Američka sonda LRO detektovala je nove zalihe leda u osvetljenim južnim polarnim oblastima Meseca.
Zbog čega led pod uticajem sunčevih zraka ne isparava je jedno od najvećih pitanja na koje naučnici sada pokušavaju da odgovore. Od rešenja ove zagonetke zavisi ne samo buduća kolonizacija Meseca, već i razumevanje nastanka vode na Zemlji.
Pored toga, novo otkriće značajno povećava količinu vode koja se nalazi na našem prirodnom satelitu.
Naučnici su dugo mislili da se led na Mesecu nalazi samo na mestima gde je temperatura dovoljno niska za njegovo formiranje i održavanje. Međutim, nisu bili u pravu. Sada se, zahvaljujući sondi za posmatranje površine Meseca sa orbite LRO (Lunar Reconnaisance Orbiter), pouzdano zna da se led nalazi i u zonama sa većom temperaturom tako da će naučnici morati da menjaju kompletan pristup teoriju postojanja vodenog leda na Mesecu.
Mesečev aparat LRO
Mesečev južni pol napravljen od mozaika slika sa aparata LRO
Serija otkrića mesečevog aparata LRO koji kruži oko Meseca od juna 2009. započeta je kada su posle udara sonde LCROSS u površinu Meseca detektovani tragovi vode u krateru Kabej. Posle toga, LRO je otkrio led u zonama večnog mraka, na dnu polarnih kratera, gde sunčevi zraci ne mogu da dopru. U tim tamnim i veoma hladnim oblastima, vodeni led postoji milionima godina i teoretski može se smatrati večitim. Osnovna teorije njegovog nastanka kaže da su tokom evolucije Meseca, mnogobrojne vodenim ledom bogate komete bombardovale površinu Meseca. One koje su pale na dna polarnih kratera, gde sunčevi zraci ne mogu da dopru, su praktično tamo ostavile milione tona vodenog leda koji tamo postoji iz najranije faze mesečevog života.
Polarna hidrogenska mapa Meseca pokazuje promenu mesta severnog i južnog pola, tačku pada satelita LCROSS, dok svetle oblasti pokazuju zone sa većom koncentracijom vodonika
A onda, 2012. sonda je uz pomoć ruskog neutronskog detektora LEND prvi put otkrila tragove leda i na osvetljenim delovima kratera. Podaci koji su od tada prikupljeni ukazuju, između ostalog i gde su koncentracije vodenog leda najveće.
U junu ove godine, usledila su nova otkrića leda u osvetljenim oblastima oko južnog pola sada pomoću američkih instrumenata LOLA (laserski visinomer) i DIVINER (infracrveni termometar) koji je sposoban da registruje i najmanje varijacije temperatura na površini Meseca. Na osnovu informacija koje su ovi pribori prikupili, naučnici su napravili dve karte koje pokazuju koliko su tople različite oblasti na Mesecu i sa kakvom efikasnošću reflektuju svetlost. Kombinacija ovih parametara omogućava da se precizno odrede mesta gde se nalaze velike zalihe leda. Te oblasti su tipično hladnije u odnosu na suvo tle Meseca i daleko bolje reflektuju svetlost.
Spektakularni snimak rađanja planete Zemlje iznad mesečevog kratera Kompton
Ovo izuzetno značajno otkriće sada otvara seriju pitanja, među kojima je ključno - kako je voda dospela na Mesec, i zbog čega nije isparila pod uticajem sunčevih zraka. Još jedna velika i, veoma neobična zagonetka je vezana za nesrazmerno malu količinu leda na Meseca u odnosu na Merkur. Bez obzira što je Merkur Suncu najbliža planeta, tamo ima četiri puta više leda nego što ga ima na Mesecu. Zbog čega je tako naučnici ne znaju, ali se nadaju da će pomoću podataka koje šalje američka mesečeva sonda LRO naći odgovor i na ovo pitanje.
