Astronautika: misije

Ko redovno prati AM zna da se jedan Japanac šunja ka asteroidu i da će na leto, posle četiri godine leta, sleteti na njega. Kada bude istražio asteroid i uzeo par kašika prašine, krenuće na dugo putovanje ka pustinji Australije. Naravno, radi se o 'Hayabusi 2', koja će uraditi nešto što nije pošlo za rukom nikom na Zemlji, ako ne računam deceniju staru pretdodnicu, prvu 'Hayabusu' (MUSES-C).

h1

Ovo je najbliže što će Japanac prići svom asteroidu, ali i to će biti dovoljno da 'surlom' usisa malo pračine pre nego što krene na jednogodišnje putovanje kući.

I vrapci znaju da sam fasciniran japanskim kosmičkim programom, i da sam jedini koji je opisao sve njihove međuplanetne misije na srpskom jeziku. Poduhvat je utom veći što JAXA izgleda sledi učenja svojih samuraja pa je vrlo škrta u bilo kakvim informacijama, pogotovu o tehničkim detaljima misije ili njihovom trenutnom statusu. Kada sam, recimo, pisao o prvoj 'Hayabusi', bukvalno sam preturio čitav net za najbanalnijim podacima, tipa kolika je snaga jonskih motora ili ko pravi uređaj za uzimanje uzoraka sa asteroida. Dane sam proveo prevodeći isečke iz lokalnih novina na japanskom, da bi posle našao najviše podataka – na ruskom. Razlog mog velikog interesovanja za njihove poduhvate leži u tome što su oni mala zemlja, sa skromnim (relativno) budžetom za istraživanje kosmosa ali sa velikim entuzijazmom koji je oduvek krasio Jamamotove naslednike. Sve njihove robotske sonde nose prefiks 'tehnološki demonstrator', što znači da nijedna od njih ne leti u klasičnoj misiji već uvek isprobava poneki ludi novitet. Drugo, nijedan od njihovih aparata do sada nije imao 'glatku' miisiju, već su sve iz različitih, objektivnih (tehničkih) i subjektivnih (ljudska greška) razloga uletale u neviđene probleme. Ali ono što me iskreno uvek zadivljuje to je da za njih ne postoju reč IZGUBLJENA MISIJA!

Recimo, prva 'Hayabusa' (bio je to moj najduži i možda najbolji text na ovom sajtu), teška samo 510 kg, ušla je u istoriju kao kosmička letilica sa najviše kvarova u istoriji: odmah po lansiranju, deo solarnih panela je bio spržen solarnom burom pa su jonski motori nastavili da rade sa pola snage (bila su dva motora 'μ10' potiska 0,79 grama po mlaznci!); zatim su pred susret s asteroidom ostali bez jednog od tri žiroskopa, što je dovelo do korenitih promena u softveru jer se sada gubilo previše goriva. Uzorci sa površine asteroida su zbog različitih anomalija uzeti tek iz petog (!) pokušaja (sonda je u jednom trenutku čak PALA na asteroid oštetivši trastere!), a onda je otkriveno da curi dragoceno gorivo, zbog čega je sonda počela da se tumba i gubi kontakt sa centrom u Sagamihari. Motori su ostali nemi a trebalo je krenuti ka Zemlji – kako bez motora? Japanski inženjeri su smislili nemoguće i ipak osakaćeni krenuli kući, kasneći već preko 3 godine. Aparat se smrzavao, instrumenti su se smrzavali, oksidator je iscureo... sve je zavisilo od litijum-jonskih baterija veličine kutija za cigarete. Softveraši, pod nadzorom kosmičkog samuraja i menadžera misije dr Džuničira Kavagučija, nisu išli danima kućama pokušavajući nemoguće, da sa samo 1 žiroskopom i uz pomoć mlaznica neutralizatora (koji ne izbacuju jone ksenona već bedne elektrončiće) nekako orijentišu letilicu u kosmosu i stignu do Zemlje. Ubrzo je stigla telemetrija da je 7 od 11 ćelija baterija 'crklo' i da su vitalne funkcije 'na rezervi'. Od 4 mlaznice motora radila je kako-tako samo jedna, ali je ona već bila u funkciji hiljadama radnih časova[1], daleko preko svog limita. Usled loše orijentacije ka Suncu letilica se nepravilno zagrevala, pa je ostatak goriva isparavao (pare su, opet, stvarale nepredvidiv potisak i zbunjivale i preostali žiroskop i naučnike na Zemlji). Sonda je već treći put obletala Sunce i da bi se vratila kući trebalo je da poveća brzinu – ali kako? Čitaj ako te interesuje – ...uglavnom, posle 6 milijardi pređenih kilometara i 2,592 dana leta pala je na Zemlju i donela blago – 2 čestice sa Itokawe veličine 10 mikrona u jednoj pregradi i preko hiljadu još manjih čestica[2] – razmere od 1 do 10 mikrona (1 μm = 1/1.000 mm) u drugoj.

Nešto slično je bio i sa Venerinim istraživačem, majušnom sondom (bez goriva oko 320 kg) 'Akatsuki'. Njoj je eksplodirao motor te nije mogla da uđe u orbitu oko planete, već je otišla da kruži oko Sunca. Naučnici su zatražili pomoć svih relevantnih matematičara na svetu, stručnjaka za nebesku mehaniku, da pomognu da se misija ipak nekako privede kraju. Šanse su bile mršave, jer je planirano da sonda radi 2 godine a sledeći randevu sa Venerom je bio moguć tek za 5. Niti je izolacija bila proračunata za tako dugo i daleko putovanje, niti je radio-veza trebala da se održava leteći oko Sunca u tom režimu, niti su resursi bili isplanirani za takvu misiju. Ipak, uz pomoć malih trastera sonda je ušla u orbitu oko Venere i konačno uključila svojih 5 kamerica. Iako je iz Japana poletela 2010, sonda i danas vredno radi – niko nikad nije izveo sličnu vratolomiju.

Ne znam koliko se iz ovoga može zaključiti zašto volim da pišem o japanskim letilicama. Što kaže onaj, 'ko razume – shvatiće'. Zato ću danas da napišem jedinu novost vezanu za 'Hayabusu 2' koja postoji trenutno u medijima, jer teško da će Japanci išta objaviti do juna, kada bi sonda trebala da uđe u kvazi-orbitu oko asterioda Ryugu.

Dakle, povod je prva fotografija buduće destinacije, napravljena 26. februara. Sudeći prema japanskim izvorima, snimljeno je 300 fotografija ukupno, od kojih je sledećeg dana teleprontovano na Zemlju devet komada.

h2
Tračak svetlosti sa Ryuge za 'Hayxabusu'. Ovo je ta serija od 9 slika napravljenih teleskopskom optičkom navigacionom kamerom ONC-T (Optical Navigation Camera - Telescopic) od oko 12:00 do 15:00 sa udaljenosti od oko 1,3 miliona km. Fazni ugao je svega 0,8 stepeni – 'Hayabusa2' se nalazila u to vreme između Sunca i asteroida.

h3
Jedna od 3 brodske kamere za optičku navigaciju – teleskopska navigaciona kamera ONC-T. Razvijena u saradnji JAXA, Univerziteta u Tokiju, Univerziteta Kochi, Univerziteta Rikkyo, Univerziteta Nagoya, Tehnološkog instituta Chiba, Univerziteta Meiji, Univerziteta Aizu i Nacionalnog instituta za napredne studije (AIST).

h4
Kamera LORRI 'New Horizonsa' ovako je videla svoju metu 2006. Udaljenost je bila 4,2 mld. km. a između kadrova je proteklo 3 dana.

Nije nešto, ali je uvek interesantno i uzbudljivo kada se brod približava novoj obali! Nikad se nije desilo da se u isto vreme i dva druga broda približavaju svojim obalama. 'OSIRIS-REx' bi trebalo da prvi put snimi svoj objekat u avgustu, dok bi 'New Horizons' trebalo da spazi 2014 MU69 u avgustu, ali ipak je verovatnije u septembru.

Postoji poseban razlog zbog koga je 'Hayabusa 2' napravila slike baš sada. Motori rade punom snagom i sonda mora da drži solarne panele idealno orijentisane ka Suncu, te kontrolori miisije ne žele da prave velike promene u njenoj orijentaciji. Kamere su okrenute tačno u suprotnom smeru. Zato je bilo idealno vreme za pokušaj slikanja Ryugua onda kada letilica prolazi tačno između Sunca i Ryugua, što se dogodilo 26. februara. Proračuni su pokazali da se asteroid nalazi tačno tamo gde je teleskop bio okrenut, što je uvek dobra vest![3]

h5
Pozicija 'Hayabuse 2' u vreme prvog snimka svoje mete. Sonda je bila udaljena 309 mil. km od Zemlje, a od Sunca 173 mil. km. Ovo je retka sreća za svet da saznaju ovako brzo neku sličnu vest od Jaxe, jer su ranije davali obaveštenja na engleskom tek 10 dana kasnije.

[1] Na kraju misije je izračunato da su motori radili 40.000 sati!

[2] Dr Majkl Zolenski, koji je radio u timu misije „Stardast“ za uzimanje uzoraka sa komete, izjavio je tada

da je njihova sonda donela uzorke reda veličine par hiljada nanograma – hiljade čestica teških oko 1 ng, ali

da će za izučavanje svake od njih trebati godine teškog rada.

[3] Nadam se da je jasno kako stvar principijelno funkcioniše: kada želiš da snimiš svojom kamerom iz sonde neki objekat, pravac u kome treba okrenuti objektiv možeš da odrediš samo matematičkim putem! Ne možeš kao kad gledaš dvogledom – malo levo malo desno dok ne uočiš objekat u žiži.

 kao i dodatni stepen rakete.


Šta sad radi „Hayabusa 2“?

„Hayabusa 2“ snimila Zemlju i Mesec 

Hayabusa 2

Lansirana japanska medjuplanetrana sonda "Hajabusa-2"

HAYABUSA - lovac za uzoke asteroida

Hayabusa ipak donjela uzorke asteroida na Zemlju

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

 leksikon 190 
akl18 baner


stranica posmatraci

CURRENT MOON


tvastronomija18

Facebook