×

Obaveštenje

Lack of access rights - File '/C:/Users/Zorkic/AppData/Local/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image001.jpg'
Lack of access rights - File '/C:/Users/Zorkic/AppData/Local/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image003.gif'

voda-crop

Ono što danas dominira našom planetom i čini je jedinstvenom u Sunčevom sistemu jeste voda, prvenstveno okeanska voda. Oko dve trećine površine Zemlje nalazi se pod okeanima i morima, i kada bi tu količinu vode rasporedili ravnomerno, dobili bismo sloj ove tečnosti debeo oko 2500 m. Smatra se da količina vode u velikim basenima iznosi oko 1,35 milijardi kubnih kilometara. Postavlja se onda logično pitanje da li je ime Zemlja, sinonim za čvrsto tlo, dobar opis onoga na čemu živimo, ili bi naziv Okeanija više odgovarao gore navedenom opisu. Pored toga što su veliki vodeni prostori iznedrili život koji je mnogo kasnije prešao i na kopno, oni su i pokretačka snaga koja proizvodi i menja globalnu klimu. Ove velike vodene mase prenose ogromne količine energije dobijene od Sunca preko cele planete, igrajući, pored atmosfere, ulogu u uravnotežavanju klimatskih prilika globalnog značaja.

Kao što smo rekli, voda u tečnom stanju prekriva više od 2/3 Zemljine površine, a ako računamo i ledene površine na severu i jugu planete, onda je preko 4/5 površine prekriveno ovom tečnošću. Slana voda nalazi se u morima, okeanima, priobalnim lagunama i jezerima u unutrašnjosti koja imaju mali priliv slatke vode. Na slatku vodu otpada samo 3% od ukupne količine vode na Zemlji. Gotovo 4/5 ove slatke vode je "zarobljeno" u polarnim oblastima u vidu inlandajsa ili glečerskog leda, a preostala petina je podzemna voda koja se nalazi ispod površine, na različitim dubinama. Samo preostalih 0,3% čine tekuću vodu na površini koja se nalazi u rekama, slatkim jezerima i močvarama.

SvetVode

Kontinenti se kupaju u okeanima.

Svakako najznačajnija osobina vode, pored toga što predstavlja dobro poznati univerzalni rastvarač, je da prilikom prelaska u čvrsto stanje postaje manje gustine, te pluta po površini, a ona gušća tone na dno. Ta osobina je omogućila opstanak života ispod leda koji se obrazovao na hladnijoj površini. Da nije tako, tokom ledenih doba svi okeani bi se zamrznuli od površine do dna i bio bi uništen sav živi svet koji je postojao u njemu. I svakako, ne sme se zaboraviti, voda je prisutna i u atmosferi u vidu vodene pare koja, ako se kondenzuje oko čestica prašine, u zavisnosti od temperature vazduha, formira kapljice ili ledene kristale.

vodaKM1

Otkud voda?

Otkud tolika količina vode na Zemlji i kakvo joj je poreklo? Posmatrajući naše najbliže susede među planetama možemo uočiti da su ili skoro potpuno bezvodne, prave suve pustinje, ili pak poseduju vrlo male količine ove tečnosti zarobljene u vidu leda.

Ranije se pretpostavljalo da su komete bogate vodom, koje se nalaze na rubovima našeg Sunčevog sistema, bile osnovni izvor vode akumulirane na Zemljinoj površini u vidu mora, okeana, jezera i sl. Međutim, noviji podaci po kojima je nivo deuterijuma (izotopa vodonika) u vodi kometa kao što su Halejeva (Halley), Hejl-Bopova (Hale-Bopp), Hijakutake (Hyakutake) i dr. dva puta veća nego što je to u morskoj vodi na Zemlji, govore o tome da one ne mogu biti jedini izvor ove tečnosti u okeanima. Verovatnije je da voda na Zemlji vodi prvenstveno poreklo od hidratisanih minerala iz protoplaneta čijim sudaranjem i srašćivanjem je naša planeta i nastala.

Naime, gasovi koji su bili zarobljeni u protoplanetama koje su formirale Zemlju, kao što su vodonik, amonijak, metan, ugljen dioksid i vodena para, pod dejstvom visokih temperatura koje su tada vladale na njenoj površini, postepeno su se oslobađali u atmosferu. Zemlja je uskoro bila obavijena vrelim gasovima, atmosfera je bila gusta i puna vodene pare, čiji će jedan deo mnogo kasnije biti kondenzovan i doprineće nastajanju okeana. Tečna voda, usled tako visokih temperatura, još uvek nije mogla opstati na Zemljinoj površini. S druge strane, usled čestih udara velikih tela iz svemira, dolazilo je do odbacivanja dobrog dela Zemljine jako redukujuće atmosfere. Ali, s druge strane, jedan deo izgubljene atmosfere bio je nadoknađen od strane samih bolida, koji su sadržali gasne komponente i vodu.

VodaKM2

Posle 300 do 400 miliona godina pošto je Zemlja otprilike dostigla sadašnju veličinu, smanjio se i intenizitet udara iz svemira, tako da se površina planete počela hladiti, a samim tim stvoreni su uslovi za formiranje čvrste kore. A kada je temperatura pala ispod tačke ključanja vode (koja je zbog guste atmosfere bila sigurno na višoj tački nego što je to slučaj danas), počelo je i formiranje okeana. Takva sredina je omogućavala da se veliki morski baseni stvaraju i na temperaturama koje su prelazile 100o C. Verovatno su se u prvim fazama stvaranja u najhladnijim delovima kore pojavljivala kratkotrajna jezerca, koja su bila toliko nestabilna da bi nestajala pri promeni godišnjih doba ili pod uticajem periodičnog zagrevanja stena ispod njih. Ipak, posle nekoliko miliona godina naizmeničnog pojavljivanja, smanjivanja, pa i nestajanja, nastali su stabilni okeani. Količina vode u tim pra-okeanima nije se bitno menjala, osim što su povremeni udari bolida izbacivali određenu količinu ove tečnosti u svemir. Međutim, pošto su određene količine vode dobijene i padom ovih tela, celi je proces tekao u krug.

Kada su nastali okeani?

vodaKM3

Pošto se prvi život pojavio na planeti pre najmanje 3,5 milijardi godina, grube procene nam govore da su se okeani formirali u periodu između 4,2 i 3,6 milijardi godina. Ti prvi okeani verovatno su bili kratkog daha, jer je bombardovanje Zemlje telima čiji je prečnik prelazio nekoliko desetina, pa i stotina kilometara tokom tzv. hadskog doba, dovodilo do toga da ovi okeani proključaju i ispare, podstaknuvši iznova proces hlađenja i kondenzacije. Tek pre negde oko 3,8 milijardi godina, kada su se ovi udari proredili, tekuća voda se mogla održati.

I tako, generalno gledajući od njenog nastanka do danas, količina vode na našoj planeti nije se bitnije menjala. Istina, stvarali su se novi, a nestajali stari okeani, formirali se novi rečni sistemi koji su često završavali u velikim jezerskim sredinama, led na polovima se topio i ponovo formirao, ali voda je opstajala. Možemo samo sa sigurnošću tvrditi da je tokom vremena rasla koncentracija soli u morskoj vodi, što se moze utvrditi na osnovu proučavanja ljuštura organizmima koji su u različitim vremenskim intervalima živeli, ali i po naslagama evaporita (gipsa, anhidrita i soli) koje su bile daleko ređe u prošlosti nego što je to slučaj sa naslagama vezanim za mlađe vremenske etape. Svakako, danas nam voda postaje sve značajnija, naročito ako smo svesni činjenice da veliki deo čovečanstva hronično oskudeva u ovoj dragocenoj tečnosti. Kao što rekoše futurolozi, ratovi budućnosti vodiće se ne zbog energetskih sirovina, već zbog dobre i zdrave pitke vode. Čuvajmo našu dok je još imamo!

dr Draženko Nenadić
mr Katarina Bogićević
FOTOGRAFIJE:
dr Katarina Miljković
kapljicaVODA
Sve važno i interesantno što ima da se kaže o vodi. Članak D. Dragovića

Ono što danas dominira našom planetom i čini je jedinstvenom u Sunčevom sistemu jeste voda, prvenstveno okeanska voda. Oko dve trećine površine Zemlje nalazi se pod okeanima i morima, i kada bi tu količinu vode rasporedili ravnomerno, dobili bismo sloj ove tečnosti debeo oko 2500 m. Smatra se da količina vode u velikim basenima iznosi oko 1,35 milijardi kubnih kilometara. Postavlja se onda logično pitanje da li je ime Zemlja, sinonim za čvrsto tlo, dobar opis onoga na čemu živimo, ili bi naziv Okeanija više odgovarao gore navedenom opisu. Pored toga što su veliki vodeni prostori iznedrili život koji je mnogo kasnije prešao i na kopno, oni su i pokretačka snaga koja proizvodi i menja globalnu klimu. Ove velike vodene mase prenose ogromne količine energije dobijene od Sunca preko cele planete, igrajući, pored atmosfere, ulogu u uravnotežavanju klimatskih prilika globalnog značaja.

 

Kao što smo rekli, voda u tečnom stanju prekriva više od 2/3 Zemljine površine, a ako računamo i ledene površine na severu i jugu planete, onda je preko 4/5 površine prekriveno ovom tečnošću. Slana voda nalazi se u morima, okeanima, priobalnim lagunama i jezerima u unutrašnjosti koja imaju mali priliv slatke vode. Na slatku vodu otpada samo 3% od ukupne količine vode na Zemlji. Gotovo 4/5 ove slatke vode je "zarobljeno" u polarnim oblastima u vidu inlandajsa ili glečerskog leda, a preostala petina je podzemna voda koja se nalazi ispod površine, na različitim dubinama. Samo preostalih 0,3% čine tekuću vodu na površini koja se nalazi u rekama, slatkim jezerima i močvarama.

Kontinenti se kupaju u okeanima.

 

 

Svakako najznačajnija osobina vode, pored toga što predstavlja dobro poznati univerzalni rastvarač, je da prilikom prelaska u čvrsto stanje postaje manje gustine, te pluta po površini, a ona gušća tone na dno. Ta osobina je omogućila opstanak života ispod leda koji se obrazovao na hladnijoj površini. Da nije tako, tokom ledenih doba svi okeani bi se zamrznuli od površine do dna i bio bi uništen sav živi svet koji je postojao u njemu. I svakako, ne sme se zaboraviti, voda je prisutna i u atmosferi u vidu vodene pare koja, ako se kondenzuje oko čestica prašine, u zavisnosti od temperature vazduha, formira kapljice ili ledene kristale.

 

Otkud voda?

 

Otkud tolika količina vode na Zemlji i kakvo joj je poreklo? Posmatrajući naše najbliže susede među planetama možemo uočiti da su ili skoro potpuno bezvodne, prave suve pustinje, ili pak poseduju vrlo male količine ove tečnosti zarobljene u vidu leda.

Ranije se pretpostavljalo da su komete bogate vodom, koje se nalaze na rubovima našeg Sunčevog sistema, bile osnovni izvor vode akumulirane na Zemljinoj površini u vidu mora, okeana, jezera i sl. Međutim, noviji podaci po kojima je nivo deuterijuma (izotopa vodonika) u vodi kometa kao što su Halejeva (Halley), Hejl-Bopova (Hale-Bopp), Hijakutake (Hyakutake) i dr. dva puta veća nego što je to u morskoj vodi na Zemlji, govore o tome da one ne mogu biti jedini izvor ove tečnosti u okeanima. Verovatnije je da voda na Zemlji vodi prvenstveno poreklo od hidratisanih minerala iz protoplaneta čijim sudaranjem i srašćivanjem je naša planeta i nastala.

Naime, gasovi koji su bili zarobljeni u protoplanetama koje su formirale Zemlju, kao što su vodonik, amonijak, metan, ugljen dioksid i vodena para, pod dejstvom visokih temperatura koje su tada vladale na njenoj površini, postepeno su se oslobađali u atmosferu. Zemlja je uskoro bila obavijena vrelim gasovima, atmosfera je bila gusta i puna vodene pare, čiji će jedan deo mnogo kasnije biti kondenzovan i doprineće nastajanju okeana. Tečna voda, usled tako visokih temperatura, još uvek nije mogla opstati na Zemljinoj površini. S druge strane, usled čestih udara velikih tela iz svemira, dolazilo je do odbacivanja dobrog dela Zemljine jako redukujuće atmosfere. Ali, s druge strane, jedan deo izgubljene atmosfere bio je nadoknađen od strane samih bolida, koji su sadržali gasne komponente i vodu.

Posle 300 do 400 miliona godina pošto je Zemlja otprilike dostigla sadašnju veličinu, smanjio se i intenizitet udara iz svemira, tako da se površina planete počela hladiti, a samim tim stvoreni su uslovi za formiranje čvrste kore. A kada je temperatura pala ispod tačke ključanja vode (koja je zbog guste atmosfere bila sigurno na višoj tački nego što je to slučaj danas), počelo je i formiranje okeana. Takva sredina je omogućavala da se veliki morski baseni stvaraju i na temperaturama koje su prelazile 100o C. Verovatno su se u prvim fazama stvaranja u najhladnijim delovima kore pojavljivala kratkotrajna jezerca, koja su bila toliko nestabilna da bi nestajala pri promeni godišnjih doba ili pod uticajem periodičnog zagrevanja stena ispod njih. Ipak, posle nekoliko miliona godina naizmeničnog pojavljivanja, smanjivanja, pa i nestajanja, nastali su stabilni okeani. Količina vode u tim pra-okeanima nije se bitno menjala, osim što su povremeni udari bolida izbacivali određenu količinu ove tečnosti u svemir. Međutim, pošto su određene količine vode dobijene i padom ovih tela, celi je proces tekao u krug.

 

Kada su nastali okeani?

 

Pošto se prvi život pojavio na planeti pre najmanje 3,5 milijardi godina, grube procene nam govore da su se okeani formirali u periodu između 4,2 i 3,6 milijardi godina. Ti prvi okeani verovatno su bili kratkog daha, jer je bombardovanje Zemlje telima čiji je prečnik prelazio nekoliko desetina, pa i stotina kilometara tokom tzv. hadskog doba, dovodilo do toga da ovi okeani proključaju i ispare, podstaknuvši iznova proces hlađenja i kondenzacije. Tek pre negde oko 3,8 milijardi godina, kada su se ovi udari proredili, tekuća voda se mogla održati.

I tako, generalno gledajući od njenog nastanka do danas, količina vode na našoj planeti nije se bitnije menjala. Istina, stvarali su se novi, a nestajali stari okeani, formirali se novi rečni sistemi koji su često završavali u velikim jezerskim sredinama, led na polovima se topio i ponovo formirao, ali voda je opstajala. Možemo samo sa sigurnošću tvrditi da je tokom vremena rasla koncentracija soli u morskoj vodi, što se moze utvrditi na osnovu proučavanja ljuštura organizmima koji su u različitim vremenskim intervalima živeli, ali i po naslagama evaporita (gipsa, anhidrita i soli) koje su bile daleko ređe u prošlosti nego što je to slučaj sa naslagama vezanim za mlađe vremenske etape. Svakako, danas nam voda postaje sve značajnija, naročito ako smo svesni činjenice da veliki deo čovečanstva hronično oskudeva u ovoj dragocenoj tečnosti. Kao što rekoše futurolozi, ratovi budućnosti vodiće se ne zbog energetskih sirovina, već zbog dobre i zdrave pitke vode. Čuvajmo našu dok je još imamo!

 

dr Draženko Nenadić

mr Katarina Bogićević

Author: Draženko Nenadić, dr