Astronautika: misije

"Roskosmos" je ipak odlučio da se pridruži NASA-i u gradnji Mesečeve orbitalne stanice (MOS), što je od ogromne važnosti za istraživanja dubokog kosmosa.  

Pre nekoliko nedelja započeo sam da pišem tekst pod nazivom "Rusija okreće leđa Mesečevoj orbitalnoj stanici". Međutim, u raspletu koji je za ovakve projekte teško zamisliv, Rusija je ipak odlučila da nastavi saradnju sa NASA-om u razvoju međunarodne kosmičke stanice na orbiti oko Meseca.

1 stanica
Mesečeva orbitalna stanica DSG

Ova odluka se može posmatrati iz nekoliko uglova. Pre svega, to je strateška odluka koje je u Kremlju i Beloj kući dugo analizirana kao geopolitička, ili bolje rečeno kosmopolitička. Kao drugo, projekat MOS koji nosi oficijelni naziv "Kapija dubokog kosmosa" (Deep Space Gatewey - DSG), predstavlja nastavak saradnje dve države u sferi kosmičkih letova koja je započela 1975. projektom "Apolo"-"Sajuz", nastavljena 90-ih godina prošlog veka letovima američkih astronauta na ruskom orbitalnom kompleksu "Mir", a krunisana je u XXI veku projektom Međunarodne kosmičke stanice (MKS) na kojoj od njenih prvih dana stalno, rame uz rame, lete ruski kosmonauti i američki astronauti (uz povremeno prisustvo i evropskih, japanskih i kanadskih astronauta). Ujedno, na neki način MOS, iako daleko skromniji, je nastavak projekta MKS o kome su članice ovog programa dugo razgovarale. Sećam se kada je bivši astronaut Andrju Tomas gostovao u Brizbejnu pre šest godina, on je još tada rekao kako je u timu stručnjaka koji rade na varijantama nekoliko projekata vezanih za to šta raditi kada MKS završi svoju misiju. Jedan od projekata je bio da se nekoliko modula, naravno posle njihove detaljne provere i servisiranja, odvoje od MKS i prebace na orbitu oko Meseca. Negde u isto vreme, pojavilo se saopštenje da dve vodeće raketno-kosmičke kompanije - RKK "Energija" (Rusija) i "Boing" (SAD), stari partneri u saradnji kosmičkih letova, razmatraju zajedničke projekte gradnje mesečeve orbitalne stanice.

Pored toga, MOS je za Rusiju daleko važniji projekat nego što je to za NASA-u. Naime, NASA može da gradi MOS bez "Roskosmosa", čak i bez zapadnih partnera, budući da se svaki segment stanice transportuje američkim hardverom. Naravno, bez partnera, NASA bi morala da potroši mnogo više para, ali je činjenica da tehnički i ekonomski SAD mogu da grade MOS bez ičije pomoći. Ni jedna druga država, međutim, izolovano, ili u saradnji, bez NASA-e ne može da krene u ovako skup projekat. Sa apsekta lansera, NASA je na korak do prvog lansiranja naslednika "Saturna V", džinovske rakete SLS nosivosti u rangu od 80 do 150 tona. Ruski super-nosač biće spreman, ukoliko sve bude išlo po planu, tek negde oko 2030. Moguće je da negde u to vreme bude spremna i kineska raketa velike nosivosti. Pored toga, SLS-a, srce projekta MOS je i američki kosmički brod "Orion" čije se prvo lansiranje sa ljudskom posadom očekuje oko 2021.

2

Pored američke superiorne pozicije (iako potpredsednik Pens govori da su SAD iza Rusije i Kine kada su čovekovi letovi u kosmos u pitanju), ruska lutanja u dugoročnim strategijama vezanih za budućnost kosmonautike su doprinela da se uloga prve kosmičke države u projektu MOS poprilično uzdrma. Naime, Rusija se našla u svojevrsnu zamku zvanu ruska orbitalna stanica koju je sama sebi pripremila. Naime, posle svih nedaća koje su proistekle iz dobro iskreirane ukrajinske krize, Rusija je odlučila da posle 2024. okrene leđa MKS-u i iz nje izdvoji nekoliko novijih modula koji bi nastavili operacije u kosmosu kao ruska orbitalna stanica. U tom projektu, Rusija je očekivala učešće pojedinih zemalja BRIKS-a, pre svih Kine, međutim najmnogoljudnijoj državi nije baš stalo do ruske orbitalne stanice jer ona radi na projektu sopstvene, kineske kosmičke stanice. I ne samo to, Kina u svom projektu poziva ESA-u, i druge zainteresovane da im se pridruže. Nedavno, čak su predložili Rusiji da njeni kosmonauti lete na kineskoj orbitalnoj stanici koja bi trebala biti završena 2022. Rusija se tako našla u svojevrsnom ćorsokaku - izdvojiti nekoliko modula iz sklopa MKS i nastaviti nezavisno da istražuje kosmos pomoću ruske orbitalne stanice, ili ostati duže u projektu MKS (tamo se sve češće govori da bi misija MKS mogla da bude produžena do 2028.), ili okrenuti leđa niskim orbitama i krenuti na Mesec, ili uraditi nešto drugo. Kremlju je više nego jasno da je nemoguće u isto vreme koristiti rusku orbitalnu stanicu na niskoj orbiti, i graditi bazu na Mesecu za koju su potrebni koraci od "sedam milja" - super-raketa, njena lansirna rampa na Vastočnom, novi kosmički brod "Federacija", vodonična "Angara", "Feniks" ("Sajuz-5") kao nosač "Federacije" i infrastruktura mesečeve baze. U Kremlju su očigledno dobro razmislili šta je najbolje uraditi, tako da je ipak odlučeno da Rusija ostane u projektu MOS, dok će se o njenom ostanku u projektu MKS odlučiti kasnije, najverovatnije negde oko 2020. kada se bude više znalo šta NASA i ostali partneri nameravaju da urade.           

Kako je vreme prolazilo a politički odnosi između SAD i Rusije komplikovali, i pored besprekorne sarađe u programu MKS, čuli su se disonantni tonovi, posebno od strane Kremlja, o svrsishodnosti saradnje sa Amerikancima koji su Rusima uveli mnogobrojne sankcije (naravno, isključujući one koje su na njihovu štetu), čak su limitirali svoje zapadne partnere u njihovoj nezavisnoj saradnji sa Rusijom, a sada čak zatvaraju i ruska diplomatska predstavništva po SAD. U međuvremenu, NASA je sa zapadnim partnerima (ESA-e, Kanadom i Japanom), nastavila da radi na razvoju koncepta projekta MOS, dok se prisustvo Rusiji tim razgovorima menjalo onako kako su se menjali odnosi između Moskve i Vašingtona. U jednom trenutku, na primer, na jednom od sastanaka "Roskosmos" je poslao niskorangiranu delegaciju koja je tamo više bila posmatrač, nego aktivni učesnik.

3

Situacija oko ruskog učešća u jednom  od najvažnijih kosmičkih projekata budućnosti, menjala se u poslednjih nekoliko meseci kao na filmu. Činilo se da je bilo mnogo više problema nego zajedničkog između dve strane. Dok se u prvobitnoj verziji MOS-a, rusko učešće planiralo preko jednog velikog modula, ono se kako je vreme prolazilo smanjivalo, tako da se na kraju svelo "samo" na gradnju komore za izlazak u otvoreni kosmos. Istina, malo je bilo onih koji su zapazili da je ovaj modul takođe planiran kao glavni dok za spajanje kosmičkih brodova sa MOS-om, tako da je njegova uloga bila daleko izvan standardne uloge komore za izlazak u otvoreni kosmos. Još jedan veliki problem je bio u osnovnom konceptu namene MOS-a. Naime, za NASA-u, MOS je "kapija dubokog kosmosa", stanica preko koje će NASA usavršavati tehnologije leta na Mars. Za američku stranu, MOS je manje mesečeva orbitalna stanica, a više ispostava na njenom putu ka Crvenoj planeti. Za Ruse, međutim, MOS je - mesečeva orbitalna stanica sa koje bi oni želeli da istražuju Mesec, što takođe uključuje spuštanje ljudi na površinu uz potencijalnu gradnju mesečeve baze u polarnim oblastima. Ovo su takođe i pretenzije Evropske kosmičke agencije (ESA), koja iako za NASA-u gradi servisni modul kosmičkog broda "Orion", koji je okosnica programa MOS, na Mesec gleda na prvu stepenicu čovekovog leta na Mars.

U tom kontekstu, jabuka razdora je bila orbita MOS-a. Dok je NASA, shodno svom primarnom cilju, insistirala na visokoj takozvanoj retrogradnoj "halo" orbiti 70,000km iznad Meseca (u jednoj od Lagranžeovih tačaka sistema Mesec-Zemlja), sa koje je energetski posmatrano lakše leteti ka Marsu, Rusija je insistirala na nižoj kružnoj orbiti visine između 100 i 200 km sa koje je daleko jednostavnije spuštati aparate na površinu Meseca. I, zahvaljujući ovoj nižoj orbiti, aparati sa Meseca daleko jednostavnije mogu da lete natrag do MOS-a, dok ići sa mesečeve površine do MOS-a na 70,000km visine zahteva enormne zalihe goriva. U jednom trenutku, Rusija je čak predložila gradnju dve MOS-a - jedne koja bi kružila oko Meseca na niskoj "ruskoj" orbiti, i druge koja bi bila stacionirana u tački L2, znači na "američkoj" orbiti. Naravno, NASA nije bila spremna na ovakav "kompromis". 

4

Zbog toga se nedavno završeni 68. Međunarodni kongres astronautike (IAC) u Adelajdu (Južna Australija) očekivao sa ogromnim nestrpljenjem, jer je najavljeno da će tamo direktor "Roskosmosa" Igor Komarov objaviti konačnu odluku o učešću Rusije u projektu MOS. Uoči kongresa, nekoliko neimenovanih izvora je govorilo da Rusija nije zadovoljna tretmanom "mlađeg brata" u projektu MOS, u kome se njena uloga svela samo ja jedan mali modul i u kome NASA, maltene ima kompletnu kontrolu nad projektom i stanicom. Međutim, na kongresu IAC u Adelajdu Komarov je zvanično objavio da Rusija ostaje u projektu MOS i da timovi stručnjaka "Roskosmosa" (uglavnom iz Centra CNIIMaš, vodeće insitutucije ruskih kosmičkih strategija) i NASA-e uveliko rade na modelitetima saradnje. U okviru toga, nagovešteno je da će se uloga Rusije u projektu MOS biti daleko zastupljenija nego što je to bilo ranije. Govori se o mogućnosti korišćenja raketa-nosača "Proton" i Angara A5" za misije gradnje MOS-a, novog ruskog kosmičkog broda "Federacija", a u perspektivi i ruske super-rakete. Takođe, iako je orbita MOS-a ostala nepromenjena - u tački L2 na oko 70,000km od Meseca, radiće se na projektima "šatlova" koji će leteti između Meseca i MOS-a, lendera za spuštanje na Mesec i infrastrukture mesečeve baze. Takođe, Igor Komarov je izjavio da su otvorena vrata i za učešće pojedinih država BRIKS-a u projektu MOS, što je nešto o čemu će se sigurno kasnije mnogo više govoriti. Naime, u skladu sa pritiscima iz Kongresa, kao i za vreme projekta MKS, NASA nije mogla da predloži Kini učešće u programu MOS. Sada, posle odluke Rusije da ostane u igri, i u svetlu ove izjave Komarova, ne bih bio iznenađen ukoliko uskoro čujemo da će se i najmnogoljudnija zemlja, na ovaj ili onaj način, naći u klubu država koje učestvuju u programu MOS. To bi, u svakom slučaju, bio jedan od najvećih uspeha kosmičke diplomatije koja se uveliko odvija na relaciji Moskva - Vašington - Peking.     

5
Predsednik Putin i direktor "Roskosmosa" Komarov

I ne samo to. Predsednik Putin je najavio da će Rusija i SAD raditi skupa na projektu leta na Mars 2030, tako da je, na veliko zadovoljstvo mnogih, postalo jasno da kosmos, kada je međunarodna saradnja u pitanju, ne poznaje granice i da nas u godinama koje dolaze očekuje toliko uzbudljivih zajedničkih kosmičkih ekspedicija.    


Mesečeva orbitalna stanica će biti nekoliko puta manja od MKS

Ruska kosmonautika u 2017.


 

Grujica Ivanović
Author: Grujica Ivanović
Menadžer planiranja električnih mreža u australijskoj kompaniji Ergon Energy, magistar elektrotehnike. Napisao je veliki broj članaka iz oblasti istraživanja kosmosa koji su objavljeni u časopisima "Galaksija", "Front", "Duga", "Planeta", "Astronomija", "Astronomski magazin", Spaceflight i “Vasiona”, i u dnevnim listovima "Politika", "Večernje novosti" i "Srpska reč". Takođe, u časopisu Power Transmission and Distribution objavljuje stručne tekstove iz elektrotehnike. Pre odlaska u Australiju radio je u EPS/"Elektrokosmet", dok je na RTV Priština uređivao televizijske emisije “Horizonti nauke” i “Ekološki krug”. Autor je dve knjige iz kosmonautike: "Kosmički vremeplov" (1997, BIGZ, Beograd) o prvim programima čovekovog leta u kosmos i "Salyut: The First Space Station - Triumph and Tragedy" (2008, Springer-Praxis, London-New York) o tragediji posade prve orbitalne stanice "Saljut". Jedan je od inicijatora projekta prvog srpskog veštačkog satelita "Tesla-1". Član je Britanskog interplanetarnog društva i Instituta inženjera Australije.

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži