Termin krater se skoro svakodnevno provlači pored nas. Ne zato što mnogo pričamo o kraterima na Mesecu i kako ih na njegovoj "tamnoj" strani ima mnogo više, nego zato što živimo u sredini gde su krateri normalna, svakodnevna pojava. 

pariske komune2 Cropped udarna rupa cvece2 b r

RUPa4Bez njih naša sredina bi bila mnogo drugačija, mogi vulkanizeri i automehaničari bi mogli da zatvore svoje radnje i okače ključ o ekser, ali na njihovu sreću, putari im velikodušno izlaze u susret i garantuju im sigurno tržište adekvatnom (ne)brigom. Stoga im upućujemo jedno veliko hvala zasadima svežeg cveća u direktne izvore prihoda pojedinih.


No da se mi okrenemo našim stvarima i probamo da preskočimo rupe koje nas okružuju, kako one materijalne, tako i moralne, intelektualne, društvene i socijalne. Za sada ćemo se zadržati na kraterima, ali onim prirodnim, onim koji nastaju delovanjem vulkana i onim koji nastaju udarom nekog nebeskog tela. 

meteor no sunset

Kada vidimo ovakav krater (severna Arizona), skoro da je jasno da je on nastao udarom nebeskog tela, ali kako da budemo sigurni? Evo par činjenica koje razdvajaju impaktni krater od vulkanskog.

Vulkanski krateri mogu biti konusni ili asimetrični, ali mogu biti prisutni i tragovi toka lave. Udarni krateri se odlikuju simetričnošću, izdignutim obodom kratera i obično je dno udarnog kratera niže od okolnog terena.

Takođe postoji veza između veličine kratera i radijalno izbačenog materijala kao posledice udara. 

kuiper crater

To se može videti na gornjoj slici gde je radijalno izbačen materijal oko 4 puta veći od prečnika kratera, inače radi se o krateru Kajper na Merkuru.

Razbijeni konus ili Shatter cone je geološka formacija površinskih stena koja je nastala pod dejstvom ogromnih pritisaka od 2 do 30 GPa, što bi odgovaralno udaru asteroida ili podzemnoj nuklearnoj eksploziji.

E sad, to je ako telo pada na čvrstu podlogu. Lako ga je locirati, ostavlja udarni trag, ali šta ako asteroid pada u vodu?

Osnovna razlika je u vrsti podloge u koju udara. Ako udara o pesak, o stenu ili o vodu, jasno je da efekat neće biti isti. Ako neko telo padne u vodu, nastaće veliki udarni talas, ali to telo ne mora da napravi krater na okeanskom dnu. To zavisi od vrste tela koje pada, njegove brzine i veličine, kao i od dubine okeana na mestu udara. Ako je udarni asteroid dovoljno veliki, voda ga neće zaustaviti, on će stići do dna i napraviće udarni krater. Procenjuje se da za okean od oko 4 km dubine potrebno je stenovito telo od oko 2 km u prečniku da napravi krater na okeanskom dnu. Taj udar bi bio poguban po veći deo živog sveta na Zemlji. Asteroid koji pada u vodu, u atmosferu izbacije vodu i vodenu paru sa malom količinom prašine, dok bi isto telo na tlu izbacilo veliku količinu zemljišta u atmosferu i doveo do topljenja stena.

Da li onda to znači da je bezazleno ako asteroid padne u okean? Odgovor nije jednostavan, ali generalno odgovor je ne. Voda je tečnost koja se lako deformiše i vrlo brzo se vraća u prvobitni položaj. Možemo reći ovako, kada neko telo padne u okean, prvo se stvori krater koji kasnije nestane povratkom vode na mesto udara. Za razliku od kopna, to se dešava vrlo brzo tako da se posledice udara ne vide. Da li to onda znači da je udar nebeskog dela u vodu neškodljiv? Naravno da ne. Udar ima ekvivalent ogromne eksplozije, isto kao da pada na čvrsto tlo. U okeanskim uslovima, voda uglavnom može zaustaviti udar ako je objekat mali spram dubine okeana na mestu udara. Objekti koji su slične veličine kao i dubina okaena na mestu udara će nesumljivo doći do dna i napraviti krater. Tom prilikom će se u atmosferu podići velika količina vode, vodene pare i soli. Većina izbačene vode će doći do gornjih slojeva atmosfere i tu će se zadržati neko vreme. Tom ptilikom će negativno uticati na hemijski sastav atmosfere. Konkretno, soli i vodena para će uticati na uništenje ozonskog omotača. Ozon je glavni štit od UV zračenja. Bez njega živi svet koji pozmajemo bi bio u velikom problemu. Kada se atmosfera pročisti od vode i soli, ostaće velike ozonske rupe kojima će trebati deceinje da se izgube. Za to vreme živi svet na Zemlji bi pretrpeo velike posledice zbog povećanog UV zračenja. Nisam napomenuo da bi takav udar pogodio i sve priobalne gradove koji bi bili zbrisani cunamnim talasom.

Pričamo toliko o kraterima, ali gde su svi oni? Pa odgovor je erozija. Na zemlji pod atmosferskim uticajem vetra, kiše, snega, vulkana, nestaju razne geološke formacije i nastaju nove. Vetar koji nosi čestice peska sa sobom vrši prirodno peskarenje i menja geološke oblike iz jendog u drugi. Lava teče preko kratera i time ih popunjava. Vegetacija takođe vrlo uspešno menja sliku Zemlje. Zemlja takođe ima 2/3 svoje površine pod vodom, a okeansko dno se konstantno povećava dovodeći do toga da se tekstonske ploče pomeraju. Tako nastaju zemljotresi koji takođe ubrzavaju edoriranje tla. Eto odgovora zašto mi sada nemamo vidljive kratere oko nas. Planeta Zemlja je u jednom periodu svog nastanka bila strahovito mnogo bombardovana kamenjem iz svemira, ali Zemljina atmosfera je dovela do toga da se te forme jednostavno izgube.

Dok je na Zemlji aktivno, vetrovito, kišno, snežno, na Mesecu je kao da je neko stavio pauzu. Nema atmosfere, nema vetrova, nema kiša, vulkanizam je nestao kada se je Mesec završio sa svojim formiranjem, nema tektonike. Epilog je da su krateri na mesecu večni. Večni u onom pogledu da ih erozija neće oprati, mogu nestati pod dejstvom udara drugog tela ili čovekovim delovanjem.

Jeste da kratera na Zemlji skoro da nema, ali to ne znači da ih ne možemo prebrojavati. To je vrlo bitno da bismo imali u vidu koliko često i kada je Zemlja bivala pogađana kamenjem iz svemira. Ono i dalje predstavlja jedan od rizika po opstanak čovečanstva. Za sada nema nebeskog tela koje ima kurs ka Zmelji, ali to ne znači da smemo sputiti pogled i da smo 100% bezbedni. Pre 5 godina, tačnije 2013. godine desio se jedan astronomski događaj gde je meteorit pao u Čeljabinsku, istočni deo Rusije u okolini grada Čeljabinska. Više delova meteoroida raspalo se na visini od 30-tak km iznad Zemlje u jutarnjim časovima 15. februara 2013. godine. Pri ulasku u atmosferu kretao se brzinom od 15-18 km/s, što je približno 55.000 do 65.000 km/č. Prečnik tela bio je oko 17 metara, a masa oko 10.000 tona. Oslobođena energija iznosila je blizu 500 kilotona TNT-a. i što je ekvivalentno energiji 20-30 atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki.


https://www.youtube.com/watch?v=H0o8yge09i0

Možda jedan od najvećih udara asteroida u modernom vrmenu je Tunguska eksplozija koja se desila 30. juna (17. juna po jul. kal.) 1908. godine u jutarnjim satima iznad šumskog područja u udaljenom delu istočnog Sibira, u blizini reke Podkamena Tunguska i izazvala je potpunu pustoš u okolini eksplozije. Iako se desila u veoma slabo naseljenom području, nekoliko očevidaca je opisalo pojavu velike vatrene kugle na nebu sjajne kao Sunce. Sama eksplozija se čula do 1.000 km od epicentra, a seizmički talasi su dvaput obišli Zemljinu kuglu i bili su registrovani seizmografima širom planete. Šumski pokrivač je goreo dva dana. Šuma je u centralnih 1000 km² ispod eksplozije prosto spaljena, a čak i do 50 km od epicentra drveće je bilo oboreno udarnim talasom. Prašina nastala ovim događajem je prekrila okolinu i bila atmosferskim strujanjima razneta oko celog sveta i izazivala je upečatljive zalaske Sunca širom planete.

Trebalo je da prođe 20 godina da prva naučna ekspedicija dođe u predeo eksplozije. Ekspediciju je vodio Leonid Kulik. Nije bio pronađen nikakav udarni krater, niti delovi meteorita; potonje ekspedicije su ipak uspele da izvuku sitne čestice iz ostataka oborenih stabala i nalazi su pokazali da sastav odgovara sastavu kamenih meteorita. Najverovatnije je eksploziju izazvao kameni meteorit prečnika oko 50 m, koji se raspao i sagoreo na visini od oko 8 km iznad površine.

Energija eksplozije se procenjuje da je bila 10-15 megatona TNT, što je oko hiljadu puta više od eksplozije bombe bačene na Hirošimu. Eksplozija takve razmere može da uništi čak i megalopolis. Ovakve mogućnosti pokreću temu o Svemirskoj straži i drugim načinima odbrane od ovakvih događaja.

Mikrometeoriti svakodnevno padaju na površinu Zemlje, ali osnovni cilj je da se na vreme uoče i klasifikuju svi potencijalno opasni objekti koji bi mogli da ugroze život na Zemlji. Sva tela koja se uoče, rangiraju se od 1 do 10 na Torinskoj skali koliki je rizik od udara tog tela. 

torinska skala

Pa tako bi tabelarno skala ovako izgledala

Nema opasnosti (bijela boja)

0.

Vjerojatnost sudara je nula, ili je vjerojatnost tako niska da se izjednačuje s nulom. Također se odnosi na male predmete kao što su meteori i tijela koja se spale priliskom ulaska u atmosferu, kao i rijetke meteorite koji jako rijetko uzrokuju ikakvu štetu.

Normalno stanje (zelena boja)

1.

Rutinsko otkriće u kojem je otkriven prolazak objekta blizu Zemlje za koji se pretpostavlja da ne predstavlja posebnu razinu opasnosti. Trenutni proračuni pokazuju mogućnost sudara kao vrlo malu vjerojatno bez razloga za pažnju javnosti odnosno javni interes. Nova teleskopska zapažanja vrlo vjerojatno će dovesti do određivanja vjerojatnosti 0 na ovoj ljestvici.

Zaslužuju pozornost astronoma (žuta boja)

2.

Otkriće koje bi moglo postati rutinsko nakon dodatnih istraživanja, objekta što će nešto bliže ali ništa značajno bliže proći kraj Zemlje. Dok zaslužuje pažnju astronoma, nema razloga za pažnju javnosti ili javni interes jer je stvarni sudar vrlo malo vjerojatan. Novi teleskopska opažanja vrlo vjerojatno će dovesti do određivanja vjerojatnosti 0 na ovoj ljestvici.

3.

Bliski susret, zaslužuje pozornost astronoma. Trenutni izračun iskazuje 1% ili veće šanse za sudar koji bi uzrokovao lokaliziranu štetu. Najvjerojatnije, nova teleskopska promatranja će dovesti do određivanja vjerojatnosti 0 na ovoj ljestvici. Pozornost javnosti je opravdana ako je susret manje od deset godina daleko.

4.

Bliski susret, zaslužuju pozornost astronoma. Trenutni izračun iskazuje 1% ili veće šanse za sudar koji bi uzrokovao regionalnu štetu. Najvjerojatnije, nova teleskopska promatranja će dovesti do određivanja vjerojatnosti 0 na ovoj ljestvici. Pozornost javnosti je opravdana ako je susret manje od deset godina daleko.

Prijeteća opasnost (narančasta boja)

5.

Bliski susret predstavlja ozbiljnu, ali još uvijek neizvjesnu prijetnju regionalnog razaranja. Kritična pozornost astronoma je potrebna kako bi se utvrdilo da li je izvjesno da će se dogoditi sudar. Ako je susret manje od deset godina daleko, aktivnosti državnih uprava glede mogućih sudara su opravdana.

6.

Bliski susret s velikim objektom predstavlja ozbiljnu, ali još uvijek neizvjesnu prijetnju globalne katastrofe. Kritična pozornost astronoma je potrebna kako bi se utvrdilo da li je izvjesno da će se dogoditi sudar. Ako je susret manje od tri desetljeća daleko, aktivnosti državnih uprava glede mogućih sudara su opravdana.

7.

Vrlo bliski susret s velikim objektom, ako se događa u manje od 100 godina predstavlja opasnost bez presedana, ali također još uvijek neizvjesnu prijetnju globalne katastrofe. Za takvu prijetnju u ovom stoljeću međunarodno planiranje nepredviđenih okolnosti je opravdano, posebice kako bi se utvrdila hitnost i sa sigurnošću se utvrdila izvjesnost sudara.

Siguran sudar (crvena boja)

8.

Sudar je siguran, u stanju izazvati lokalizirano uništenje nad zemljištem ili možebitni tsunami ako se dogodi u blizini obale. Takvi događaji se javljaju u prosjeku između jednom po 50 godina i jednom u nekoliko tisuća godina.

9.

Sudar je siguran, u stanju izazvati regionalno uništenje bez presedana nad zemljištem ili prijeti velikim tsunamijem ako se dogodi u oceanu. Takvi događaji se javljaju u prosjeku između jednom u 10.000 godina i jednom u 100.000 godina.

10.

Sudar je siguran, u stanju izazvati katastrofu globalnih klimatskih razmjera koja može ugroziti budućnost civilizacije kakvu poznajemo, bez obzira objekt udario u kopno ili more. Takvi događaji se javljaju u prosjeku jednom u 100.000 godina ili rjeđe.

wipedia

Drevni udarni krater Čikculub je, jedan je od najpoznatijih kratera sa poluostrva Jukatan u Meksiku. Nastao pre oko 65 miliona godina negde pred kraj geološkog doba Krede. Prečnik tog kratera je oko 180 km, a smatra se da ga je napravilo nebesko telo prečnika najmanje 10 km. Taj udar naučnici povezuju sa masovnim izumiranjem dinosaurusa. Krater je otkrio geofizičar Glen Penfild, koji je radio na poluostrvu Jukatan u potrazi za nalazištima nafte 1970-tih. Dokazi o udaru nabeskih tela su udarni kvarc, tektit i gravitacione anomalije.

Da bismo na vreme videli takva tela, timovi naučnika danonoćno prate sva potencijalno opasna nebeska tela. Na ovom linku se mogu pratiti najnoviji podaci o NEO objektima. https://cneos.jpl.nasa.gov/ca/

Izvori:

 
Čedomir Stanković
Čedomir Stanković Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. Diplomirao na Geodetskom fakultetu. Specijalizirao Geomatiku na Geodetskom fakultetu u Beogradu. Radio je kao profesor u srednjoj Građevinsko tehničkoj školi Neimar, a sada je angažovan na radovima iz oblasti geodetskog inženjerstva u Zrenjaninu. Astronomijom se bavi od detinjstva. Član AD Alfa iz Niša. Pisanjem naučnopopularnih tekstova na internet portalu i časopisu Astronomskog magazina, radi na popularizaciji geonauka, astronomije i približavanje nauke mladima. Teži iskorenjivanju astroobmana i kvaziučenja vezanih za astronomiju i fiziku. Najveći deo slobodnog vremena provodi na bicikli baveći se brdskim biciklizmom. ..... Više: http://www.astronomija.co.rs/112-autori/biografije/4041-edomir-stankovi

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar