Okean … Oduvek sam ga posmatrala sa strahopoštovanjem. Orgomna plava površina koja pokriva našu planetu. Nepravda je da naš svet zovemo Zemljom kada je ¾ nje pokriveno divnom, tečnom vodom, tako retkom u kosmosu. Volim dugo da lenčarim na obali i pustim misli da mi slobodno plove dok ga posmatram: tako umirujući i nežan, a ipak pokatkad mračan i razjaren ... Posmatram kako se pena poigrava na vrhovima talasa a onda veselo pretrčava preko hladnog raznobojnog šljunka. U tom trenutku, opušteno uživajući u tom prizoru, osećala sam se malom i sigurnom; svi moji problemi i brige izgledali su banalni i rešivi. Osećala sam se tako opušteno i spokojno, iako su u slušalicama mog radija neprestano javljali o ekološkoj katastrofi koja nam se zlokobno približava: Mi, stanovnici XXI veka, najzad ćemo morati da platimo za sve prethodne propuste naše civilizacije. I poslednje krpe ozonskog omotača iz Zemljine stratosfere isčezle su a talas smrtonosnog zračenja sa udaljene, umiruće zvezde nam se približava iz kosmosa. Šanse su nam ovog puta nikakve, jer je majka-Zemlja rešila da nas kazni.

Iznenada, bez ikakvog nagoveštaja, moje zlokobne misli je prekinuo blještavi zrak svetlosti koji mi se bolno probio kroz kapke. Pridigla sam se na laktove i pogledala u pravcu iz kog je dopirala čudna svetlost. Pogled mi se zaustavio na predmetu kojeg je more upravo izbacilo, nežno mi ga nudeći na kamenčićima plićaka. Prišla sam oprezno: bila je to vrlo neobična stvar, nalik ledenoj kocki koja se prelamala u nijansama tirkizne boje. Izgledala je tako krhko i jedinstveno. Nisam znala šta je … nije mi ličila ninašta što bi čovek mogao da napravi. Čudila sam se, jer iako je bila veličine moje glave bila je lakša od pera – jedva sam je osećala u rukama. Činilo mi se kao da zrači nekom toplinom, iako sam je tek uzela iz hladnih talasa. Pomislila sam na trenutak da izgleda kao da je živa …

Dugo sam je okretala u rukama razmišljajući šta da radim. Odjednom sam uočila tanku liniju koja se, do tada nevidljiva, protezala duž jedne ivice kutije. Pažljivije sam se zagledala i tada mi se za trenutak učini kao da se nešto nalazi unutra. Ali iako sam iz sve snage pokušavala da je otvorim nisam uspevala. Stvar je bila čvrsta i kompaktna. Pogledah u nebo i videh da je dan na izdisaju a ja, premorena od sunca i uzbuđenja, kretoh kući, čvrsto stežući moju novu igračku uz grudi.

Iako je bilo leto, noć je dugo trajala – ili se to meni samo tako činilo. Čim su prvi zraci Sunca pali na moj jastuk ustala sam sa nestrpljenjem. Nisam mogla da poverujem u ono što su moje oči ugledale: preko noći, moja soba je volšebno obrasla gustom travom i raznovrsnim egzotičnim i mirišljavim biljkama i cvetovima. Po ćoškovima sobe iz parketa je izniklo tamnozeleno žbunje ukrašeno krupnim modrim bibicama. Moj radni sto je bio prekriven tepihom zelene mahovine i šarenih lišajeva a spletovi vitkih lijana su sa plafona krčili sebi put kroz otškrinute prozore. Mirisi i boje koji su dopirali iz moje kuće privlačili su mnoštvo bubica i insekata, a kroz prozore se čula vesela pesma brojnih ptica.

Brzo sam potražila moju novu igračku koju sam sinoć donela. Nekako sam podsvesno znala da sve to ima neke veze s njom. Jedva sam je ugledala, jer se nalazila uklještena među žilama i lišćem moje novonastale bašte. Zgrabila sam je i zbunjeno istrčala iz kuće.

Otrčala sam na mesto gde sam je juče pronašla. Bilo je isto kao i juče … hladno i pusto. Pogled u plavo nebo ničim nije nagoveštavao predstojeću katastrofu. Sela sam na veliki kamen, odsutno prevrćući kutiju u rukama. Odjednom mi se učini da je postala nekako toplija i svetlija. Začuđeno sam je posmatrala sve dok nije postala previše vrela da bih je držala. Spustila sam je na hladni pesak. Stvar je uz šištanje vodene pare nastavila da se zagreva i usijava, sve dok se odjednom nije uz zaglušujući prasak otvorila, oslobađajući ogromnu energiju i svetlost. Udarni talas me je digao u vazduh i oborio daleko na zemlju, a vazduh se ispunio čudnim sladunjavim mirisom. Brzo sam pogledala u svoj hemijski analizator koji sam nosila o vratu (imali su ga svi) koji je trebalo da me upozori kada stigne smrtonosno zračenje: Nije valjda već počelo? Na moje iznenađenje na displeju je zelenim slovima pisalo O3. Ozon! Čisti kiseonik! Da li je moguće? Iz moje kutije u nebo su kuljali kubici čistog ozona. Bacila sam pogled ka horizonti i videla da se isto dešava i na nekim drugim mestima. Radio je prenosio o neverovatnom fenomenu koji se dešava na obalama svih okeana i mora.

Naša planeta Zemlja je i ovog puta našla rešenje za svoje i naše ozdravljenje. Da li će se ljudi konačno dozvati pameti ili će Zemlja konačno biti prinuđena da digne ruke od nas kao vrste pre nego što je mi uništimo?

okean

Jelena Dragović
Author: Jelena Dragović
Ena Dragović, 2000. godište, učenica I razreda Zemunske gimnazije prirodni smer, učesnica škole za mlade matematičare "Arhimedes" i Beogradu i brojnih školskih sekcija, posećuje Letenku od 2004. a 2015. godine je bila i u pobedničkoj ekipi u kvizu, prošle godine bila u Petnici a konkurisala je i za ovu.

Komentari   
draško
+2 #1 draško 25-11-2015 09:22
Čestitam Ena!
Nadam se da ipak nećeš doživeti ovakvu priču u svom životi, a ni mi, ostali tužni putnici na ovom kosmičkom brodu koji zovemo Zemljom.
Nastavi da pišeš
Dodaj komentar