Među opštepoznatim pojmovima koji su iz XX veka uspešno prešli u Novi Milenijum svakako su i „mali zeleni“.

mali zeleniMeđu opštepoznatim pojmovima koji su iz XX veka uspešno prešli u Novi Milenijum svakako su i „mali zeleni“. Teško da postoji i jedan prosečni žitelj Zapadnog sveta s kraja prošlog veka koji ne zna o kome je reč. Možda će se njihovi opisi razlikovati kao što će se razlikovati tumačenja njihovog ponašanja ali, u najopštijim crtama, svi će znati ko su ONI. Naravno, „mali zeleni“ su vanzemaljci koji već poprilično vremena posećuju Zemlju. Ima onih koji će argumentima potkrepljivati stavove da su zeleni oduvek bdeli nad ljudima, bilo zato što su Homo Sapiensi njihovi miljenici bilo zato što su znali da će od tih kreatura (tj. nas) ispasti jedan gadan soj sklon svakakvim nevaljalštinama pa se, kao i sva nevaljala deca, moraju držati na oku. Udubljivanje u ovo pitanje otvorilo bi previše smerova i rukavaca ali bitno je da se svi slažu da je reč o vanzemaljcima. Ni odgovor na pitanje kako izgledaju nije nimalo jednostavniji jer je broj njihovih „modela“ popriličan. Ipak, najčešće su niži od prosečnog čoveka i domašuju 1,5 metra. Imaju par ruku i nogu a ruke mogu da budu duže od ljudskih i često imaju samo 3 prsta. Tela mogu da im budu u obliku kapljice na koju se nakalemljeni udovi (noge rastu iz šireg dela) ili su sasvim štapićasto mršava. Glava je jajasta plus ćelava i, u svakom slučaju, nesrazmerno velika u odnosu na ostatak tela. Na glavu su najupadljivije velike oči, nos ume da bude trubast mada je češće minijaturan, ponekad sveden na dve rupe, a usta su tanka crta; uši su potpuno opcione: neki ih imaju, neki ne. Iz vrha glave gotovo redovno viri par antena, nalik na one koje „nose“ ovdašnji insekti. Mali zeleni uglavnom su zeleni (nijanse mogu varirati od svetlih do tamnih) i golišavi ali pošto nemaju prepoznatljive nam polne karakteristike nije moguće odrediti da li su muško, žensko ili nešto treće. Vanzemaljci su stanovnici neke planete kojoj stižu nezvani gosti u liku Zemljana ili je situacija obrnuta: vanzemaljci u svojim brodovima, model „leteći tanjiri“ je hit, dolaze na Zemlju, najčešće ne kao dobre komšije nego kao osvajači kojima valja pokazati kako bije ljudska pesnica. U blažim varijantama, mali zeleni su bezazleni ali mnogo dosadni gosti koji stalno nešto pitaju i iščuđavaju se.

Kad se sve sabere, mali zeleni su ušli u opštu kulturu na brojnim poljima, od literature, preko stripa. TV serija i filma do karikatura, figurica i postera. Mogu biti vrlo ozbiljni protivnici ili (ređe) miroljubivi predstavnici druge inteligencije ali neretko su sjajni zafrkanti podobni za sprdanje sa ukalupljenom svakodnevicom odnosno tek simpatične dosetke za kakav reklamni štos (kao onaj sa vanzemaljcima koji, nakon popijenog osvežavajućeg pića, podriguju na tanjiru satelitske antene i tako izluđuju naučnike koji ih traže).

Naravno, kao i sa svim opštepoznatim proizvodima masovne kulture problem otkrivanja njihovog nastanka popriličan je mada svi znaju o čemu je reč. Tako je i pitanje tvorca malih zelenih diskutabilno. Ipak, većina teoretičara naučne fantastike slaže se da su mali zeleni najpre osvanuli 1917.g. na stranicama romana «Princeza sa Marsa» Edgara Rajsa Barouza, znamenitog tvorca Tarzana (još jedne od ikona XX veka). Elem, u romanu koji je prvi iz serije o dogodovštinama Džona Kartera na crvenoj planeti naseljenoj raznolikom florom i faunom, Barouz piše i o „zelenim ljudima sa Marsa“ koji su najpre surovo oteli princezu, a i kasnije će biti akteri mnogih avantura, odnosno praviti probleme i smišljati pakosti. Pošto je ova naučnofantastična epopeja sa elementima epske fantastike doživela veliku popularnost, mase čitalaca su male zelene izjednačavale sa Marsovcima. Ubrzo su brojni, jeftini ‘palp’ magazini počeli da objavljuju avanturističke priče u kojima su zeleni bili glavni nevaljalci; naravno, sledeći korak u razvoju ovog mita bio je proširivanje zelenih sa „rodnog Marsa“ na čitav svemir što je otvorilo neslućene mogućnosti za svakakve doživljaje (tako je Bak Rodžers imao za posla za zelenim ljudima sa Jupitera, a i Flaš Gordon se, u nekim od svojih inkarnacija, razračunavao sa njima). Uz priče su išle i atraktivne ilustracije i naslovne strane magazina; postepeno je njihov lik prepoznatljivo standardizovan.

Za konačni proboj malih zelenih iz okvira ljubitelja naučne fantastike u najšire ljudske mase zaslužne su, u 1950-tim, afere sa neidentifikovanim letećim tanjirima, od bliskih susreta sa njima preko navodnih otmica zemljana, do famoznog pada letećeg tanjira sa sve posadom u Rouzvel. Sveopšta medijska pomama lako je prisvojila dotadašnju žanrovsku istoriju malih zelenih i razvila je po sopstvenim potrebama. Time je, s jedne strane, pojam malih zelenih ušao na sva vrata (i ekrane) da bi, s druge strane, ovu popularnost platio besomučnim izrabljivanjem. Kako je, vremenom, popularnost NLO-a padala i pretvarala se u sprdnju tako su i mali zeleni prestali da plaše ljude i počeli da ih uveseljavaju; ovo stanje traje i dan-danas i ostaće najverovatnije tako sve dok se, jednog dana (ili već sutra?) ne pojave pravi vanzemaljci i to, ko zna, možda baš zeleni.

Čekajući vanzemaljce

Author: Ilija Bakić

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži