|
Mera za sjaj nebeskog tela je magnituda ili zvezdana valičina. Ova mera potiče još od Hiparha koji je sve zvezde podelio po veličini u šest grupa s tim da je najsjajnije zvezde svrstao u grupu prve veličine, a one koje se jedva vide u gupu šeste veličine. U Hiparhovo vreme sintagma “sve zvezde” značila je ono što danas zovemo “sve zvezde vidljive golim okom” i zato je njegova lista proširena čim je pronađen teleskop. Danas su astronomi uz pomoć moćnih instrumenata u stanju da vide i zvezde 26-te veličine.
Međutim na nebu možemo videti i sjajnija tela od zvezda prve veličine, a to su Sunce Mesec i dobar broj planeta Sunčevog sistema. Kako je astronomija nauka koja s teško odriče tradicije Hiparhova podela je sačuvana a idući logikom da sjajnija tela imaju brojčano manju vrednost magnituda Sunca je -26,8 a magnituda punog Meseca -12,7. Ovo su srednje vrednosti što znači da je to sjaj ova dva tela pri njihovoj srednjoj razdaljini od planete Zemlje sa koje ih i posmatramo.
| Ali pazite sad: naša čula imaju neobičnu osobinu da spoljne nadražaje, čiji intenzitet raste po geometrijskoj progresiji dostavlja mozgu po aritmetičkohj progresiji. Tako ona mala razlika u sjaju koju vidimo između dve po magnitudi susedne zvezde znači zapravo da je jedna sjajnija od druge 2,5 puta, a razlika u sjaju između zvezda prve i šeste veličine je 100 puta itd. Iz ovoga opet sledi da je Sunce oko 465 000 puta sjajnije od punog Meseca, a da je pun Mesec oko 280 000 puta sjajniji od zvezda prve veličine. |