Otkrica150sPre nekoliko godina moj otac i ja smo napisali veliku knjigu, kojoj po sadržaju nema konkurencije kod nas. U njoj su predstavljene teme iz nekoliko oblasti prirodnih nauka: astronomije, matematike, elektrotehnike, geologije, biologije, antropologije, itd. Na koji način su pisani tekstovi, koji nivo znanja i informisanosti pokriva i kome se knjiga obraća?
Danas bih predstavio jedan deo teksta iz knjige, koji govori o jednoj naizgled neuobičajenoj temi za ovaj sajt, ali bez koje ne bi bilo ni onih drugih tema, a to je - čovek.


... Uprkos ogromnom trudu kreacionista da nas uvere da je zapravo sâm Bog stvorio prvog čoveka (Adama) i prvu ženu (Evu) ”po svojem liku i obličju”, ili nekih drugih koji zastupaju tezu o vanzemaljskom poreklu čoveka i ljudskog roda, danas nema nikakve sumnje - čovek je nastao i evoluirao na našoj majci Zemlji, na „trećem kamenu od Sunca“.

Naučno ime čoveka je Homo sapiens (što na latinskom jeziku znači ”pametni čovek” - onaj koji zna), i to ime je skovao čuveni prirodnjak Fon Line[1] 1758. godine. Ovaj naziv se odnosi na savremenog čoveka, ali je u razvoju ljudi postojao čitav niz znanih i neznanih beočuga, čiji su razvoj i znanje doprineli tome da mi danas nosimo takvo pretenciozno opšte ime.

Ljudska bića - ona postojeća i mnoge izumrle vrste - čine zoološku familiju Hominidae, a moderni čovek, H. sapiens, samo je jedna od nekih 350 vrsta reda primata, koji su opet samo jedan od tridesetak rodova koji čine veliku klasu sisara kičmenjaka. Naučno klasifikovano, možemo reći da čovek pripada carstvu životinja, kolu hordata, klasi sisara, redu primata, nadporodici Hominoidea [Hominidae (ljudi, šimpanze, gorile i orangutani) i Hylobatidae (giboni i simanzi)], porodici Hominidae [ljudi i ostali veliki majmuni], podporodici Homininae [ljudi, neki izumrli preci (npr. australopitek), kao i gorile, šimpanze i orangutani], plemenu[2]Hominini [ljudi i šimpanze; drugo pleme su gorile], podplemenu Hominina [drugo podpleme je Panina, kome pripadaju šimpanze] i rodu Homo.[3]

evolucija
Krajem XX veka je među paleoantopolozima, genetičarima i molekularnim biolozima došlo do velikih razmimoilaženja po pitanju evolucije čoveka. Ipak, za određene zaključke postoje neke snažne naučne potpore:

  pre oko 2 do 2,5 miliona godina pojavio se rod Homo;

  od pojave savremenog čoveka do danas prošlo je oko 7.500 generacija;

         svi današnji stanovnici planete potiču od jedne relativno male grupe koja je
               živela u Africi pre nekih 100.000 do 200.000 godina;

  mitohondrijska Eva[4] je živela pre nekih 150.000 godina;

  Y-hromozomski Adam[5] je živeo pre oko 60.000 do 90.000 godina.

Fizičke i genetske sličnosti pokazuju da savremena ljudska vrsta ima vrlo bliske veze s drugom porodicom hominoida[6], majmunima. Čovek i tzv. veliki majmuni (ranije su se nazivali porodicom Pongidae) - orangutani, gorile i šimpanze (uključujući i široj javnosti malo poznatu vrstu bonobo[7]) - dele zajedničkog pretka koji je živeo u Africi pre nekih 6 do 8 miliona godina.

Generalno, paleoantropolozi prepoznaju tri vrste čoveka: Homo habilisa, ”veštog čoveka”, starog između 2,4 i 1,5 miliona godina, Homo erektusa, ”uspravnog čoveka”, starog između 1,8 i 0,3 miliona godina i Homo sapiensa, ”razumnog čoveka”, starog oko pola miliona godina. Međutim, naučnici pretpostavljaju da je u međuvremenu postojalo između 12 i 19 različitih podvrsta ili ”bočnih ogranaka” ranog čoveka. Ono u šta danas antropolozi nisu sigurni jeste koja je tačno evolutivna grana u direktnoj vezi sa današnjim čovekom a koje su se jednostavno ”osušile” i ugasile se. Mnoge vrste ranog čoveka - verovatno ogromna većina - nisu dale naslednike. Naučnici takođe raspravljaju oko načina identifikacije i klasifikacije ranih ljudskih vrsta, kao i oko faktora koji su uticali na napredak ili pak izumiranje pojedinih vrsta.

Na osnovu do sada pronađenih fosilnih ostataka kostiju (pre svega lobanja i vilica) u Keniji (Afrika), zajedničkim pretkom čoveka i čovekolikih majmuna smatra se Proconsul, vrsta hominida čije su tri glavne podvrste (Griphopithecus, Kenyapithecus, Dryopithecus), živele na tlu tadašnje Afrike i Arabije tokom miocena, pre dvadesetak i više miliona godina. Ovaj naš majmunoliki predak boravio je na drveću, ali se četvoronoške kretao i po zemlji, povremeno se i po potrebi uspravljao i lako održavao na dve noge.

Nauka smatra da se od jedne grane njihovih potomaka razvio zajednički predak savremenog čoveka i čovekolikih majmuna. Istraživanja pokazuju da što su pronađene kosti starije, sve više liče majmunskim, a da što su mlađe, sve su sličnije čovekovim. Ti naši daleki preci delili su životni prostor s prvim konjima (veličine psa) i najvećim sisarima koji su živeli na kopnu svih vremena - Baluchitheriumima, precima današnjih nosoroga. Vreme u kome je živeo prvi Prokonzul veoma je udaljeno od nas - možda čitavih 25 miliona godina - što znači da je evolucija tekla (relativno) veoma sporo.

Pre nepunih devet miliona godina, u istočnoj Africi i na tlu današnje Italije (Sardinija i Toskana) živeo je Oreopithecus (”Močvarni majmun”), koji je imao sličnosti sa čovekom, ali je ipak bio daleko sličniji majmunu. Bio je visok oko 120 santimetara i težak oko 35 kilograma, imao je duge ruke i malu lobanju s jakim zubima i kratkim očnjacima, ali iako su mu šake bile prilagođene penjanju i ljuljanju sigurno je mogao da ide uspravno. Iako je danas svrstan kao član posebne porodice, zbog svojih sličnosti i sa ljudima i sa majmunima smatra se jednim od mnogih zajedničkih predaka, što je dokaz o delovanju procesa paralelne evolucije.

Pre možda više od 7 miliona godina živeo je do danas najstariji pronađeni predstavnik našeg porodičnog stabla, Sahelanthropus tchadensis[8]. Njegovi skromni ostaci, pronađeni početkom veka u Čadu, govore nam da je imao mozak poput šimpanzinog, ali da je više ličio na čoveka od bilo kog današnjeg majmuna. Takođe je na osnovu pripoja mušića na lobanji jasno dokazano da je bio sposoban da hoda uspravno ili makar nešto između ljudi i šimpanzi danas.

Usledile su još najmanje dve velike porodice hominina[9], koje su danas izumrle i nisu dale naslednike sposobne da se izbore sa izazovima tadašnjeg sveta. To su predstavnici rodova Orrorina i Ardipithecusa. Njihovi članovi su bili mali, išli su uspravno i hranili se biljkama i voćem.

Druge kosti, pronađene na jugu Afrike, bile su još sličnije čoveku. Utvrđeno je da pripadaju periodu ranog pliocena i da su stare oko 4 miliona godina. To su bili ostaci izumrlog roda porodice hominida, Australophitecusa[10] (”Južni majmun”).

Iako su bili slični majmunima, od njih su se bitno razlikovali po dvema bitnim karakteristikama: imali su male očnjake i bili su bipedalni - sposobni da hodaju uspravno na dve noge. Mozak im je bio veličine jabuke - svega 35 procenata veličine modernog čoveka, jednak mozgovima gorila i šimpanzi kada se uporede sa njihovim težinama. Većina vrsta Australopiteka umela je da se služi alatima slično današnjim primatima.

Paleoantropolozi su dalje otkrili da su se pre oko dva miliona godina razvila dva robusna Australopiteka: A. boisei i A. robustus, poznati i kao Paranthropusi boisei i robustus[11]. Ovi džinovi za tadašnje pojmove, koji svoju veličinu verovatno treba da zahvale vegetarijanskoj ishrani, izumrli su pre možda milion i nešto više godina, dok će jedna elegantnija grana australopiteka tek mnogo kasnije dovesti do pojave savremenog čoveka.

Dakle, pre oko 2,6 miliona godina od jedne od mnogih evolutivnih grana Australopiteka razvio se Parantrophus boisei [prvobitno Zinjanthropus boisei (”istočnoafrički čovek iz Zindža”, jer je pronađen 1959. godine u jednom kanjonu u tadašnjoj Tanganjiki), a sve do nedavno Australopithecus boisei]. To je naš daleki mada ne i direktni predak, za kojeg se dugo pogrešno verovalo da se služio primitivnim kamenim oruđem (kamenom sekirom, kamenim sečivom kao nožem i sl.).

lobanje
Upoređenje kostiju glave i vilice šimpanze i nekih od fosila naših prvih predaka. Prvi je Proconsul africanus, star oko 20 miliona godina, i verovatni zajednički predak viših i nižih majmuna i čoveka.

Lobanja ovog parantropusa je daleko primitivnija od bilo koje lobanje današnjeg čoveka, ali je i mnogo naprednija od lobanje bilo kojeg današnjeg majmuna. Vilice su mu bile prilagođene životu i hrani u savanama, a kutnjaci su mu bili 4 puta veći nego naši. Taj naš veliki pra-predak živeo je do pre milion ipo godina i onda iznenada nestao. Razlozi za to su nam još uvek nepoznati.

glava
Na osnovu fosilnih ostataka, moguće je rekonstruisata izgled Homo erektusa. Mada je anatomski bio sličan današnjem čoveku, antropolozi su utvrdili da je njegov mozak morao još da prođe kroz mnoge promene pre nego što je dostigao današnji nivo.

* * *

Čitava knjiga je podeljena u velika poglavlja, a ova u različite manje priče. Pošto sam se držao hronologije, logično je da knjiga započinje poglavljem NASTANAK ZVEZDA I SUNČEVOG SISTEMA, u kome sam objasnio poznate teorije o nastanku i evoluciji zvezda, a u tom svetlu i nastanak našeg bližeg i daljeg komšiluka. Sledilo je poglavlje OTKRIĆA PLANETA I NJIHOVIH SATELITA, u kome sam koncizno opisao svaku planetu ponaosob, zajedno sa njihovim pratiocima. Nisam mogao da izdržim, pa sam u našu porodicu planeta ipak uključio i Pluton, iako on to de facto više nije bio. Pošto našu porodicu ne čine samo planete i njihovi sateliti, u nastavku sam pisao i o malim planetama – asteroidima, NEA objektima, trans-neptunskim objektima, vansolarnim planetama, itd. Hteo bih da naglasim da je svaka priča o pojedinačnoj planeti i njenih mesecima obogaćena vrednim i jedinstvenim tabelama, u čijem sastavljanju sam koristio retke podatke sa sajtova i knjiga bardova tematike, dr Majkla Brauna (Michael Brown) i njegovih kolege dr Čedvika Truhilja (Chadwick Trujillo) i Dejvida Rabinovica (David Rabinowitz). Neizostavno bih želeo da pomenem da sam u pisanju ovog poglavlja koristio podatke iz najboljeg u tom trenutku sajta po pitanju objekata solarnog sistema na Internetu, koji je svakodnevno ažurirao njegov autor, amaterski astronom iz Poljske, Andrej Karon, sa kojim sam i privatno sarađivao a čije su ingeniozne tabele bile objavljivane i na sajtu „Astronomskog Magazina“. To je tada bio najbolji sajt na svetu i sadržavao je proračune i podatke koje nije imao niko drugi.

Posle ovih poglavlja usledilo je poglavlje DVOJNI SISTEM ZEMLJA-MESEC, u kome su detaljno objašnjene teorije o nastanku Meseca, njegovom uticaju na klimu naše planete, njegovim „mesecima“, atmosferi i neizostavnim „Apolo“ misijama.

Kakva bi knjiga ovog tipa bila a da se na kraju ne ispriča priča o našoj planeti? Pored izuzetno zanimljivog geološkog putovanja kroz istoriju Zemlje i njenu evoluciju – geološke periode, pomeranja kontinenata, nastanke i nestanke okeana itd., sledi priča o nastanku života, pojavi čoveka – odakle sam danas preneo jedan uvodni deo, nastanku rasa, ljudskim pronalascima vatre, pisma, knjige, itd.

U drugom, neobjavljenom tomu, iz koga je danas predstavljeni tekst, u poglavlju o poznatim ali i onim potpuno zaboravljenim matematičarima drevnog sveta, opisao sam radove 25 matematičara iz Kine, Indije, arapskog sveta, Grčke i Evrope i probleme s kojima su se susretali. Da bih poglavlje kompletirao, napisao sam priču o znamenitom naučniku, matematičaru i jezuiti, Ruđeru Boškoviću, i danas možda najvećem skrivenom geniju, „čoveku koji je otkrio suštinu svega“, Stivenu Volframu. To je i neizostavna Sipsonova univerzalna formula, pomoću koje je moguće izračunati površinu i zepreminu svega, i mnogo toga drugog.

Ako zaključiš da su tvoja interesovanja vezana za teme koje ove knjige „pokrivaju“, prvu možeš naučiti pouzećem ili preko mene lično (Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli., odn. 063/15.74.74.8) ili preko našeg sajta. Cena je simbolična, i iznosi 680,00 din + troškovi poštarije. Prva knjiga ima 400 strana, dimenzija je B5, sa puno originalnih tabela, šema, c/b slika i zanimljivih kompilacija i priloga.

Pozdrav svima i prijatno čitanje!

 


[1] Karl fon Line (Carl von Linne, ili latinizovano Carolus Linnaus, 1707-1778), švedski istraživač, botaničar i prirodnjak, dao biljnim i životinjskim vrstama latinsko-grčke nazive (tzv. binominalna nomenklatura) sa imenom roda i vrste. Jedan je od začetnika ekologije.

Imao je čak i krater prečnika 10 kilometara na Mesecu, za koji su astronomi 1866. godine izjavili da je volšebno nestao. Tek 1903. godine krater je ponovo ”otkriven”, ali je sada njegov prečnik svega 1,6 kilometara.

[2] U biologiji, pleme ili infraporodica, rangirani su između podfamilije i roda, ili između pod- familije i podplemena, ako je to u tom trenutku u upotrebi.

[3] Želim da podsetim čitaoca da ni otac ni ja nismo antropolozi niti biolozi već inženjeri. Naše pisanje iz ovakvih oblasti je nepretenciozno i laičko i ima pre svega informativni karakter. Konkretno, nomenklature u biologiji i antropologiji su se mnogo puta menjale i dopunjavale, što je produkt novih nalaza i naučnih radova. Nama je bitna PRIČA, suština, a ne stroga klasifikacija, latinski nazivi ili brojevi. Time se bave naučnici u svojim doktoratima i naučnim radima, te smo mi želeli da to izbegnemo.

[4] Upoređujući filogenetski DNK iz mitohondrija ljudi raznih rasa i regiona, došlo se do zaključka da su svi oni zapravo evoluirali od jednog zajedničkog pretka. Ispitivanja su pokazala da svi imamo genetski materijal nasleđen od jedne zajedničke majke, nazvane ”mitohondrijska Eva”. Uz pomoć tehnika molekulskog časovnika i genetskih mutacija zaključilo se da je ”naša mama” živela negde u istočnoj Africi - Etiopiji ili Tanzaniji.

To ne znači da druge ženke u to vreme nisu imale potomstvo, ali znači da se njihovo potomstvo vremenom izgubilo i da danas nemaju naslednike - svi smo, dakle, rođaci.

[5] U genetici čoveka, ”Y-hromozomski Adam” odgovara ”mitohondrijskoj Evi” i predstavlja zajedničkog pretka svih današnjih muškaraca, nosilace Y hromozoma.

Za razliku od drugih životinjskih rodova, Y hromozom se prenosi jedino s oca na sina, kao što se mitohondrijska DNK prenosi na decu jedino preko majki. Uočljivo ja da navedenog Adama i Evu dele hiljade generacija, i po nekim teorijama čak 85.000 godina.

[6] Danas postoje dve porodice hominoida: 1. ”Niži majmuni”, Hylobatidae, koje čine 4 reda i 12 vrsta giboma i siamanga; 2. ”Veliki majmuni”, Hominidae, koje čine orangutani, šimpanze, bonobi i ljudi.

[7] Bonobo (Pan paniscus) ili pigmejski šimpanza je vrsta otkrivena tek 1929. godine u jednom zabačenom delu kišnih šuma Konga. Slični su šimpanzama ali su manji, imaju uža ramena i bokove, duže udove i uspravnije držanje. Za razliku od šimpanze, bonobo ima golo i sjajno crno lice, crvene usne, i male neupadljive uši. Kosa na glavi je prirodno odvojena od ostalog krzna. Mužjaci imaju oko 40 kg, a ženke oko 30 kg. Danas su jako ugroženi i ima ih još veoma malo.

[8][8] Fosil Sahelantropusa čadensisa pronađen je 2001. godine na severu Čada, u centralnoj Africi. Otkrio ga je francuski paleontolog Michel Brunet i procenio da je fosil star oko 7 miliona godina. Majmunolika i izdužena lobanja je imala mali mozak i pljosnate očnjake, kao i izražene očne lukove. Mozak je imao zapreminu od 320-380 cm3 - nešto poput mozga savremenog šimpanze.

Nema sigurnih dokaza o bipedalizmu, ali ima posrednih dokaza o tome.

[9] Hominini predstavljaju pleme u koje spadaju samo ljudi i šimpanze (lat. Pan) sa svojim precima. Ovde spada i najstariji pronađeni, Sahelantropus. Po nalazima DNK pretpostavlja se da su se ljudi i šimpanze odvojili pre 5 ili 7 miliona godina.

Interesantno je da nema ostataka sa strane šimpanza, već samo sa ljudske strane. Pošto su i Oronini i Sahelantropusi postojali negde u to vreme, možda su oni zajednički preci i ljudi i šimpanzi.

[10] U jednom kamenolomu u Južnoj Africi 1924. godine južnoafrički antropolog i paleontolog g Rejmond Dert (Raymond Arthur Dart, 1893-1988) je pronašao malu lobanju, koju je nazvao ”dete Taung”, a pripada A. africanusu. UNESCO je 1999. to nalazište nazvao ”Kolevkom čovečanstva

[11] Parantropusi su izumrli dvonožni članovi hominina, često nazivani robusnim Australopitecima, koji vode poreklo od vitkih Australopiteka. Dakle, Australopiteci i Parantropusi su vrlo bliski homininima.

Razlikuju se od roda Homo po mnogo manjoj sposobnosti adaptacije sredini. Obično se tu ubraja- ju P. aetiopicus, P. boisei i P. robustus, ali se u poslednjoj deceniji naučnici sve više okreću ideji da su i parantropusi i australopiteci jedan isti rod.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


 


leksikon 190


 

stranica posmatraci2019


 

CURRENT MOON


tvastronomija18

OSNOVE (5)