Posle izbora za jednog od tri kontraktora u drugom krugu komercijalnog prevoza potrepština za američke astronaute na MKS (CRS-2), kompanija Sierra Nevada (SNC) je ponovo u centru pažnje. Sada, Evropska kosmička agencija (ESA) želi da se pridruži ovoj kompaniji i potencijalno koristi njene usluge za prevoz evropskih astonauta na MKS.

dream

Da, ESA je objavila svoje namere da uloži 36 miliona dolara u razvoj minišatla Dream Chaser (“Drim čejzer” – “Maštolovac”) kompanije SNC Fatiha Ozmena, inženjera turskog porekla. Sa samo 3000 zaposlenih, Sierra Nevada je jedna od najmanjih kompanija na kosmičkoj pozornici, na koju je uzgred zakoračila, ni manje ni više nego sa projektom jedinog pilotiranog kosmičkog raketoplana Dream Chaser.

SNC je jedan od glavnih konkuranata ostalim američkim privatnim kompanijama – SpaceX Ilona Maska, Orbital AKT i Blue Origins Džefa Bezosa.

Medjutim, za razliku od ovih kompanija, a takodje i koncepta Nasinog Oriona i novog ruskog kosmičkog broda “Federacija” baziranih na kapsuli, Dream Chaser is klasični mini spejs šatl, koji poleće u kosmos na vrhu rakete-nosača a vraća se poput aviona, na aerodromsku pistu. U odnosu na SpaceX i Orbital ATK, kompanija SNC je u nešto nezavidnijme položaju, jer nema sopstvenu raketu-nosač, tako da u potpunosti zavisi od usluga provajdera lansiranja – američke alijanse ULA i njenog nosača Atlas V.                

U poredjenju sa dobro znanim šatlovima NASA-e is perioda 1981-2011, pored daleko manjih dimenzija i drugačijeg korpusa, Dream Chaser se tokom lansiranja nalazi na vrhu, a ne na bok nosača.

Time će biti izbegnuti rizici oštećenja od otpalih delova izolacije rakete-nosača koji su doveli do gubitka šatla Columbia januara 2003.      

Prvi let Dream Chasera bez posade planiran je za novembar 2016, što Nasin izbor ovog kosmoplana kao jednog od tri snadbevača MKS, a da još nije obavio let u kosmos čini posebno zanimljivim.

Iako je za program CRS-2 Dream Chaser razvijen kao bespilotni brod, koji će kompletan let obavljati automatski, SNC normalno namerava da ga u budućnosti koristi za prevoz astronauta. Izgleda da je upravo ovaj korak NASA-e ohrabrio ESA da porazmisli o svojoj poziciji u kosmosu kada su letovi njihovih astronauta u pitanju.    

Kao što je poznato, ESA nema projekte kosmičkih brodova ili orbitalnih stanica. Istina, jedan njen modul (Columbus) funkcioniše u sklopu MKS, dok joj je NASA “velikodušno” ponudila da razvije za sada samo jedan servisni modul za njen Orion.

Evropski astronauti, kao i američki i japanski, lete u kosmos na ruskim kosmičkim brodovima “Sajuz TMA-M” (uskoro će biti zamnjenin brodovima ”Sajuz MS”) u okviru barter aranžmana sa NASA-om.

To se odvija po sistemu - vi nama dajete da koristimo vaš modul Columbus, a mi vi vama dajemo povremeno po jedno američko mesto u “Sajuzu”. I, kada su u pitanju evropski projekti sa ljudskom posadom u pitanju, to je sve. Očigledno, u ESA-i vrlo dobro vide da vreme monopola ruskih “Sajuza” prolazi i da dolazi era privatnih kosmičkih brodova u kojima je moguće, za daleko manje pare, kupiti mesta za evropske astonaute.

Priroda evropske investicije od 36 miliona dolara je razvoj modula za spajanje Dream Chasera sa MKS (i, ako treba, sa drugim kosmičkim brodovima). Medjutim, ESA nema namera da stane samo na tome.

Oni predlažu SNC da razmotri lansiranje malog kosmoplana na vrhu evropske rakete-nosača Ariane V, sa njihovog kosmodroma u Kuruu, na severoistočnoj obali Južne Amerike.

Ukoliko inženjeri SNC promene konfiguraciju krila tako da se ona sklopaju, šatl bi mogao biti smešten u zaštitni korpus na vrhu Ariane V.  

Kako je nosač minišatla rak rana projekta SNC, a zna se takodje da se pozicije alijanse lansiranja ULA itekako drmaju zbog toga što njena raketa Atlas V (koja je predvidjena kao nosač Dream Chasera) koristi ruske motore RD-180, onda je jasno da će u SNC dobro razmisliti o ovom predlogu ESA-e.    

Sa druge strane, za Evropu bi još čvršće pripajanje projektu Dream Chaser bili od ogromnog značaja za njene buduće planove u kosmosu.

Pored SNC, Orbital ATK takodje ima organske veze izvan SAD, budući da ruski “Energomaš“ isporučuje raketne motore za raketu-nosač Antares kosmičkog broda Cygnus ove kompanije.   

Očigledno, privatne kompanije brišu granice medju državama i postaju sve uticajniji faktor na kosmičkom tržištu.

Grujica Ivanović
Author: Grujica Ivanović
Menadžer planiranja električnih mreža u australijskoj kompaniji Ergon Energy, magistar elektrotehnike. Napisao je veliki broj članaka iz oblasti istraživanja kosmosa koji su objavljeni u časopisima "Galaksija", "Front", "Duga", "Planeta", "Astronomija", "Astronomski magazin", Spaceflight i “Vasiona”, i u dnevnim listovima "Politika", "Večernje novosti" i "Srpska reč". Takođe, u časopisu Power Transmission and Distribution objavljuje stručne tekstove iz elektrotehnike. Pre odlaska u Australiju radio je u EPS/"Elektrokosmet", dok je na RTV Priština uređivao televizijske emisije “Horizonti nauke” i “Ekološki krug”. Autor je dve knjige iz kosmonautike: "Kosmički vremeplov" (1997, BIGZ, Beograd) o prvim programima čovekovog leta u kosmos i "Salyut: The First Space Station - Triumph and Tragedy" (2008, Springer-Praxis, London-New York) o tragediji posade prve orbitalne stanice "Saljut". Jedan je od inicijatora projekta prvog srpskog veštačkog satelita "Tesla-1". Član je Britanskog interplanetarnog društva i Instituta inženjera Australije.

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar