Krateri su bore svetova solarnog sistema. Na isti način kao što mi što smo stariji to imamo više bora, tako nam i gustina kratera omogućava da odredimo starost tela u Sunčevom sistemu. Ali kao što ni svi ljudi ne stare istim tempom, tako ni registar kratera nije savršen...

Zemlja je telo u solarnom sistemu koje ostaje mlado zahvaljujući eroziiji asteroida, okeanima i, pre svega, tektonskim pločama. Tako da ako želimo da znamo koliko je kometa i asteroida udarilo u našu planetu moramo da dignemo pogled na Mesec. Na našem satelitu teško da ima bilo kakvog erozivnog procesa pa njegova površina sadrži podatke o sudarima još od formiranja Sunčevog sistema. Nakon porođajnih grčeva koje su istrpeli prilikom nastanka Sunčevog sistema, bilo bi logično pretpostaviti da je ritam krateriranja ostao manje-više konstantan i da se nije menjao poslednjih stotina miliona godina, zar ne? Pa, suprotno logici, odgovor je negativan. Pre 290 miliona godina, ritam sudara sa Mesecom i Zemljom se gotovo utrostručio.

m1
Pre nekoliko stotina miliona godina broj sudara sa Mesecom i Zemljom se skoro utrostručio.

Istraživači su godinama sumnjali da nešto ne štima sa kraterima na Zemlji. Merenjem starosti kratera prečnika većeg od 20 kilometara koji postoje na našoj planeti – njih 38 – uočeno je da je pre 300 miliona godina došlo do uvećanja broja kratera. Do skora su svi mislili da je to jednostavno posledica erozivnih procesa na našoj planeti, ali da bi bili sigurni, smatralo se da je najbolje videti šta nam govore snimci kratera na Mesecu. Naravno, kako merimo starost lunarnih kratera? Misije 'Apollo' i sonde 'Луна' donele su uzorke sa samo 9 lokacija na Mesecu, tako da moramo da potražimo druge indirektne metode za utvrđivanje apsolutne starosti kratera.

m2
Udarni krateri na našoj planeti. Prekambrijum je najraniji period Zemljine istorije (4,6 mld.– 541 mil. god). Kratonisu stabilni delovi kontinentalne litosfere (kore), za razliku od geološki aktivnih i nestabilnih regiona. Mogu biti šildovi, kod kojih se osnovna stena probija do površine, i platformi, kod kojih je temelj prekriven sedimentima i sedimentnim stenama.

Jedna od tih metoda, koju koristi grupa istraživača sa dr Sarom Marzouei na čelu, posebno je genijalna. Marzouei i njen tim su koristili podatke radiometra Diviner[1]koji se nalazio na orbiteru 'LRO' (Lunar Reconnaissance Orbiter) a koji je merio temperature lunarne površine tokom noći. Naučnici su rezonovali ovako. Svaki udar u Mesec je izbacivao veliki broj kamenja i blokova prečnika preko metra koji su ostajali u blizini kratera. Vremenom ti blokovi su erodirali usled termalnih kontrasta i udara mikrometeorita. Što su blokovi veći, treba im više vremena da se ohlade tokom lunarnih noći i lakše ih je zapaziti u Divinerovim podacima. A što je krater mlađi, više je blokova oko njega. To znači da je Diviner mogao da radi kao detektor velikih stena. Mazroiein tim je identifikovao 111 kratera prečnika većeg od 10 km i uspeo da uspostavi vezu između količine stena i vremena njihovog formiranja. Rezultat je bio registar kratera formiranih u poslednjih milijardu godina.

m3
Lunarni krateri mlađi od milijardu godina. (Veća slika.)

m4
Infracrveni radiometar Divider na –LRO-.

m5
Lunarna sonda –LRO-.

m6
Stopa formiranja kratera na osnovu starosti Zemlje i Meseca.

m7
Pre 290 mil. godina stopa sudara sa Zemljom i Mesecom porasla je za 2,6 puta.

Uprkos nesigurnosti podataka, rezultati su bili imprecivni. Pre 290 miliona godina, brzina nastajanja lunarnih kratera je porasla 2,6 puta, a posle toga je ostala manje više konstantna. To povećanje koincidira sa porastom broja mladih kratera na Zemlji, što podržava hipotezu da je događaj bio uzrokovan povećanjem udara asteroida u Mesec i Zemlju. Koji je to bio događaj? Jedino logično objašnjenje je da je pre 300 mil. godina jedan ili više asteroida Glavnog pojasa fragmentirano, verovatno usled nekog katastrofalnog sudara, te da je deo njihovih krhotina kasnije pao na Zemlju i Mesec (a sigurno i Mars i druga tela, ali o tome za sada nemamo dokaze). Kao kulminacija, ovaj metod je potvrdio nedostatak kratera na Zemlji starijih od 650 miliona godina. Na Mesecu nema smanjivanja broja kratera u tom razdoblju, te je stoga nešto moralo da ih obriše sa Zemlje. Omiljena hipoteza naučne komune je da su naši krateri izbrisani globalnom erozijom povezanom sa džinovskom glacijacijom koja je pokrivala našu planetu tokom događaja koji nodi naziv Snowball. Ta glacijacija je skinula kilometre materijala sa kontinenata i, uz to, i najstarije kratere. 


https://youtu.be/EtPFCwGDa8s


https://youtu.be/yOvTkCDT9Ks

 

[1]DLRE(Diviner Lunar Radiometer Experiment) je radiometar težak 11 kg na lunarnom orbiteru 'LRO', koji je sadržavao dva teleskopa za osmatranja na 9 kanala (7-200 mikrona), i bio je sličan instrumentu MCS na Marsovom orbiteru 'MRO'. 

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar