Ako pažljivije pratiš lansiranja donedavno najjače rakete na svetu, 'Delte VI Heavy', uočićeš da se čitava raketa u prvim sekundama leta nađe obavijena pramenovima vatre, takvima da ko ne zna pomislio bi da će dovesti do eksplozije. Ali zanimljivo je da je to normalno za te rakete i tip motora koje one koriste. O čemu se radi i šta je urađeno da se to predupredi?

Kada gledam u nazad, ima malo tema koje me interesuju a da nisam pisao o njima. Neke stvari me jednostavno ne interesuju, a neke mi promaknu. Jedna od stvari koje mi slabo privlače pažnju jeste Nasina kapsula 'Orion'.

Posle povlačenja spejs-šatlova, Amerikanci su prvi put u istoriji ostali bez prevoza svojih astronauta! Jedini način da dospeju do svoje baze u kosmosu, Međunarodne orbitne stanice, bio je da se voze sa Rusima! Koja sramota za prevejanu kosmičku velesilu! U periodu 2007. i 2008, u vreme kada su šatlovi još leteli, Amerikanci su plaćali Rusima $21,8 milion po sedištu. Ali kada su ostali bez prevoza, Rusi će povećali cene za vrtoglavih 370% – na oko $80 miliona – i NASA je bila primorana da daje ogromnih 3% godišnjeg kosmičkog budžeta strancima za odlazak na ISS i povratak kući. Shvativši teško stanje, Amerikanci su sve snage upregli da naprave sopstvenu letilicu, ali to nije tako lako kako izgleda. Kao konkirencija Nasi i njenim tradicionalnim kontraktorima pojavile su se privatne kompanije mladih multimilijardera koje su, neopterećene komplikovanom administracijom, bile mnogo brže i prodornije.

Gde se danas nalazi NASA po tom pitanju? Iako je do sada potrošila bezbrojne milijarde, sve je još u 'fazi razvoja'. Recimo, čim je došao na vlast, Obama je na zaprepašćenje svih otkazao program 'Constelllation' i sve je započeti iznova. Džinovska raketa-nosač je promenjena a za brod je odabran 'Lockheed Martinov' četvorosed 'Orion' (Orion Multi-Purpose Crew Vehicle, Orion MPCV) težak ukupno 25 tona. On bi trebalo da odnese ljude do ISS, ali i u buduće misije na asteroide i na Mars.

Prvi probni let ovog broda bez posade izveden je 5. decembra 2014. i trajao je 4 sata i 24 minuta. Letilicu je u orbitu odnela proverena raketa 'Delta IV Heavy', najjača u to vreme na svetu. Iako se prvi let sa posadom ne očekuje pre 2023, NASA smatra da bi sve mogla da iznenadi 2021.

1
Prvi let ('EFT-1') je imao 2 orbite koje su odnele kapsulu na 5.800 km od Zemlje – 15 puta dalje od ISS. Prilikom povratka, kapsula je dostigla 84% brzine kojom će se vratiti sa Meseca.

2
Visinski profil trajektorije 'EFT-1'.

Pošto je u to vreme čitava priča oko tog programa bila previše politički obojena, nisam mnogo obraćao pažnju na nju. Bilo je očigledno da svako lobira za svoje interese, i to me je nerviralo i odbijalo jer nisam sagledavao kraj. A onda, tražeći neke podatke u svojoj net-arhivi, video sam neke slike rakete i ostao zaprepašćen: pred samo lansiranje, raketa je izgledala kao da se zapalila! Kako mi je to promaklo? Da nije došlo do nekog curenja goriva? Otpadanje oplate? O čemu se radi? Iako je od tada prošlo puno vremena, rešio sam da 'ispitam' stvar. Evo zaključka.

Najpre sam prelistao sajt proizvođača rakete, 'United Launch Alliance' (ULA), i ponovo pročitao moju e-knjigu o 'Delti IV Heavy'. Podsetio sam se da se radi o mamutskoj trodelnoj raketi (sa tri trupa) koja se normalno koristi za lansiranje obaveštajnih vojnih satelita u kosmos. Ono što me je ovog puta interesovalo to je sâm proces starta rakete. Ispostavilo se da čim započne sekvenca paljenja motora 'Delte IV', otvaraju se ventili za kontrolu dotoka tečnog vodonika (LH2) u motore. Nešto od tog vodonika izliva se preko ivica izduvnih 'zvona' motora i u vidu gasa počinju da lebdi oko rakete. Kada motori konačno prorade, pali se i taj gas, stvarajući vatrenu loptu oko bustera. Pokatkad se dešava da se izolaciona pena bustera zapali i gori dok se raketa polako uzdiže. Haos!


Lansiranje 'Delta IV Heavy' i satelita NROL-65
2013. Obrati pažnju na sekvencu paljenja neposredno pred uzletanje, kada je vatrena lopta prekrila čitav donji deo rakete.

3
Lansiranje vojnog satelita KH-11 Kennen / NROL-49 – sagorevanje para goriva izaziva kratkotrajno paljenje izolacione pene rakete.

4
Buster 'Delte IV Heavy' prevozi se kamionom ka lansirnom kompleksu SLC-37B nakon što je stigao u luku Kanaveral. Raketa će na leto odneti u kosmos robotsku misiju 'Parker Solar Probe'.

ULA objašnjava da je njihova raketa izolovana upravo zbog zaštite od takvih efekata. Takođe ispod svakog zvona motora postoji specijalni sistem za varničenje koji ima zadatak da sagori najveći deo vodonika. Ti plamenovi su vidljivi i pri lansiranju 'Delti IV' sa jednim busterom[1], s tim što je efekat sa samo jednim RS-68 motorom znatno manje dramatičan.

Odmah nakon prvog lansiranja 'Delte IV Heavy' u decembru 2004. godine, započeti su napori inženjera da se umanje plamenovi oko bustera. Poslednja lansiranja rakete koriste tzv. odloženu sekvencu starta motora zarad smanjivanja ukupne količine iscurelog vodonika. Nova sekvenca će biti sigurno upotrebljena prilikom budućeg lansiranja 'Oriona'.

5
Teška 'Delta IV' uzleće iz baze Vandenberg
. Raketa je pakleno skupa – $400 miliona! Do sada je uzletela 9 puta i 8 puta je nosila tajanstvene vojne terete, o kojim i u SAD znaju jako malo. U LEO može da odnese skoro 30 tona!

6
Ova kolekcija lansiranja 'Delte IV Heavy' prikazuje istoriju rakete od 2004. do 2013. Količina iscurelog nesagorenog vodonika varira od jednog do drugog lansiranja.

Naleteo sam na nekoliko odgovora stručnjaka iz kompanije 'United Launch Alliance' na pitanja koja su u vezi sekvece paljenja raketnih motora postavljali dopisnici američkog Planetnog udruženja. Evo šta oni kažu:

  • Šta izaziva fenomen gorenja?

Startna sekvenca glavnih motora RS-68A bustera 'Delta VI' mora da osigura odgovarajući broj obrtaja pumpi[2] i da procese sagorevanja održava u granicama. Ovaj složeni zadatak zahteva otvaranje glavnog vodoničnog ventila u T-5 sekundi, otprilike dve sekunde pre otvaranja glavnog kiseoničkog ventila, čime započilje proces paljenja. Ovakva startna sekvenca koja započinje sa vodonikom rezultira pojavom vodonika koji izlazi iz motora pre nego što se on upali. Budući da je vodonik lakši od vazduha, njegov gas se uzdiže i biva raznošen povetarcem. Kako moćni RS-68 dostižu svoj puni potisak, velika brzina izduvnih gasova proizvodi snažno usisavanje okolnog vazduha i vodonika ka lansirnim kanalima. Budući da se tokom uzdizanja rakete vazduh meša sa vodonikom, ovaj se pali, stvarajući toplotu koja izaziva paljenje izolacionog premaza rakete.

7

8
Raketa 'Delta IV Heavy' ima tri motora RS-68 (Rocket System 68) na tečno gorivo proizvođača 'Aerojet Rocketdyne' (ranije 'Rocketdyne' a kasnije 'Pratt & Whitney Rocketdyne') koji se trenutno proizvode u dve verzije. Treća verzija je trebala da pokreće otkazanu raketu 'Ares V'. Motor ima 80% manje delova od šatlovog glavnog motora SSME, a uz to je veći i jači od njega. Najbitniji trik ('channel-wall design') uzeli su od Rusa. Tako je nastao najjači vodonični motor na svetu.

9

  • Da li je Lansirni nosač[3] opremljen 'sparklerima' ('varničarima', sličnim kakav su imali i šatlovi) koji sagorevaju deo vodonika pre paljenja?

Da, pre sekvence paljenja RS-68 u približno T-14,5 sekundi, startuju s radom 'sparkleri', ili ROFI-ji (Radial Outward Firing Igniters). Čim vodonik počne da ističe iz motora u fazi startovanja motora, ROFI-ji[4] počinju da pale vodonik. Oni imaju kritičnu funkciju – osiguravaju sagorevanje vodonika na kontrolisani način. Bez ROFI-ja, vodonik bi mogao da se pomeša sa vazduhom pre nego što izgori. Kada bi se pomešao sa vazduhom, vrelina izduvnih gasova bi izazvala detonaciju mešavine vodonika i kiseonika, što bi potencijalno imalo loše rezultate na mlaznice pa i čitavu raketu. ROFI-ji to sprečavaju.

  • Čini se da je od prvog leta 'Delta IV Heavy' pokušavano da se ovaj efekat umanji. Da li je to dovelo do nestanka plamenova?

Efekat sagorevanja vodonika tokom lansiranja pojavlje se mestimično kod svih raketa klase 'Delta IV'; imamo ih čak i kod 'Delti IV Medium' koje poseduju samo jedan motor RS-68. Ipak, 'Delta IV Heavy' sa tri motora proizvodi više slobodnog vodonika i njihov plamen je uočljiviji. Počevši sa misijom 'Delte IV H' pokrenutom iz Vazduhoplovne baze Vandenberg avgusta 2013, primenjena je startna sekvenca nazvana Staggered Engine Start, koja je značajno redukovala paljenje iscurelog vodonika[5]. Nove sekvenca je obuhvatala startovanje desnog motora dve sekunde pre središnjeg i levog motora. Raniji start desnog motora omogućavao je da njegov vreli mlaz izduvnih gasova stvori snažnu vazdušnu struju koja usisava na dole vodonik iz preostala dva motora i odvodi ga dalje od rakete. Kao rezultat, imali smo da je odmah sledeće lansiranje te godine iz baze Vandenberg pokazalo da je plamen koji je obuhvatio 'Deltu IV' bio jednak onom kod 'Delte IV Medium' koja poseduje samo jedan motor. Prvo lansiranje kapsule 'Orion' ('Exploration Flight Test 1'), obavljeno decembra 2014, izvedeno je uz primenu nove lansirne sekvence sa Kejp Kanaverala i situacija je bila mnogo relaksiranija.

10
Uočeno je da veličina zapaljene izolacije nije bila ista u bazi Vandenberg i u Kanaveralu. Posle analize uočeno je da se dizajni odvoda plamenova razlikuju. Desno se vidi prvo lansiranje iz baze Vandenberg koje je izazvalo paniku kod kontrolora leta. Jednostavno, odvodni kanal je bio preplitak te se gas nakupio više nego što je trebalo...

11
Testiranje vodenih pumpi
(i ovo!) na rampi Kenedijevog centra 39A koje prave reku prilikom lansiranja rakete. Njena funkcija nije kao što se misli hlađenje već odnošenje zvučnih talasa čija rušilačka snaga je ogromna! Prilikom svakog lansiranja, za 41 sekundu iz 16 mlaznica protekne 1,2 miliona litara! Time se zvučni pritisak smanjuje na pola! Vidi ovo! Rusi nikad nisu koristili vodu, ali imaju svoju caku...

12

13
Snimci prvih sekundi uzletanja 'Oriona' u decembru 2014. Plamen sagorelog vodonika je bio manji i trajao je jako kratko.

  • Koja vrsta mera zaštite motora i raketnih baza se koristi da bi se rakete zaštitile od pomenutih efekata?

Pored ROFI-ja i Staggered Engine Starta, dizajn izolacionih sistema rakete odgovara toploti koja se generiše tokom uzletanja. Dizajn tih sistema uzima u obzir vremenski kratko zagrevanje tokom uzletanja, a odabir materijala smanjuje mogućnost trajnog gorenja tokom faze uzletanja.

  • Da li se ovo dešava i drugim raketama,  ili je to specijalitet 'Delte VI Heavy'?

Kao i svojevremeno spejs-šatlovi, 'Delte IV' koriste tečni vodonik kao gorivo (LH2), te startna sekvenca započinje cirkulacijom vodonika pre paljenja. Curenje vodonika i njegovo nakupljanje pri dnu stvaraju uslove za izgaranje vodonika u blizini rakete pri uzdizanju. 'Atlas V', naprimer, koristi rafinirani kerozin (RP-1) kao gorivo u prvom stepenu i nikad nema slične probleme.

14
Da ja kontrolišem lansiranje i vidim ovakvu sliku na monitoru, odmah bi 'abortirao' (tako se kaže) lansiranje! Pedeset sekundi po uzletanju centralni CBC smanjuje potisak na 56,5%, da bi uštedeo gorivo. Brzinu zvuka raketa postiže u T+85 sekundi.

15
Ovo je sve što minut posle lansiranja ostane na Zemlji od rakete teške skoro 740 tona...

16

Svaki normalan čovek bi ovde završio text i poslao Zorkiću da ga okači. Ali pošto u mom slučaju to nije slučaj, ova priča ima i svoj nastavak. 2 u 1!

Jako je interesantno, a i nekako mi se čini kao logičan nastavak objasniti kako teče sâma sekvenca lansiranja. To ću pokušati da prikažem na tipičnom lansiranju rakete koja je od vojske dobila ime 'Victoria', što nije ništa drugo do 'Delta IVH' sa serijskim brojem 'Delta 364'. Ona je u 28. avgusta 2013. odnela poslednji CIA-in elektro-optički digitalni satelit 'KH-11' iz programa 'Keyhole', koji je verovatno imao zadatak da špijunira Kinu i Avganistan.

Lansirna rekapitulacija[6]

Finalne pripreme za lansirno odbrojavanje započeto je zapravo dan ranije, kada je tehničko osoblje završilo poslednje radove na raketi 'Delta IVH', doteravši je do Pokretnog servisnog toranja (MST) i Fiksnr servisne strukture (FSS). MST je specijalna 100 metara visoka građevina na šinama koja omogućava servisni pristup raketi i štiti je od nevremena[7]. U unutrašnjosti se nalazi kran koji u poslednjem trenutku postavlja korisni teret na vrh rakete. Nekoliko sati pred samo lansiranje, MST se udaljava od rakete da ne bi bio uništen prilikom uzletanja.

FSS je visoka struktura, sa gromobranom na vrhu, podeljena na 12 spratova visine po 6 metara (prvi je na visini od 8 m). Struktura ima tri 'ruke' koje preko kablova i creva služe za kotrolu temperature, struje, hidraulike i sl. a poseduje i sistem za brzo spašavanje tehničara u slučaju potrebe. U T-0 ruke se povlače i oslobađaju raketu za uzletanje.

Servisni toranj MST je uklonjen i operacija odbrojavanja je započela u 11:52 UTC, u T-5 sati i 15 minuta, sa jednom planiranom 'zadrškom'[8] u T-4 minuta.

17

18

Lansirni tim je obavestio centar misije o završetku priprema, a preko satelita je stigla najsvežija vremenska prognoza. Meteorolozi su predvideli da su šanse 80% da će uslovi za uzletanje biti pogodni tolom lansirnog prozora.

Čim je počelo odbrojavanje, struna ekipa je uočila sitnu anomaliju na hidrauličnom ventilu za hlađenje koji nije bio otvoren do kraja. 'Crveni Tim' se popeo na rampu i izvršio neophodna podešavanja sistema da bi bio postavljen u korektnu konfiguraciju.

Nakon kratkog odlaganja započeto je punjenje gorivom, čim su svi punktovi poslali poruke 'GO!'[9]. Punjenje osam rezervoara 'Delte IV H' tečnim kiseonikom (LOX) i tečnim vodonikom (LH2) je dugotrajan i pipav proces koji je započet u T-3 sata i 58 minuta hlađenjem do kriogene temperature (-253°C) busterskih vodoničnih tankova i creva za transfer goriva.

19

20
Neki od džinovskih rezervoara tečnog vodonika (gore) i tečnog kiseonika na kosmodromu Kenedi.

21
Sipanje komponenti goriva u raketu koja će u decembru 2014. odneti u orbitu Nasin brod 'Orion'. U svaki od dva bustera (koje se vodi kao 0 stepen) i centralno jezgro (koje se vodi kao I stepen) staje po 200.400 kg kriogenog goriva, dok u jednomotorni II stepen staje 27.220 kg goriva. Težinski, ~88% ove rakete čini gorivo!

Nakon hlađenja, punjenje LH2 je započelo prvo sporim sipanjem tečnosti u rezervoar a nakon toga je usledilo punjenje u brzom režimu ('Fast Fill') sve dok se nije napunilo 95% rezervoara, kada se pristupilo konstantnim dopunjavanjem do letnog nivoa. Dopunjavanje ('Topping') se nastavilo sve vreme tokom odbrojavanja, a prekinuto je pred početak operacije presurizacije tanka pred let.

Punjenje CBC tečnim kiseonikom je starovalo u T-3 sata i 27 minuta takođe prethodnim hlađenjem hardvera. 'Topping' oksidatora ohlađenog na -183°C završilo se u ~T-2:30. U svaki od tri CBC-a stalo je po 200 tona goriva!

Sve vreme tokom odbrojavanja, raketa je prolazila kroz intenzivni tretman testiranja koja su obuhvatala proveru električnih sistema, žiroskopa, komunikacionih sistema i sistema za prekidanje misije[10].

Punjenje drugog (ili 'dodatnog') stepena započelo je u T-2 sata 37 minuta hlađenjem creva za točenje i vodoničkog rezervoara i nastavljeno standardnom proceduroma za natakanje goriva. Punjenje LOX-a u II stepen počelo je u T-2:19. 'Delta IV Heavy' koristi 5-metarski 'Delta Cryogenic Second Stage' koji je dugačak 13,7 metara i u koji staje 27,2 tone goriva. Sve vreme dok se obavljalo natakanje goriva, nastavljala se provera individualnih sistema sâme rakete.

Kada su se svi pojedinačni rezervoari CBC-ova i dodatnog stepena napunili i došli do faze 'Toppinga', procedura se nakratko prekinula da bi glavni ventili za punjenje i odlivanje goriva i oksidatora (Main Fuel/Oxidizer Fill & Drain Valves[11]) prošli kroz ciklus provera i da bi kasnije tokom odbrojavanja mogli da budu zatvoreni. Nakon pozitivnih rezultata testiranja odgovarajućih ventila, nastavljen je 'Topping' da bi se obezbedio nivo tečnosti u rezervoarima na letnom nivou do kraja odbrojavanja.

U T-60 minuta, sva tri 'Common Booster Cores' su kompletirala presurizaciju motora ('RS-68 Engine Spin Start Pressurization'[12]) a glavni motori su prošli kroz proceduru provere pokretnosti ('Gimbal Steering Profile'[13]) da bi potvrdili da su svi motori spremni za let. Jedini motor II stepena, Pratt & Whitneyev RL10B-2, takođe prolazi kroz proveru upravljanja. Tokom odbrojavanja, vreme poletanja je ponovo podešeno i pomereno za jedan minut, tako da je T-0 sada pomereno na 17:53 UTC.

22
Raketni motor sa kardanskim vešanjem pomoću kojeg se upravlja raketom.

   23

Različiti tipovi rakete 'Delta IV'. Kao što se vidi, najveći njen deo su rezervoari za gorivo/oksidator. Unutar svakog se vide specijalne rešetkaste strukture koje sprečavaju mućkanje goriva tokom leta i manevrisanja. Obratiti pažnju na Zorkića i Enu dole pored motora...

24

Tankovanje je završeno u T-37 minuta a odbrojavanje je ušlo u miran period približavajući se planiranoj 'zadršci' u T-4 minuta. Kontrolori su nastavili da prate 'Deltine' sisteme, dorađeni letni softver je daunloudovan u računar, baziran na svežim modifikacijama trajektorije nastalim usled promena u gornjim slojevima atmosfere. Takođe, kompletirani su i finalni koraci priprema za lansiranje korisnog tereta (CIA-inog špijunskog satelita).

Tokom pauze u T-4, koja je trajala oko 45 minuta, teret je prebačen u radni režim i napajanje preko sopstvenih akumulatora, dok su timovi konfigurisali WGS SATCOM radi održavanja budeće komunikacije. Nešto kasnije pauza je produžena za još 10 minuta jer su timovi utvrdili neke nepravilnosti oko regulatora oksidatora.

Finalna odluka GO/No GO je bila signal da su sve jedinice spremne za automatsku sekvencu odbrojavanja za novo T-0 vreme u 18:03 UTC.

Čim je sat počeo ponovo da otkucava u T-4, početo je prebacivanje rakete 'Delta IV' na interno napajanje strujom a sistem 'Arm and Safe' je prebačen u konfiguraciju za lansiranje[14]. U prvom minutu automatske sekvence odbrojavanja, sva tri CBC-a su započela osiguravanje presurizacije LOX i LH2 tankova. Tri minuta pre uzletanja završena su sva osiguravanja tankova i svi su bili pod pritiskom neophodnim za let, dok su brodski računar i članovi lansirnog tima pomno pratili sve parametre koji prate odbrojavanje.

Odmah potom, Kriogeni gornji stepen je počeo da osigurava svoje komponente LOX i LH2. Tzv. 'Range Controlleri'[15] su javili da je, što se tiče njih, sve spremno. Svi hudraulični sistemi rakete su poslednji put provereni da bi se utvrdilo da li uredno održavaju lansirni pritisak. 50 sekundi pred paljenje motora, tankovi drugog stepena su postigli radni pritisak. Konačno, raketa je bila komplet spremna u T-45 sekundi. 14 sekundi pre T-0, ROFI-ji su počeli da ispod tri glavna motora ispaljuju rafale usijanih kuglica koji će sagoreti višak vodonika oslobođen tokom procedure startovanja RS-68.

25
NASA tvrdi da 'Delta Heavy' može da ponese teret od 6.750 kg u geosinhronu orbitu, ili 14.000 kg u geosinhronu transfernu orbitu.

26

Upotrebivši nešto izmenjenu sekvencu paljenja, 'Terminal Countdowna Autosequencer' je preuzeo kontrolu nad odbrojavanjem u T-10 sekundi. U T-7 sekundi, otvoren je glavni ventil za gorivo na desnom RS-68 motoru i započeta je sekvenca pokretanja motora pre ostala dva da bi se tokom starta smanjila pojava plamenova oko Lansirne table. U T-5 sekundi otvoren je glavni ventil oksidatora i RS-68 je 'oživeo'. U isto vreme, započeto je otvaranje ventila za gorivo i kod ostala dva motora. Vizuelno, vodonični plamen, koji je ranije obavijao bazu rakete, izgledao je manji nego kod prethodnih lansiranja, pokazujući da je nova metoda paljenja postigla cilj.

27

Dok su motori radili, računari su pratili da li postižu sve veći potisak. Čim su performanse motora potvrđene, raketa je bila spremna a sistemi za pridržavanje su oslobovili 'Heltu IVH' tešku 733.000 kg.

Sporo se uzdižući, 'Delta', koja je lansiranja u 18:03:00,224 UTC, započela je šijunsku misiju postavljanja satelita NROL-65 u orbitu. Sa potiskom od 902.400 kg, koji su stvarala tri motora, džinovska raketa je polako napuštala lansirni toranj i dizala se sve više u nebo pre nego što je započela manevar ('pitch' i 'roll') koji su je okrenuli ka jugozapadu , ka polarnoj orbiti.

Čim se poravnala sa željenom trajektorijom, 'Delta IV' je u T+50 sekundi smanjila potisak centralnog motora na 56,5%, dok su ostala dva bustera ostala na 102%. Naime, pošto 'Delta' ne poseduje sistem unakrsnog trošenja goriva[16], centralni je tim smanjivanjem gasa čuvao gorivo da bi mogao da nastavi kada se odbace bočni CBC. Raketa je dostigla maksimalni dinamički pritisak u T+81 sekundu a brzinu zvuka (Mach 1) je dostigla par sekundi kasnije.

Posle otprilike 4 minuta leta, dva bustera su počela da smanjuju pritisak da bi smanjili opterećenje na raketu. Dva CBC-a su se isključila i bila odbačena u T+4 i 9 sekundi. Nakon toga, centrlani je opet dodao gas na 102% i nastavio da ubrzava još 86 sekundi. U T+5:17, RS-68 ponovo je počeo da smanjuje gas u okviru priprema za gašenje koje se deilo 16 sekundi kasnije. Nakon gašenja prvog stepena, on je bio odbačen u T+5:41. Kada se udaljio na bezbednu daljinu, uz pomoć elektro-mehaničkog sistema započeto je izvlačenje dodatnog dela mlaznice[17] motora RL-10 drugog stepena.

Drugi stepen je uključio motor normalno i preuzeo kontrolu nad letom stvarajući potisak od 11.200 kg.

Satelit je uskoro bio postavljen u planiranu orbitu.

 

[1] Konfiguracije rakete 'Medium' i 'Medium+' poseduju samo po jedan buster CBC (Common Booster Core) kao prvi stepen, dok konfiguracija 'Heavy' poseduje tri; jedan kao prvi stepen a dva kao bočne bustere. Zato se ovaj tip računa kao 2+-stepena raketa

[2] Brzina turbopumpe za vodonik (gorivo) pri punom gasu iznosi 22.472 obrta u minuti (minimalna brzina 13.650 ob/min.), dok je brzina turbopumpi tečnog kiseonika (oksidatora) 9.686 ob/min.

[3] Lansirni nosač je čelični držač donjeg dela rakete, težak 650 tona, koji proizvodi 'Boeing'. On se nalazi ispod rakete, sa šest TSM (Tail Service Masts), po dva za svaki CBC. Nosač pridržava raketu na rampi, a TSM se koristi za natakanje komponenti goriva, za dovod struje, hidraulike i pneumatike. Raketa se postavlja na Lansirni nosač uz pomoć LMU (Launch Mate Unit), koji je pričvršćen za raketu vezama koje se kidaju prilikom lansiranja. Pored Lansirnog nosača nalazi se uređaj FPE (Fixed Pad Erector), koji uz pomoć dva dugačka hidraulična klipa podižu raketu u vertikalni položaj pre nego što se iz horizontalnog montažnog objekta HIF (Horizontal Integration Facility) preveze do rampe. Ispod Lansirnog nosača se nalaze odvodi za plamen, koji skreću vrele gasove i plamen od rakete i rampe. Pogledaj ovo!

[4] Ko je nekad gledao snimke iz blizine starta rakernih motora šatlova mogao je da vidi u sekundama pre pojave plamena potoke varnica ispod mlaznica glavnih motora. To su ustvari milioni vrelih cirkonijumskih kuglica koje imaju zadatak da upale i spale višak vodonika koji se skuplja u zvonima motora pred paljenje.

[5] Inženjer specijalista, dr Jin Wook Lee je nakon dugih računarskih simulacija pokazao da se stvar može makar ublažiti drugačijim kanalima za odvod plamena i paljenjem prvo jednog motora (koji će da 'odvuče' okolni vazduh i vodonik) a onda ostala dva.

[6] Ovde je dat jedan orijentacioni prikaz odbrojavanja za lansiranje 'Delta VI Heavy'.

[7] Lansirna rampa u bazi Vandenverg ima toranj koji može kompletno da zatvori raketu, dok na Kejp Kanaveralu toranj ostavlja otvoren donji deo rakete.

[8] Obično se ne zna da sat za odbrojavanje može da se zaustavi kad god zatreba i na koliko god treba, te da se odbrojavanje može da nastavi tamo gde je prekinuto. Nema resetovanja sata dokle god se sama sekvenca lansiranja definitivno ne prekine.

[9] Po aerokosmičkoj terminologiji signal koji znači OK, sve je u redu, možemo dalje...

[10] Svaka raketa poseduje eksplozivnu napravu koja može da se lako, brzo i efikasno aktivira za slučaj da iz nekog razloga lansiranje i sama misija pođu krivim tokom.

[11] Neverovatno ali ventile priozvodi japanski 'Mitsubishi Heavy'! Oni takođe proizvode za raketu i izmenjivač toplote koji zagreva mali deo tečnog kiseonika i pretvara ga u gas koji vrši presurizaciju LOX tanka tokom leta.

[12] Dosad bi i kokoška shvatila da je i sâm početak lansiranja rakete, dok je ona još na rampi, komplikovan i mučan posao. Kod 'AeroJetovog' motora tipa RS-68, gasni generator (ili 'preburner', koji se pokreće pomoću čvrstog goriva) stvara vreli gas koji će pokrenuti turbine radi ubacivanja goriva i oksidatora u komoru za sagorevanje.

[13] Svaki motor je 'okačen' na elektro-mehanički kardanski sistem koji čitav motor pokreće u dve ravni za 6° i time vrši male ali bitne automatizovane korekcije pravca leta. Sve to radi računar rakete koji se nalazi u II stepenu a podatke dobija od brojnih senzora.

[14] Sekvenca započinje nečim što se na engleskom naziva 'arm motor'; elektro-mehanički uređaj se iz 'safe' položaja prebacuje u položaj 'arm', koji omogućava da se motor uključi kada stigne komanda 'fire'.

[15] Njihov posao je da svi sistemi za praćenje i komunikaciju budu spremni za lansiranje, kao i da prostor u vazduhu (i kosmosu) i tamo gde treba da padnu busteri posle lansiranja budu slobodini i spremni za lansiranje, ali i da prate vremenske prilike u blizini rampe.

[16] Tzv.'crossfeed propellant capability', tj. da gorivo iz jednog rezervoara može da opslužuje sve raketne motore, te da se u slučaju potrebe može i prebaciti iz jednog tanka u drugi.

[17] Raketni motori gornjih stepeni raketa rade u kosmosu, tj. u vakuumu. Da bi bili maksimalno efikasni, takvi motori moraju da poseduju veliki odnos površina. Do dovodi do toga da mlaznice čine vrlo krupan deo motora, koji treba pokriti vrhom rakete. Da bi se smanjile dimenzije (i težina) vrha, mlaznice su na razvlačenje, što koriste motori RL-10 (prvi US motor na tečni vodonik), RD-58, koje koriste ruski 'Protoni' i 'Zeniti' ili 'Vinci' koje će koristiti evropske 'Ariane 6'.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari   

drago
0 #3 drago 13-01-2018 22:45
To je tačno. Zato se 'Boeing' I 'Lockheed' toliko plaše 'SpaceXa'. Prošle godine je prvi put u istoriji vojska dozvolila nekoj privatnoj kompaniji (SpaceX) da lansira njihov satelit.
Ako počnu da redovno lete I na ISS I Mesec - bojim se da će biti velikog tumbanja u US raketnoj industriji. Samo da se ne bace na proizvodnju naoružanja. Znaš da su ove dve kompanije u samom svetskom vrhu u proizvodnji oružja?
Prijavi administratoru
Dragi
0 #2 Dragi 13-01-2018 06:28
Najaca ali verovatno i najskuplja.
Osim ekoloskih ne vidim drugi razlog zasto i dalje opstaju rakete na tecnom vodoniku.
Ogromni rezervoari pa jos potreba za dodatnom izolacijom, komplikovana procedura lansiranja...
Ako se meri u odnosu na dimenzije ova ce ostati i dalje najveca raketa, ali zato vise od duplo slabija u odnosu na Falcon Heavy.
Prijavi administratoru
drago
0 #1 drago 12-01-2018 20:20
Šteta što niko nije obratio pažnju na ovu raketu I ovaj fenomen.
Ovo je najjača raketa na svetu! (dok ne dođe novi 'FALCON')
Prijavi administratoru

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Facebook