Članak iz Danasa

Naučnici u Srbiji možda nose bele mantile ili sakoe od tvida sa onim prišivcima ili zakrpama na laktovima, baš kao i njihove kolege po belom svetu. Ali ih država Srbija uredno oblači u plavi kombinezon. Drugim rečima, Srbija svoje naučnike transformiše u eksploatisani i otuđeni proletarijat nalik na radnike po mančesterskim fabrikama iz 19. veka.

iss

Nedavna gužva oko raspisanog i ubrzo poništenog Konkursa za naučnoistraživačku delatnost samo je još jedan čin u podužoj drami ove proleterizacije srbijanske nauke. Naravno, javnosti je malo toga jasno, osim da je u pitanju neka mućka i/ili politika. Kakvi sad projekti, kakvi konkursi, kakvo vrednovanje i kategorizacije, kakvi doktorandi, i zar se ne kaže "doktoranti"? I šta uopšte hoće ta nauka, kad gore pravoslavne bogomolje po mrskom Njujorku, a tako veselo sumnjičimo ustaše?

Spomenuti Konkurs je osnovno sredstvo za finansiranje onih preostalih štrebera i zaluđenika u Srbiji koji bi da se bave nekakvom, neverovatno, naukom. Dakle, njihova plata, ili u našem slučaju, nadnica. U pitanju je i osnovni način na koji sve države sveta koje drže do nauke, a samim tim i do sebe, finansiraju ljude od znanja i ideja. Naime, nauka i naučna otkrića su po prirodi stvari jedna neizvesna i rizična investicija - poenta nauke je upravo u tome što niko ne zna hoće li se hipoteza potvrditi ili jok. U pitanju je hrabro porinuće društvene barke u nepoznato, a otkriće novih svetova saznanja nije računovodstveno ili ekspertski zagarantovano. Plus, naučnici su pomalo osoben svet koji se bavi nekim svojim apstraktnim i nerazumljivim temama u koje ne vredi mnogo prčkati. Zato jedino (ozbiljne) države imaju sredstva i resurse da podrže jednu takvu sumanutu delatnost. Ali takve države vizionarski znaju da od nauke i istraživanja, dugoročno, mogu imati gomiletinu koristi.

Međutim, ova neozbiljna država i njen raspisan-pa-poništen Konkurs za nauku ima jedan ozbiljan problem: nemanje para. Tačnije, ne postoji volja da se za tu prokletu nauku izdvoji dovoljno novca. Kako je to iskreno i pošteno priznao ministar Srđan Verbić, budžet za nauku je ostao isti kao i pre šest godina. Ali je tada za ova sredstva konkurisalo oko 11000 naučnika, dok ih danas, dođavola, ima 18000. U takvim okolnostima, matematika je surova: ili će svi naučnici u Srbiji da dobijaju mnogo manje plate u narednih pet godina, ili će iz bavljenja naukom da budu izuzeti mnogi. A to su verovatno mladi naučnici i doktorandi, te razni društvenjaci i subverzivci. I na tim stavkama je puklo, zbog pravedne pobune naučnika. Konkurs je poništen, ali je agonija prolongirana do sledeće krivine sa crnom tačkom na nauku.

Treba da se kolektivno radujemo i po plažama nagi plešemo zbog činjenice da u ovako skaradnim društvenim okolnostima imamo više, a ne manje, potencijalnih naučnika u Srbiji. To jest, da imamo više ljudi čiji naučni rad valja finansirati u sledećih pet godina. Ali, umesto toga, vlast je u panici i smatra da se nalazimo u problemu. I da treba štedeti i škrtariti i izmišljati čak i neustavne mahinacije i žongleraje kako bismo dotične pametnjakoviće i štrebere ostavili bez sredstava za život i rad. Dok država istovremeno izdašno finansira razna Kosova, iznajmljene avione, bespotrebne izbore i, naravno, "strane investitore", samo da zabodu ašov u tupu njivu pred kamerama. S tim u vezi, naučne institucije u Srbiji bi možda kolektivno mogle da se preimenuju u "Fakultete za Stranog Investitora" ili u "Institute za filozofiju i grinfild investicije", ponajbolje sa nekim opskurnim arapskim ili kineskim imenima. Pa da od države za svoje uboge naučne radnike najzad dobiju po par desetina hiljada evra po naučnoj glavi.

U ovome je osnovni i ponajpre strukturni problem sa naukom u Srbiji i njenom proletarizacijom, eksploatacijom i (neo)liberalizacijom. Koji naravno nije počeo sa ovim nesrećno štedljivim i štedljivo nesrećnim Konkursom. Zapravo se uvek valja prisetiti starog Karla Marksa i njegovih mudrih zamisli o tome u čemu je zaista stvar. Primorani da se (međusobno) takmiče za mrvice iz državnog budžeta, nauka i naučnici u Srbiji se transformišu u proletarijat starog kova - u otuđenu i gramzivu populaciju u borbi za golu egzistenciju ili za zeleni karton. Pri čemu su sklonost alkoholizmu, kriminalitetu u formi plagijatorstva, kao i ostalim socijalnim patologijama karakteristična nuspojava. Dok naučnici u Srbiji najzad ne postanu klasno svesni, a čini se da postaju. Dakle, umesto nepokolebljive i neupitne podrške nauci kao u ozbiljnim evropskim, severnoameričkim i dalekoistočnim državama, ova država od svojih naučnika sistemski stvara osiromašene emigrante i odlivene mozgove, ili otuđene plagijatore, prevarante, prepisivače i potpisivače. Prezrene na svetu, bez priznanja, podrške i sredstava.

Jer, svi elementi Marksove teorije otuđenja proletarijata su tu. U kontekstu sveopšteg grabeža za nešto kinte od države, naučnici u Srbiji se, prvo, otuđuju od plodova svog rada. Manično i manično-depresivno hiperprodukuju svoje radove i šalju ih u inostranstva u kolektivnoj trci za prikupljanje nekakvih bodova koje zatim vrednuje Ministarstvo, dodeljuje sredstva i odlučuje o naučnom životu i smrti. Pri čemu se u takvim okolnostima kvalitet uredno žrtvuje na oltaru kvantiteta. Drugo, naučnici u Srbiji se poput proletera otuđuju jedni od drugih, pa umesto da jačaju svoju klasnu svest i treniraju solidarnost, sukobljavaju se prirodnjaci i društvenjaci, fakulteti i instituti. Treće, baš kao u spomenutim fabrikama po Mančesteru u 19. veku, najdeblji kraj izvlače "deca", odnosno srbijanska naučna omladina i podmladak - inače najkvalitetniji deo (svake) naučne zajednice. Dotični u nehumanim uslovima naučno rmbače po deset ili dvanaest sati dnevno, bez vikenda i godišnjeg odmora, a za bedu i sitniš.

Najzad, kako je to pisao Marks, naučnici u Srbiji se otuđuju od svog "generičkog bića". U ovakvim okolnostima proletarizacije nauke, na primer, naučnicima se ne "isplati" da pišu i objavljuju knjige, da se bave dugoročnim (longitudinalnim) istraživanjima, ili da se uopšte slobodno i nesputano bave onim što ih zaista i zanima i čemu mogu značajno da doprinesu, koliko god to nešto opskurno ili ezoterično bilo. Dakle, naučnici u Srbiji su otuđeni od svog rada, jedni od drugih, kao i od sebe samih. Zbog svega ovoga, srbijanski naučnici su turobno eksploatisani u sveopštoj konkurenciji i međusobnoj borbi za budžetski sitniš, odnosno u klasnom fajtu za svoje ideje, istraživanja i naučne projekte od čega bukvalno žive. Sve je nakaradno podređeno beskompromisnoj i vanpametnoj kvantofreniji, te jednoj "objavljuj ili umri" logici, dok u najnovijem Konkursu država Srbija čak i otvoreno poručuje svojim naučnicima: ima vas prokleto previše. Što je odurno i odvratno koliko i kratkovido.

Jer ako iskreno želimo recept za izvlačenje ovog društva iz krize, bede i nevolje, kao i modus za zadržavanje obrazovanih, talentovanih i bistrih u zemlji - podržaćemo upravo nauku i istraživanja iz te iste nesrećne zemlje. I to i više i bahatije od nekakve Finske, Sjedinjenih Država ili Južne Koreje. Nemojmo trpati hrpe novca u džepove stranih kompanija, već finansijski, logistički, društveno i kulturno podržimo ovdašnje naučnike i istraživače. Oni su pravi investitori u budućnost ovog društva. Srbijanski naučnik koji u laboratoriji nešto mućka ili u biblioteci nešto čita i piše možda nije atraktivna vest za Drugi dnevnik, a svakako ne za Informer. Ali taj junak predstavlja dragocenu ćeliju otpora sveopštoj skaradnosti, neozbiljnosti i neznanju koja ovo društvo lagano može da izvuče iz minusa i bule. Britansko carstvo je dominiralo planetom baš zato što je svojevremeno sipalo hektolitre funti u svoje pametnjakoviće. Dok isto nisu ukapirali Amerikanci, pa sada oni vode globalnu glavnu reč, a upotrebom istog recepta se Kina trudi da ih stigne.

Vlast u Srbiji uporno ne skapirava da nauka i obrazovanje nisu samo seksi predizborne fraze zbog kojih će neka tetka i penzioner da zaokruže izvesni broj na glasačkom listiću. Već jedina stvarna šansa za društveni rast i razvoj. Države koje trenutno odvajaju najveći deo svog BDP-a za nauku su, redom: Sjedinjene Države, Kina, Evropska unija, Japan, Nemačka, Južna Koreja i Francuska. Zvuči zgodno? Ali nemaju ove države sveta najbolju nauku zato što su najbogatije i najsrećnije, već obrnuto: one su najbogatije i najsrećnije zato što imaju najbolju nauku. Famozni Apple, IBM, Siemens, Daimler, Toyota, Samsung, General Electric, Nestle, Sony, Boeing, Bosch, Pfizer i slični giganti su svoja bogatstva i moć stvorili na osnovu armije anonimnih naučnika koje su Sjedinjene Države, Nemačka, Japan, Koreja, Finska, Francuska i ostali blagovremeno podržavali i zdušno finansirali. Što se i ekonomijama ovih država desetostruko vratilo. A i ne radi se samo o firmama. Isto je i sa moćnom nemačkom filozofijom, francuskom umetnošću, britanskom književnošću, te američkom psihologijom, antropologijom ili sociologijom - koje dominiraju planetom tako što uspešno tumače svet i kvalitetno objašnjavaju i planiraju svoja društva. I tako ih čine boljim i lepšim mestom za život. Za ovo treba novca, ali se zauzvrat stvaraju kulturno bogata i naprosto uspešna društva kojima se divimo dok ka njima vozimo svoje Mercedese i Pežoe, ili o njima čitamo po svojim Ajfonima i Samsunzima. I zato sačuvajmo i spasimo nauku u Srbiji. I već jednom ustajte vi naučno roblje, vi sužnji koje mori glad. Jer razum definitivno grmi u svom gnevu.

 


Otvorena CPN tribina "Šta se dogodilo sa naukom u Srbiji?"

Ko spašava nauku u Srbiji i gde su ostali?


 

Author: Aleksej Kišjuhas

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži