U srcu ljubav jača od smrti

U glavi misao veća od glave

I to je odbrana zemlje

Može biti da je živa materija, rukom neke od viših Kardaševljevih civilizacija nasumično bačena u dubine prostora i vremena pala na Zemlju, panspermično, a sa cijem da se iz semenki jednoga dana razviju autonomna intelektualno funkcionalna bića i da postanu biološke kosmičke sonde. Takvo je seme pre par milijardi godina niklo na Zemlji. Rađaće će se potom i razmnožiti i napuniće Zemju i nastaće sedam milijardi sondi koje će sa svojih pet senzora (čula) prikupljati informacije o ovom delu svemira i u određenom vremenu. Najkompleksnija struktura materije stvorena u svemiru evoluirala je u ljudskim bićima, struktura koja misli od prikupljenih informacija pravi slike, predstave, katedrale, svemirske brodove, akceleratore, opservatorije, simfonije, naučna dela. A onda tamo neko ko u najvišem nebu stoji, civilizacija- sejač, nekim putevima (Kojim? Još ne znamo, pa do skora nismo znali ni za mogućnost komunikacije s nekim događajima pomoću gravitacionih talasa) detektuje te podatke i tu misao i stvara sebi opštiju i potpuniju sliku univerzuma. Ako je tako, zašto je to tako, možda oni znaju a možda ne znaju ni oni?     

A ovde na Zemlji, neke jedinke (sonde) nezadovoljne količinom i kvalitetom onoga što vide (sondiraju) oko sebe, htele bi još, htele bi više… izmisle i naprave mikroskope, teleskope i kamere. Pojačavaju i produžuju svoja čula i tako gledaju i posmatraju, i ono što im je nevidljivo čine vidljivim.

Velika reč ni iz srca ni iz glave

Već iz zemlje ko biljka ili cvet

Raste, i to je odbrana zemlje

dsc02667m
dsc02683m

Izložba astrofotografije, Akordi svemira Gorana Vukajlovića, otvorena u Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin” u Zrenjaninu, 1. 12. 2017. godine je njegova prva izložba.

Otvaranje izložbe je obogaćeno muzikom. Ana Lačković je uz pratnju Tee Đorđević na klaviru, u izložbenom prostoru oplemenjenom knjigama, izvela arije iz poznatih opera i drugih muzičkih dela: Geršvina, Martinija, Gardela i Bizea. Čovekovo oko je detektor elektromagnetnih a uho mehaničkih talasa. Auditorijumu, ponesenim u svet umetnosti ovim talasima, predstavljeni su gravitacioni talasi, za čije detektovanje čovek nema čulo. Dogodila se sinergija umetnosti i nauke.

Namučeno zrno misli cvet

Dan misli sunce

I to je odbrana zemlje

Gravitacioni talasi

Niče u Filozofiji u tragičnom razdoblju Grka kaže: Jedan gorostas kroz puste međuprostore vekova dovikuje drugome, te se nenarušavan od obesnih i bučnih patuljaka što puze ispod njih sublimni razgovor duhova nastavlja. O tom sublimnom razgovoru duhova, od Njutna do Ajnštajna i dalje do današnjih dana, o gravitaciji, najzagonetnijoj temi ovog vremenskog razdoblja, o Njutnovoj ideji da je gravitacija jedna od sila do Ajnštajnovog tumačenja da je gravitacija posledica delovanja mase, u okviru otvaranja svoje izložbe govorio je Goran Vukajlović.

Ono što mi osećamo kao privlačnu gravitacionu silu je interakcija mase i tkiva (mreže) kontinuuma prostora i vremena. Ajnštajn je u Opštoj teoriji relativnosti teorijski objasnio postojanja tela ogromnih masa, čija je gravitaciona interakcija sa okolnim prostorom i vremenom toliko jaka da ništa, pa ni svetlost ne može da izađe iz zagrljaja te interakcije. Zbog toga su ta tela nevidljiva i nazvana su crne rupe. One raspolažu ogromnom masom i ekvivalentno tome ogromnom energijom. Masa se može pretvoriti u energiju, o čemu govori Ajnštajnov Zakon ekvivaentnosti mase i energije. Kada se dve crne rupe sudare deo njihove mase, ekvivalentne masi nekoliko masa našeg Sunca, po formuli E = mc2, pretvori se u energiju. Ta energija pokrene i deformiše mrežu prostor- vreme. To mreškanje ili talasanje dopire do Zemlje.  Amplitude ovih talasa su reda veličine jednog protona.

Prvi detektori koji su napravljeni u SAD, u državama Luizijana i Vašington, LIGO, 14. septembra 2015. su detektovali ove talase nastale sudarom dve crne rupe. Poslednja detekcija, peta po redu dogodila se 17. avgusta 2017. i nastala je sudarom dve neutronske zvezde. Ovu pojavu je detektovala i gravitaciona opservatorija VIRGO u Italiji a posmatrali su je i optički teleskopi, jer u ovom događaju svetlost nije zarobljena gravitacionom interakcijom kao pri sudaru crnih rupa.

sgv6 sgv5

Početkom 20-og veka se smatralo da su znanja iz fizike zaokružena i da je još samo potrebno proveriti neke fizičkekonstante. Međutim, pokazalo se da tu ima još puno posla. Njutnova teorija gravitacije i Maksvelova elektromagnetna teorija nisu bile usklađene. Iz Njutnove definicije gravitacione sile F = ɣ · m1· m2/r2 se ne vidi brzina delovanja sile, ako se centri mase poklapaju sila postaje beskonačna, univerzum je nestabilan i urušio bi se pri najmanjem pokretu tela u njemu. Njutn je smatrao da je zbog toga neophodna viša sila koja će vršiti povremene intervencije održavajući kosmos večnim i nepromenljivim.

U Opštoj teoriji relativnosti, 1915. Ajnštajn proglašava da prostor i vreme nisu nepromenjivi, da masa iskrivljuje prostor-vreme a geometrija prostor-vremena određuje masi kako će da se kreće. On u ovoj teoriji objašjava Merkurovu putanja oko Sunca, gravitaciona sočiva, savijanje svetlosti oko masivnih objekata (Edington potvrdio u toku posmatranja pomračenja Sunca), crne rupe i gravitacione talase.

Mogući izvori gravitacionih talasa su: osno nesimetrične supernove, osno nesimetrični pulsari, binarni sistemi crnih rupa ili neutronskih zvezda.

Za sada postoje tri detektora gravitacionih talasa: dva, u Luizijani i državi Vašingoton, u SAD koja su udaljena 3 000km (oko 10 ms za svetlost) jedan od drugog, i  VIRGO, blizu Pize u Italiji. Oni mogu da rade na principu interferometrije, povezano, kao jedan.
Koja je svrha, značaj ovog otkrića i gde se može primeniti? Zašto je to bitno? Ovim dostignućem je ljudima otvoreno novo čulo, rođena je nova vrsta astronomije, gravitaciona astronomija. Ona će nam u narednom vremenu dati novu i drugačiju sliku svemira, nevidljivo će učiniti vidljivim.

Za izuzetan doprinos razvoju sistema za detekciju gravitacionih talasa Rajner Vajs sa MIT-a i Beri Beriš i Kip Tornu sa Kalteh-a su  2017. dobili Nobelovu nagradu. Polovinu nagrade je dobio Vajs a drugu polovinu su podelili Beriš i Torn.

 Koliko je zemlje iza nas

Toliko je snage u nama

I to je odbrana zemlje

Crtice sa izložbe

VGAGalaksija Andromeda (M31) je udaljena 2,5 miliona svetlosnih godina od Zemlje i najbliža nam je spiralna galaksija. Najveća je galaksija u Lokalnoj grupi. koju još čine naša galaksija, M33 i još 30-tak manjih galaksija. Veća je od Mlečnog puta ali izgleda da nije masivnija. Mlečni put ima više tamne materije. Opservacije govore da ima hiljadu milijardi zvezda, što je tri puta više nego u Mlečnom putu. Andromeda i Mlečni put se kreću jedno prema drugom i u dalekoj budućnosti će doći do njihovog sudara. Proučavanje Andromede je veoma bitno jer pomoću nje možemo da pretpostavimo kako izgleda naša galaksija. Pretpostavlja se da se Andromeda formirala pre 8-10 milijardi godina sudarom dve proto galaksije i da je pre 2 milijarde godina imala blizak susret sa M33 što je pokrenulo talas formiranja novih zvezda u njoj. M33 je pri tom sudaru doživela degeneraciju svojih spiralnih grana. Prečnik Andromede je 220 000 svetlosnih godina. Na slici su vidljive i male satelitske galaksije M32 i M110.

maglina nMaglina Ruža, poznata kao Caldwel 49. je veliki kružni HII region koji se nalazi u blizini jednog molekularnog oblaka u Jednorogu. Otvoreno jato NGC 2244 je povezano sa maglinom. Zvezde u jatu su formirane od magline. Jato i maglina su udaljeni 5 200 svetlosnih godina od Zemlje. Prečnik magline je 130 svetlosnih godina. Radijacija mladih zvezda pobuđuje atome u maglini izazivajući njihovu radijaciju zbog čega je maglina vidljiva. Masa magline je oko 10 000 masa Sunca. Solarni vetrovi sa zvezda O i B klase vrše pritisak na međuzvezdane oblake, prouzrokujući kompresiju gasa što prati formiranje zvezda a što se i danas dešava. Rendgenska svemirska opservatorija Čandra je 2001. otkrila prisustvo veoma vrelih mladih zvezda u srcu magline. Ove zvezde zagrevaju okolni gas do 6 miliona Kelvina izazivajući tako emisiju X- zraka.

petlja u labuduPetlja u Labudu je ostatak zvezde, koja je eksplodirala kao supernova, pre 5 000 – 15 000 godina. Najuočljiviji deo magline u vidljivoj svetlosti naziva se i Maglina Veo. Ovaj ostatak supernove zauzima otprilike 80 svetlosnih godina po dužini. Maglina svetli kao posledica interakcije odbačenog zvezdanog materijala supernove i međuzvezdane materije. Posmatranja ove zvezdane laboratorije otkrila su neravnomernosti u sastavu i strukturi međuzvezdane materije, kao i samom materijalu koji čini ostatak supernove. Vlakna kompresovanog međuzvezdanog gasa sijaju svetlošću koju emituju ekscitovani atomi vodonika. Udaljenost od Sunca je 2 600 svetlosnih godina.

iglEagle (Orao) je difuzna maglina koja okružuje jato sa mnogo mladih zvezda tipa O i B. Proces formiranja zvezda u ovoj maglini je i dalje u toku. Oblaci gasa i prašine pod uticajem gravitacije se sabijaju i tako otpočinje proces rađanja zvezde. U nekom trenutku masa počne da se zagreva i kada se zagreje dovoljno počinje proces nuklearne fuzije, pretvaranja vodonika u helijum uz oslobađanje energije koja u vidu pristiska iznutra uravnotežuje gravitacionu silu i zaustavlja proces skupljanja. Sjajne, tople plave zvezde, tek formirane stvaraju zvezdane vetrove koje preostali slobodni materijal oduvavaju, grupišući ga u novom regionu gde ponovo počinje proces formiranja novih zvezda. Ovaj proces je jasno vidljiv u stupovima stvaranja, novim zvezdanim porodilištima. Jedan deo materije zvezdani vetrovi neće oduvati pa će ostati mali džepovi tamne magline. Pošto su ove zvezde ogromne one će eksplodirati kao supernove u kratkom periodu. To će ponovo pokrenuti proces formiranja novih zvezda od ostataka supernove. Eagle nebula je udaljena 8 000 sg. Nalazi se u sazvežđu Strelca. Ukupna masa nebule prelazi 12 000 Sunčevih masa. Dimenzije magline su 70 x 55 sg a samog zvezdanog jata oko 15 sg. Starost se procenjuje na oko 5,5 miliona godina. Kule gasa su veličine reda 9sg. U jatu je uočeno oko 460 zvezda spektralne klase O. Luminoznost jata je milion puta veća od luminoznosti Sunca. Po nekim teorijama unutar nebule se desila eksplozija supernove pre 6 000 godina i da stupovi stvaranja više ne postoje u obliku koji sada vidimo a da ćemo novi izgled magline videti tek za 1 000 godina. Snimak sa Tare 2013 g.

okultacija ju i mesNaučnik ne proučava prirodu jer je to korisno, on je proučava jer u tome oseća najveće zadovoljstvo, a ovo oseća jer je priroda predivna. Da ona to nije, ne bi bila vredna upoznavanja, život ne bi bio vredan življenja. Naravno, ja ovde ne govorim o lepoti koja deluje na čula, lepoti vrlinskoj i pojavnoj, i ne da potcenjujem ovakvu lepotu, daleko od toga, ali ona nema ništa sa naukom. Govorim o dubljoj lepoti koja dolazi iz harmoničnog poretka njenih sopstvenih delova, koji naša inteligencija može razumeti.  

                                         Anri Poenkare

Okultacija Jupitera. 15 Jul 2012. godine. Povlen.

Stihovi Branko Miljković- I to je odbrana zemlje

SVE JE FIZIKA
Miša Bracić
MisaBracic portret 
 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Facebook