovoljstvom sačekala kraj predavanja i otišla kući. Mi odosmo  na večeru.

2019 09 27 17.20.43

2019 09 27 18.10.17

Ali pre večere posetili smo… e ne znam kako to da nazovem drukčije nego kao neku vilu ili čak palatu, dakle jednu predivnu i pomalo zapuštenu zgradu, rekao bih u stilu rane moderne arhitekture kakva se kod nas, pa i u svetu, počela negovati između dva svetska rata. Ona je i sagrađena, kako nas je domaćin obavestio, tu negde na samom početku pete decenije prošlog veka. Unutra smo prošli kroz divne sale od kojih me je jedna podsetila na balsku salu u kojoj je Nataša srela Andreja Bolkonskog, samo, naravno mnogo manju i ipak znatno u svemu skromniju. Zatim tu su bili saloni, velika i moderno opremljena kuhinja, kupatila, radne sobe, kabineti… morali smo da prekinemo razgledanje. Čekala nas je večera, a posle nje odmah postavljanje naše opreme za astronomsko posmatranje u školskom dvorištu.

2019 09 27 20.45.12

Uveče smo postavili teleskop William Optics i jedan od dva naša binokulara. Onda su došla deca i nekoliko odraslih: čuvar škole, dva, tri roditelja, poneki nastavnik. Nebo je bilo sve čistije, a njegova magnituda je dostigla 20,44 što smo izmerili Sky Quality Meter-om, našom merilicom osvetljenosti neba koju smo dobili u paketu sa ostalom opremom za potrebe rada projekta. Tih 20,44 je sasvim dobar rezultat s obzirom da je škola bila osvetljena i to baš onako, momački.

Gledali smo Dumbell, Jupiter i Saturn itd. i naš teleskop se pokazao odličan. Naše teleskopdžije su njime vrlo zadovoljne. A isto tako i binokular je bio sjajan za razgledanje okoline. Deca bila zadovoljna, a mi srećni. 

2019 09 27 20.56.48

Ja sam nisam vešt sa teleskopom i uglavnom ove naše sesije samo beležim fotoaparatom. Sve posmatram sa strane i divim se, zaista se divim ostaloj trojici mojih prijatelja jer oni s beskrajnom pažnjom svakom detetu objašnjavaju, pokazuju rukom i laserom sazvežđa, podižu ih do okulara, prilagođavaju teleskop njihovoj visini. Ah, kako su to divni ljudi. Verovatno i zato su naši astronomski pohodi tako prijatni.

P.S.

Moje visoko mišljenje o karakteru i naravi Miloša pretrpelo je udarac kada nas je sutradan u pet sati sve probudio da bismo išli kući. U pet sati! Rekao je: „Ajde, odradili smo posao, šta ćemo sad ovde, idemo mi lepo kući“.

POGLEDAJTE ALBUME FOTOGRAFIJA SA OVOG DOGAĐAJA


Dodaj komentar