Kataloga zvezda ima skoro bezbroj:). Evo podataka o nekim interesantnijim.

staramapa

Bayer - Johan Bajer (Johann Bayer 1572-1625), nemački astronom, u svom divnom atlasu Uranometria iz 1603. označava zvezde malim grčkim slovima i to po sazvežđima. Po pravilu (dekle, uz neke izuzetke) najsjajnija zvezda je označena slovom alfa, a zatim sledeća po sjaju zvezda dobija oznaku beta itd. Uz grčko slovo navodi se i latinski naziv sazvežđa i to u genitivu, npr. Alpha Centauri je najsjajnija zvezda sazvežđa Kentaur. Ponekad se jedno slovo koristi više puta uz eksponent za označavanje susednih zvezda. Najpoznatiji takav primer je označavanje zvezda iz Orionovog štita: od Pi1 do Pi6 Orionis.

Ovaj način označavanja odmah je bio prihvaćen od drugih astronoma. Međutim u svakom sazvežđu ima mnogo više zvezda nego što ima grčkih (i bilo čijih drugih) slova, te su astronomi morali da potraže druge načine za označavanje zvezda. Prvo su zvezdama dodavana latinska slova, ali su se i ona brzo iscrpla. Zatim su se zvezde počele označavati brojevima.

Flamsteed - Engleski astronom Džon Flemstid (John Flamsteed, 1646-1719) je oko 1712. uveo nov način obeležavanja zvezda. On ih je numerisao po sazvežđima i to tako što je u svakom sazvežđu je popisivao zvezde od zapada ka istoku redom po rektascenziji. Znači, po Flemstidu zvezda nosi oznaku koja se sastoji od rednog broja i genitiva latinskog naziva sazvežđa, npr. 58 Orionis je isto što i Alfa Orionis ili Betelguese kako se još zove najsjajnija zvezda Oriona. Takav sistem olakšava nalaženje zvezde na karti, jer u jednom sazvežđu zvezda koja nosi manji broj leži zapadno od zvezde sa većim brojem.

Numerisane su sve sjajnije zvezde - ukupno 2682 (manje-više, zavisno od izvora podataka).

Kada su, međutim, 1930. utvrđene granice sazvežđa mnoge Flemstidove zvezde su se našle u "pogrešnom" sazvežđu. To je slučaj sa zvezdom 30 Monocerotis koja se ovom administrativnom merom Međunarodne astronomske unije odjednom našla u sazvežđu Hidre. To je razlog sto 30 Monocerotis nećete naći u nekim inače veoma iscrpnim astronomskim programima. Jednostavno - nestale su.

BD U 19. veku svi napori da se popišu zvezde po određenom sistemu doživeli su udar. Jednostavno, teleskopi su bili sve moćniji i otkriveno je na stotine hiljada novih zvezda. 1859. nemački astronom Argelander (Friedrich Wilhelm August Argelander, 1799-1875), uz pomoć još dvojice astronoma (Kruger i sa Bonske opservatorije počeo je da sastavlja svoju listu zvezda: Bonner Durchmusterung (BD). Na kraju posla BD katalog je sadržao 324188 zvezda do oko 9,5 magnitude. Argelander i njegovi sledbenici su podelili nebo u trake širine 1° deklinacije koje su zahvatale 24 h rektascenzije. Zvezde unutar svake trake su numerisane u redosledu po rektascenziji, a konstelacije su ignorisane. Tako Vega ima oznaku BD +38°3238 sto znaci da je ona 3238-ma zvezda polazeci od 0h rektascenzije u zoni između +38° i +39° deklinacije.

Ovaj katalog je međutim pokrio samo nešto vise od pola neba: od severnog pola do -2° deklinacije. Zato je kasnije sacinjen katalog juznih zvezda, SDB (South Bonner Durchmusterung) koji je isao do -23° deklinacije i popisao 133659 zvezda. Cordoba Durchmusterung (CD, ili CoD) je završio posao popisivanja zvezda južnog neba sa 613953 zvezda idući do južnog nebeskog pola. Ukupno DM katalog ima 1071800 zvezda.

Gotovo čitav vek ovaj katalog je svakodnevni alat astronoma, zbog velike preciznosti za zvezde do 9-te i 10-te magnitude. Međutim, za današnji pojam ove magnitude su ipak nedovoljno precizne.

Inače u ovom Argelanderovom katalogu promenljive zvezde imaju svoje posebne oznake. Prvu promenljivu zvezdu koju je u nekom sazvežđu pronašao Argelander je označio velikim slovom R uz genitiv imena sazvežđa. Slovo R je izabrano jer je  prethodno slovo Q bilo najveće Bajerovo slovo u označavanju zvezda rimskim slovima. Sledeća promenljiva je označena slovom S i tako dalje do slova Z. A nakon Z sledi oznaka RR, zatim RS do RZ, pa onda dalje ide SS do SZ i tako sve do ZZ. Ako promenljiva zvezda već ima u oznaci grčko slovo Argelandre ga je ostavljao smog.

Ali, promenljive su se i dalje otkrivale. Nakon ZZ astronomi su odlučili da tim zvezdama dodeljuju oznake od AA, AB sve do AZ (izostavljajući J pošto se u nekim jezicima ono meša sa I). Posle AZ dolazi BB do BZ i tako redom sve do QZ.

Ukupno to je 334 oznaka. Ali i one su nedovoljne da se popišu sve promenljive zvezde u nekim krcatim sazvežđima. Šta raditi u tom slučaju. Postojala je ideja da se pređe i na treće slovo, ali astronomima se više dopala ideja da promenljive zvezde počnu da oznacavaju brojevima i to od V 335 (V = variable, promenljiva) pa nadalje (V336, V337 itd.). Do 1990. taj broj je narastao do V 4153 Sagitarii.

HD; the Henry Draper catalogue - Ovo je sledeći široko korišćeni katalog koji je sastavio Eni Kanon (Annie J. Cannon 1863-1941), astronomkinja sa Harvarda i to u periodu od 1911. do 1915. s tim što je katalog objavljen od 1918. do 1924. Katalog uključuje 225300 zvezda (8m) do koje su popisane u redu po rektascenziji (kasnije ovaj katalog je bio dopunjen novim zvezdama). Ono što ovaj katalog čini atraktivnim jeste podatak o spektru svake zvezde. Baš zbog toga ovaj katalog je i dalje popularan iako su njegovi položaji zvezda prilično neprecizni. Neki drugi katalozi preuzimaju podatak o spektru zvezda bas iz HD kataloga. 

Sem podatka o spektralnom tipu HD katalog sadrži kataloški broj svake zvezde, zatim vizuelnu i fotografsku magnitudu itd. Katalog je posvećen Henri Draperu (Henry Draper, 1837-1882)

HR (Harvard revised); the Yale Catalog of Bright Stars - je katalog 9095 sjajnih zvezda (+ 15 drugih objekata). Popularan je među programerima planetarnih programa zbog velikog broja podataka koje daje o većini zvezda sa svog spiska. To su: magnituda, RA, Dec, kretanje, spektralni tip, paralaksu, narodni naziv, radius itd. 

SAO; the Smithsonian Astronomical Observatory - To je vrlo popularan katalog i mnogi kompjuterski programi se oslanjaju baš na njega. Nastao je sredinom XX veka, a sadrži 258996 zvezda, uglavnom sve do 9,5m. Zvezde u ovom katalogu su popisane redom po rektascenziji u trakama od 10° deklinacije od severnog do južnog pola. Njegova popularnost počiva delimično i na relativno velikom broju podataka koje daje o većini svojih zvezda. To su kataloški broj, RA, Dec, spektralni tip (iz HD kataloga), DM i stvarno kretanje. Međutim SAO katalog ima i neke ozbiljne mane. Pre svega nedostaju mu stotine zvezda sedme i osme magnitude. Isto tako njegovi podaci o magnitudama su zastareli. Katalog dosta dobro daje ove vrednosti za zvezde do devete magnitude, ali preko toga je već nepouzdan. Ovo naročito važi za zvezde severno od nebeskog ekvatora gde greši čak i za dve magnitude.

I podaci o stvarnom kretanju zvezda nisu baš pouzdani jer se često zasnivaju na samo dva posmatranja, pa ako je graška napravljena u jednom od njih onda je procena o kretanju pogrešna. (http://tdc-www.harvard.edu/catalogs/sao.html)

  Poređenje kataloga  
sao ppm tycho2
SAO PPM Tycho 2

PPM; the Position and Proper Motion catalog - Ovaj katalog je naslednik SAO kataloga. Trebalo je da upotpuni SAO i ispravi njegove greške i u tome je dosta uspešan. Od SAO kataloga je mnogo bogatiji (ima preko 370 hiljada zvezda) i znatno je popravio koordinate zvezda. Za svaku zvezdu daje njen kataloški broj, magnitudu, RA, Dec, podatak o stvarnom kretanju, spektralni tip, DM i CD.

Ambicije kataloga su kompletiranje svih zvezda do 10m. U tome nije do kraja uspešan pošto mu nedostaju i neke zvezde do 9m. Katalog je dosta precizan, naročito daje dobre podatke o stvarnom kretanju  jer se oslanja na vise (četiri) osmatranja. Dosta je precizniji kad se radi o zvezdama južnog neba što je rezultat sovjetsko-kolumbijske saradnje. Za ove zvezde katalog daje dobre i fotometrijske podatke dok su ti podaci za zvezde severa pomalo grubi.

GSC;  the Hubble "Guide Star Catalog" - Ovaj katalog je pravljen za Hablov teleskop i to treba imati na umu kad se poredi sa drugim katalozima. On naime nije ni pravljen za druge namene pa mu se neki nedostaci i ne mogu zameriti.

Ovaj katalog 1980-tih godinačini spisak od 18.819.291 objekata od čega na zvezde otpada 15.169.873. U bogatom delu Mlečnog puta popisuje zvezde do 13-te magnitude, a izvan ravni Galaksije ide do 15m. Dakle, to je dosta bogat katalog iako mu nedostaju neke zvezde naročito od devete do trinaeste magnitude.

Kasnije verzije ovog kataloga su mnogo bogatije i tako njihov broj dostiže čak 945,592,683 zvezda.

Fotometrija ovag kataloga je veoma loša, a broj podataka koje daje o objektima je veoma skroman. Pored identifikacionog broja za svaki objekat katalog daje još samo podatke o položaju i podatak da li je objekat zvezda ili nije (u kom slučaju se radi o asteroidu, kometi ili slično). Ovaj posao, identifikovanje zvezda, odradio je kompjuter, analizirajući načinjene snimke neba. U većini slučajeva jasno je bilo da se radi o zvezdi. Suviše zamrljanije ili izduženije objekte kompjuter je proglasio 'non-stelar' objektima.

Identifikator se sastoji od dva broja. Prvi se odnosi na jedno od 9537 područja neba, a drugi na zvezdu u datom području. 

GSC je do sada izašao u nekoliko verzija od kojih je svaka ispravljala greške i nepreciznosti prethodne.  

Tycho - Ovaj katalog predstavlja dobar kompromis između velikih prohteva osmatrača i podnošljive veličine koju zauzima na disku kompjutera. Ipak, čitava stvar sa njim malo je zakomplikovana.

Pre svega postoji više verzija ovog kataloga. Prva je deo kompleta sa Hiparhovim katalogom (Hipparcos and Tycho) koji sadrži 1.058.332 zvezde. Zatim tu je Tycho Reference Catalog sa 990.182 zvezde. Ovaj katalog je ispravio neke greške u pozicioniranju zvezda koje postoje u H&T katalozima, ali ima 68.150 zvezda manje.

Slično je i sa ACT (Astrographic Catalog/Tycho) Reference katalogom koji sadrži 988.758 zvezda. I on je pravljen da pruži preciznije podatke (stvarno kretanje zvezda) za većinu zvezda iz Tycho kataloga. Međutim i on je manji od osnovne verzije.

Obe ove verzije zajedno daju prilicno dobar popis zvezda do 10,5m, a iscrtavaju i neke do 11m.

Postoji zatim i TIC (Tycho Input Catalog) koji ide do 12,5m i na kraju tu je Tycho 2 katalog koji postaje sve popularniji među programerima. 

Taj katalog zajedno sa svojim dodacima (supplements) sadrži 2,5 miliona zvezda. Ovi dodaci popisuju one zvezde iz H&T i TRC koje nedostaju osnovnoj verziji kataloga Tiho 2.

Zajedno sa dodacima Tiho 2 je sasvim korektan za zvezde do 11m. On prikazuje i zvezde do 12,5m ali tu nije sasvim kompletiran. Podaci o magnitudama zvezda su veoma dobri i idu do 1/10 (eventualno 2/10) magnitude. Kada se radi o bleđim zvezdama preciznost je opada ali je još uvek dobra za iscrtavanje karti.

PMM (The Precision Measuring Machine) – mašina za precizno merenje

masina

Ceo instrument je postavljen na granitni blok od 10 tona koji se opet oslanja na betonski stub kako bi se što više izbegle vibracije. Dve uparene CCD kamere se "šetaju" iznad fotografske ploče i svakih nekoliko sekundi se zaustavljaju te prave digitalne snimke malih područja sa foto ploče. Istovremeno se vrše i merenja i analize snimaka tako da se pozicije i magnitude zvezda izračunavaju za vreme skeniranja. To po jednoj ploči u proseku traje jedan sat, odnosno nekoliko sati za područja Mlečnog puta gde je broj zvezda znatno gušći. Više o mašini

PMM (The Precision Measuring Machine) – mašina za precizno merenje

Ceo instrument je postavljen na granitni blok od 10 tona koji se opet oslanja na betonski stub kako bi se što više izbegle vibracije. Dve uparene CCD kamere se "šetaju" iznad fotografske ploče i svakih nekoliko sekundi se zaustavljaju te prave digitalne snimke malih područja sa foto ploče. Istovremeno se vrše i merenja i analize snimaka tako da se pozicije i magnitude zvezda izračunavaju za vreme skeniranja. To po jednoj ploči u proseku traje jedan sat, odnosno nekoliko sati za područja Mlečnog puta gde je broj zvezda znatno gušći.

http://www.usno.navy.mil/USNO/astrometry/optical-IR-prod/icas/the-pmm/pmm-ops.pdf

PMM (Positions and Proper Motions Star Catalogue) katalog – naslednik SAO kataloga, sadrži precizne podagke o poziciji i prividnom kretanju za 378910 zvezda, 

Katalog USNO, verzija A2.0 (U.S. Naval Observatory) Katalog sadrži pola milijarde zvezda do 20m, tačno 526.230.881 i ceo je smešten na deset kompakt diskova. Katalog je rezultat primene nove tehnologije na ranije napravljenim foto snimcima severnog i južnog neba. Fotografije su snimljene na dve emulzije. Jedna je osetljiva na crveno, a druga na plavo, zatim je izvršena digitalizacija tih snimaka a u katalog su unete samo one zvezde koje su detektovane u obe boje. Skeniranje i digitalizacija je urađena pomoću "masine za precizno merenje - PMM (The Precision Measuring Machine).

Katalog USNO, verzija SA2.0 Ovo je skromnija verzija USNO-A2.0 kataloga. Sadrži "samo" 54.787.624 zvezde. Ceo može da stane na jedan CD i namenjen je za upotrebu na manjim kompjuterima.

USNO katalog ima niz verzija, svaka potpunija i sa većim brojem zvezda. Tako USNO-B1 katalog sadrži 1,036,366,767 zvezda!

Na kraju, svi poslednje nabrojani katalozi su zamenjeni novim:

NOMAD (Naval Observatory Merged Astrometric Dataset) sa pozicijama 1,1 milijardu zvezda, a izvori su mu neki drugi katalozi (Hiššachos, Tycho-2, USNO-B 1.0 itd). Ali, pošto su ti izvori već postali zastareli i NOMAD više nije dovoljno precizan. 

IZVORI 

Star catalogue (Wikipedia)

Osobine dobrog kataloga nebeskih objekata

Prvi katalozi zvezda


 


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Facebook

OSNOVE (5)