Praktično osvajanje kosmosa postalo je moguće zahvaljujući energičnim naporima Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država u razvoju balističkih raketa posle Drugog svetskog rata.
Izgrađena u SSSR–u, interkontinentalna balistička raketa R-7 (SS–6, „Sapwood“ – prema NATO klasifikaciji) imala je veliku lansirnu težinu i pokazala se veoma perspektivnom kao raketa–nosač. Prva interkontinentalna balistička raketa SAD, SM-65 „Atlas“, bila je kao raketa–nosač manja po dimenzijama, početnoj težini i efikasnosti od rakete R–7.
Dvostepena sovjetska R-7 (8K71) bila je dugačka 34 metra, imala je prečnik 3,02 metra, a težinu pri lansiranju 280 tona. Američki „Atlas“ je bio dugačak 23,2 metara, imao je prečnik 3,05 metra, i maksimalnu težinu 118 tona.
Sve sovjetske rakete–nosači, proizvedene na osnovama R–7, karakterisala je velika nosivost. Uz njihovu pomoć je bilo moguće lansirati bilo koji od raznovrsnih kosmičkih aparata tadašnjeg SSSR–a – od automatskih satelita oko Zemlje i Meseca i međuplanetnih automatskih stanica, do brodova sa ljudskom posadom „Восток“, „Восход“, „Союз“, „Союз–T“ i automatskih teretnih brodova „Прогресс“ za snabdevanje orbitnih stanica „Салют“. Za prvih 20 godina kosmičke ere, u SSSR–u je bilo izvedeno najmanje 600 uspešnih lansiranja kosmičkih aparata, čija visoka pouzdanost je bila zagarantovana primenom standardizovanih, dobro obrađivanih elemenata korišćenih raketa–nosača.
Sjedinjene Države su za lansiranje svojih kosmičkih aparata počeli da osposobljavaju sve raspoložive tipove balističkih raketa, uključujući „Redstone“, „Jupiter“, „Thor“ i „Atlas“. Zahvaljujući mikrominijaturizaciji naučnih uređaja i elektronske opreme to je počelo da daje primetne efekte. Do početka letova čoveka u kosmos već su se pojavile modernizovane rakete–nosači, kao što su „Redstone“ (za suorbitne letove) i „Atlas“ i „Titan II“ (za orbitne letove).
Na doleprikazanim slikama dato je nekoliko raketa–nosača koje su otvorile kosmičku eru. Interesantno je, naprimer, uporediti prve američke nosače „Juno I“[1] i „Vanguard“[2] sa prvim sovjetskim nosačem R-7 „Спутник“ (А-1). Kao najveća po razmerama i nosivosti prikazana je raketa–nosač „Saturn“, pomoću koje su 1969. godine američki astronauti poslati na Mesec.
Male višestepene rakete, poput američkih četvorostepenih raketa „Scout“, francuskih raketa serije „Diamant“, japanskih „Lambda 4S“, „Mu-4S“ i „Mu-3C“, engleskih „Black Arrow“ i indijskih SLV-3, sposobne su da po jako niskim cenama odnesu u orbitu male satelite. Kinezi su uši u ovu branšu sa težim nosačima „Dugi Marš 1“ i „Feng Bao 1“, a Evropa – sa nosačima „Europa“ i „Ariane“.
Za američke vojne potrebe osnovni nosači su bili „Thor-Agena“ i „Atlas-Agena“, koje su šezdesetih godina omogućili Ratnom vazduhoplovstvu zemlje program istraživanja, izviđanja i ranog upozoravanja.
Proteklih decenija Amerikanci su uložili mnogo truda u poboljšavanje karakteristika svojih raketa–nosača, uglavnom poboljšavajući karakteristike gornjih stepeni i primenjujući bočne bustere na čvrsto gorivo, sa namerom da povećaju startni potisak. U tom pogledu naročito se isticala raznolika porodica raketa „Delta“.
Potreba za lansiranjem satelita, često korišćenih u telekomunikacione svrhe i na geostacionarnoj orbiti visine 35.880 km nad ekvatorom, naterala je Sjedinjene Države da usavrše rakete „Delta“ i „Atlas-Centaur“, kod kojih su poslednji, gornji stepeni, koristili visokoenergetsko kriogeno gorivo (tečni kiseonik i tečni vodonik). Rakete–nosači „Atlas–Agena“ i „Atlas–Centaur“ su omogućili slanje automatskih kosmičkih aparata na Mesec i ispitivanje njegove površine radi slanja astronauta, a takođe i lansiranje kosmičkih međuplanetnih aparata ka Veneri i Marsu. Sovjetski Savez je započeo svoja istraživanja planeta pomoću rakete A–2–e (usavršena raketa „Восток“ sa drugačijim gornjim stepenima) a produžio ih još snažnijom raketom Д-1 „Протон“ (poznate i kao УР-500), uvedenoj u eksploataciju 1965. godine. Uz pomoć raketa iz porodice „Протон“, na Mesec su poslati automatski samohodni aparati – lunohodi. Nešto kasnije, ovi nosači su iskorišćavani za lansiranje kosmičkih letilica druge generacije ka Veneri i Marsu. Uz pomoć raketa Д-1 u kosmos su odnešene sve vojne i civilne orbitne stanice „Салют“.
Amerika je napravila krupan korak u usavršavanju raketa–nosača „Titan“ kada je počela da im sa strana montira veće bustere na čvrsto gorivo prečnika 3,05 metara, zahvaljujući čemu su u današnje vreme rakete te porodice počele da se koriste za lansiranje vojnih i civilnih satelita različitog dijapazona težina. Četvorostepeni nosač „Titan IIIC“ nosio je u orbitu vojne komunikacione satelite (često i više u jednom letu), a „Titan IIID“ – izviđačke (špijunske) satelite klase „Black Bird” (KH-9 ili „Hexagon”) i KH-11 („Keyhole”[3]). Kombinacija „Titana IIIC” sa dodatnim stepenom „Centaur” dovela je do sklapanja moćnog nosača „Titan IIIE/Centaur”, uz čiju pomoć su lansirani kosmički međuplanetne sonde „Voyager” i „Viking”. Sveove rakete su bile operativne do početka ovog veka, a nasledile su ih još kvalitetnije – trenutno najveća vojna raketa-nosač je „Titan IV“, pomoću koje je 1997. lansirana sonda „Cassini“.
Sve ove rakete su bile nepovratne. Njihovi stepeni su odbacivani posle okončanja rada u atmosferi i kosmosu. Dugo vremena konstruktori su maštali o zameni raketa za jednokratnu upotrebu sa odbacivim stepenima nekom ekonomičnijom letilicom. Ta tehnika je prvi put primenjena kod američkih kosmičkih orbitera „Spejs Šatlova“. Evropa i Kina razmišljaju o svojim analozima.
| Ilustracije nisu međusobno u srazmeri |  |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
[1] Poneo 1958. prvi američki veštački satelit „Explorer 1”.
[2] Poneo 1958. četvrti američki veštački satelit „Vanguard 1”.
[3] Satelit sličnog tipa (KH–12) pomogao je u pronalaženju O. bin Ladena.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
