Povodom: Legalizacija ubijanja robota

p1094.jpg

"U Europskom parlamentu svijesni su pravnog i sigurnosnog vakuma, pravog jaza koji se stvorio u tehnološkom svijetu današnjice. Hitno je potrebno uspostaviti zakonsku regulativu o pravima i obvezama robota odnosno odgovornosti za njihov rad i djelovanje." 

Citirani pasus je primer kako rđava birokratija pokušava da se umetne tamo gde joj nije mesto, suštinski samo želeći da naplati još jedan reket u još jednoj sferi. Nemaju roboti nikakva prava, kao što ih nema ni nas toster ili naša bušilica, pa se treba ljubazno zahvaliti pravnicima iz bilo kog parlamenata, pa i evropskog, na ovako nesebično ponuđenim uslugama. O obavezama tostera, bušilice ili robota je još bizarnije govoriti. Sve u svemu, još pre mnogo vekova je u evropskom pravu definisana institucija odgovornosti za opasnu stvar, i nepotrebno je išta menjati. Isto važi i za opasnu delatnost. Ako moj vučijak ujede prolaznika, ja snosim odgovornost. Ako moj aparat povredi nekoga, u granicama održavanja sam odgovoran ja, a u granicama fabričke greške je odgovoran proizvođač.

Sve ovo je davno, davno rešeno u pravu, u oblasti naknade štete, pa nova mašina koja se zove robot ne može tu ništa da promeni.

Zastupnicu suprotnog stava će reći da AI za razliku od tostera donosi odluke, ali to je samo na prvi pogled tako. Prvo, i moj toster je programabilan, a drugo, odluka je neka algoritamska struktura postupanja, otprilike kao što je to procedura hirurške operacije ili upravljanja avionom. Za pogrešan algoritam odgovara onaj ko ga je ugradio, za sprovođenje algoritma onaj ko ga sprovodi, a za celokupnu opasnu delatnost onaj ko je vrši (i to po principu objektivne odgovornosti). To znači da ako Vas ispravan i održavan robot napravi štetu komšiji, odgovarate vi, a ako je šteta posledica fabričkog nedostatka fabrika (dok je mašina u garantnom roku).

Po prirodi stvari, ma koliko da ugradimo bezbednosnih mehanizama u mašine, one će uvek moći da naprave štetu. Rizik će se smanjivati kako bude napredovala tehnologija. Ako se odmah propiše neki nerealno nizak stepen rizika to može biti suviše visoka granica koja će usporavati razvoj (otprilike kao kad bi se 1910 propisali standardi sigurnosti letelica iz 1990 - to bi u startu ubilo avio industriju).
Sve u svemu, na našem sadašnjem nivou, jedini novi zakonski propis koji nam je potreban je da robotske masine moraju imati jedan taster OF, jednu verbalnu komandu za to, i nekoliko vizualnih. Svaki drugi rizik se mora dobrovoljno prihvatiti (kao sto se narod vozio avionima 1910 - sto bi po današnjim merilima spadalo u opasne sportove). Uostalom, ljudi se ožene pa prihvate neki rizik (i to bez tastera OF), pa što ne bi kupili i robota.

U vezi istog članka:
Povodom članka: "Legalizacija ubijanja robota"

 

Kuda idu roboti 

Veštačka inteligencija

Novi roboti! U trenutku pomislite da su ljudi.

„Artificial life”- digitalni organizmi

Transhumanizam - za i protiv


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži