Početkom sedamnaestog veka istraživači nebeskog prostora i tela koja lutaju njime dobili su moćno sredstvo za svoj rad. Bio je to naravno teleskop, sjajan izum, u osnovi tiliko jednostavan da je prosto neverovatno kako ranije nije izmišljen. Odmah je proširio ljudski vidokrug do neslućanih razmera i izmenio nmoge predstave o vasioni i nama samim.

  William Gilbert 45626i
Vilijam Gilbert,

Kad se gleda kroz teleskop Mesečeva sjajna i glatka površina postaje rapava, puna ožiljaka, rošavih udubljenja i grubih ispupčenja. Danas smo ravnodušni prema taj činjenici, ali na početku sedamnaestog veka ona je izazvala pravu senzaciju i ogromno interesovanje za Mesec. I naravo, od pravih osmatranja pa do crtanja karti Mesečevog reljefa kaorak je bio vrlo kratak.

Doduše, najstarija karta Meseca za koju danas znamo načinjena je desetak godina pre pojave teleskopa. Nju je oko 1600. golim okom nacrtao Vilijam Gilbert, (William Gilbert  1544 -1603) engleski fizičar i lekar koji je inače u nauci ostao upamćen kao istraživač magnetizma i elektriciteta. Ali ta Gilbertova karta je bila zapravo samo gruba skica tamnih i svetlih predela na Mesecu, što se uostalom jedino i može videti golim okom.[1]

William Gilbert 1603Gilbertov crtež Meseca - 1603.

  ThomasHarriot
  Tomas Heriot

Postoji mala zbrka oko toga ko je načinio prvu teleskopsku mapu Meseca jer se često navodi daje to bio Galilej dok prvenstvo zapravo pripada englskom astronomu i metematičaru iz Oksforda Tomasu Heriotu (Thomas Harriot 1560 – 1621).

Heriot je sa crtanjem Mesečevog reljefa uz pomoć teleskopa počeo jula 1609. i  načinio je više crteža. To su bili crteži pojedinih područja satelita koja je Heriot nešto kasnije objedinio u jedinstvenu mapu celog Mesečevog diska. Na toj mapi nalazile su se konture mora i još pedesetak detalja. To je zapravo najstarija mapa celokupne, nama bliže strane Meseca, a potiče iz 1609. godine.

Heriot1610Heriotovi crteži Meseca

Prvamapacelog meseca Herriot 1609Heriotova mapa Meseca - 1609.

Galilej je za Heriotom kasnio svega nekoliko meseci. On je prvi put Mesec posmatrao kroz ”optičku tubu” avgusta 1609. a  svoje crteže isto tako pojedinih područja satelita (pri različitim fazama) objavio je početkom 1610.

0K3KiX2Qx4qaVgJqtGalilejevi crteži Meseca - 1609.

U čitavoj ljudskoj istoriji Galileo Galilej važi za jednog od najvećih naučnih genija i verovatno je to razlog što se rad Taomasa Heriota najčešće sasvim previđa.

No, bilo kako bilo, uskoro za ovim počele su da se objavljuju i druge karte Meseca, drugih autora od kojih se svaki trudio da njegova karta bude detaljnija, preciznija i uopšte bogatija i bolja no prethodne. Na kraju ispalo je da smo u to vreme imali potpunije mape Meseca (njegove bliže strane) no mape same Zemlje.

Jer to je još uvek bilo doba velikih geografskih otkrića kada su brojni istraživači, trgovci, misionari i razni avanturisti krstarili planetom i tek otkrivali nove puteve i nove predele. Upravo tih godina kada su Heriot i Galilej posmatrali i crtali Mesec, dole na Zemlji mornari su plovili duž obala nekog nepoznatog kopna više hiljada kilometra južno od Azije. O tom kopnu, koje će kasnije dobiti naziv Australija, do tada su postojale sasvim maglovite i krajnje nepouzdane predstave tako da na kartama ono nije ni postojalo, ili je pak prikazivano sasvim izobličeno i na pogrešnom mestu.

Ali ipak, sve te karte Meseca iz sedamnaestog pa i osamnaestog veka, bez obzira na veliki trud njihovih autora, danas nam izgledaju prilično naivne i u njima zapravo teško prepoznajemo naš satelit. Sve su one veoma uprošćene, detalji na njima su grubi i izobličeni, ponekad groteskni, a često i pogrešno locirani. Tome je uzrok svakako nevešta ruka koja ih je crtala, ali i vrlo rđav kvalitet tadašnjih teleskopa koji su patili od svih bolesti koje optički instrumenti uopšte mogu imati. Uveličanja su im bila mala vidno polje uzano, sočiva su razlagala svetlost i davala mutnu, pomalo izobličenu sliku sa neprijatnim prelivom spektralnih boja itd.

Da bi izbegli neke od obih bolji astronomi su počeli da grade ogromne dugofokusne teleskope, u šali zvane “optički dinosaurudi”. Međutim rezultati ovakvih konstrukcija ipak nisu bili naročito dobri. Tako je Jogan Hevel na primer, izgradio teleskop dužine čak pedeset metara, a opet je dobijao rđavu sliku.

Naravno, loš kvalitet teleskopa nije osujetio napore astronoma da dokuče nebeske tajne, o čemu slikovito govori i rad baš ovog Hhavela koji je, nošen idejom da sačini detaljan atlas Meseca, studirao njegov reljef čitavih šest godina. Iz noći u noć on je teleskopom krstario Mesečevim morima, planinama i kraterima, brižljivo zapisivao svoja opažanja i urezivao na bakarne ploče svaki detalj koji bi video.

Moon by Johannes hevelius 1645Heveliusova mapa Meseca iz 1647.

Bio je to naporan i spor posao, ali nakon tih šest godina Hevel je imao bakroreze cele površine satelita i to za svaki dan starosti njegove mene. Posao je okončao 1647. objavljivanjem atlasa Meseca sa opisom reljefa a pod nazivom “Selenographia sive Lunae Descriptio”[2]

I atlas i opis bili su verni stvarnom izgledu Meseca onoliko koliko je to dopuštao Hevelov teleskop, međutim ono po čemu ova knjiga privlači našu pažnju bili su nazivi pojedinih Mesečevih formacija. Hevel se naime, pri opisu reljefa Meseca služio sopstvenom nomenklaturom, pa je tako jedan planinski masiv nazvao Alpi, drugi Apenini, jedan veliki krater na severu dobio je ime Veće Crno Jezero itd. Većina ovih naziva nije nikada bila prihvaćena, ali ideja da se planinski masivi Meseca nazovu po planinskim masivima naše planete postaće kasnije pravilo.

Ovo možda nije prava nagrada za toliki napor koji je Hevel uložio u svoje delo, ali je i time ušao u istoriju selenografije kao jedan od njenih tvoraca.

(Nažalost, Hevelovi bakrorezi na kojima je on sa velikim trudom i strpljenjem rado, izgubljeni su. Postoji priča da su nakon smrti astronoma oni istopljeni da bi se od njih napravio čajnik!)

A dve godine pre nego što će Hevel objaviti svoj atlas, 1645. belgijski inžinjer Mšel  Florent Langren  (Michel Florent van Langrenn, ~1600-1675), inače u službi kod španskog kralja  takođe je štampao mapu Meseca sa svojim nazivima formacija, ali ni njegova nomenklatira nije prihvaćena. Međutim, ova Langrenova mapa odigraće svoju ulogu šest godina kasnije.

Langrenus map of the Moon 1645

U isto vreme kad i Hevel i Langren živeo je Đovani Batista Ričoli… 

Nastavak priče pročitajte ovde: Otkud imena kratera i planina na Mesecu?

 

[1] Ova karta je objavljena tek nakon smrti svog autora. Čini se da je Gilbert smatrao da su svetle oblasti Meseca mora, a tamne kopna.

[2] Selenografija ili opis Meseca

 Mesec - vrlo neobične pojave u vezi sa njim

Otkud imena kratera i planina na Mesecu?

KRETANJE MESECA


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži