Astronautika: misije

U svom techno-trileru ’Ghost Fleet’, autori P. Singer i A. Cole opisuju kataklizmični svetski rat koji započinje kineskim napadom na SAD u kosmosu. Najpre, vojni stručnjaci kineske Sajber komande u Šangaju hakuju Pentagonovu mrežu GPS satelita i skrembluju njihove signale. Sajber-napad izaziva haos u US snagama, koje više nisu u stanju da se orijentišu, prate mete ili ih gađaju preciznom municijom.

ph1

Ogromni pano pored trotoara u Šangaju prikazuje kineskog astronauta. Od početka 2007. Kina je izvršila ogromne napore u postavljanju satelita u orbitu, čime su izazvali pažnju vojnih zvaničnika i intelektualaca koji se bave američkom zaštitom u kosmosu[1].

Dalje se kaže da su kineski astronauti, smešteni u kosmičkoj orbitnoj stanici na 350 km visine iznad Zemlje, uz pomoć moćnog laserskog topa počeli da gađaju tridesetak američkih satelita na kojima je ležala praktično čitava njihova komunikacija i kritični nadzor. Kada su Kinezi završili svoj posao, američka tehnološka prednost na novom vojnom bojištu ovog XXI veka smanjena je na predigitalni nivo posle Drugog svetskog rata.

Ovakav scenario može da se čita kao science fiction, ali pretnja onim što vojni analitičari nazivaju „kosmičkim Perl Harburom“ – munjevitim napadom na američke satelite koji bi obogaljio njihove vojne snage pre nego što stignu da ispale ijedan metak – jeste ono što Pentagonove planere ozbiljno zabrinjava[2]. Kosmos je krajnje visoko polje za današnje ratnike, i nijedna vojska ne dominira tako uspešno tim strateškim visinama kao američka. Ali konstelacije GPS, osmatračkih i komunikacionih satelita su uglavnom nebranjene, a ta činjenica ne promiče Kinezima i Rusima. Rezultat: nova kosmička trka u tri trake – prva nakon kraja Hladnog rata, i jedina koja treba da uključi razvoj oružja koje će uništiti kosmičku opremu druge strane.

SAD, Kina i Rusija rade na tome ne samo da koriste kosmos, već da ga uskrate onoj drugoj strani,“ izjavio je Singer, vojni strateg u 'New America Foundation' u Vašingtonu, think-tank.

China Goes Hip-Hop To Recruit Young Soldiers

Kada je kineski predsednik Xi Jinping prošlog leta posetio sedište Ratnog vazduhoplovstva u Pekingu, naredio je svojim generalima da pojačaju odbranu zemlje i povećaju ofanzivne kapacitete u kosmosu u pripremama za ono što brojni kineski vojni analitičari smatraju neizbežnim, a to je rat u kosmosu sa SAD. Kao Amerika i Rusija, i Kina je poslala astronaute u kosmos i spustila letilicu (sa roverom!) na Mesec, a poseduju i sopstvenu kosmičku stanicu. Pentagon već duže konstatuje da Peking nastavlja da razvija svoje vojne sposobnosti u kosmosu, lansirajući 192 satelita koji pribavljaju obaveštajne, navigacione, komunikacione i vremenske prognoze koje mogu da „ograniče ili spreče upotrebu kosmičkih sredstava protivnika u vreme kriza ili konflikta.“

Rat u kosmosu bi imao neverovatne implikacije. Ako bi konflikt eksplodirao zbog, recimo, kineskih teritorijalnih pretenzija u Južnom kineskom moru, ili ruske agresije u Istočnoj Evropi[3], američki vojni sateliti ne bi bili jedina vojna sredstva koja bi bila u opasnosti. Borba bi se prenela takođe i na civilne satelite koji kontrolišu toliko toga u savremenom životu, od mobilne telefonije i bankomata do GPS uređaja. Iako bi takav sukob mogao da započne u kosmosu, eksperti su sigurni da bi lako eskalirao u opšti rat na Zemlji. „Ako bi jednog dana započeo rat u kosmosu – prvi [nuklearni] odgovor ne bi bio vezan za kosmos,” upozorava John Hyten, zapovednik Američke aeronautičke komande.

Prošle godine, Pentagon je potrošio preko $2 milijarde na mere protiv pretnji njihovim satelitima za nacionalnu sigurnost. Naravno, taj iznos je ubrzo porastao i pokazao se kao samo deo od $22 milijarde[4] koliko je 2017. godine izdvojeno za održavanje američke superiornosti u kosmosu. Službeni američki izvori objašnjavaju da tako velika investiranja reflektuju Pentagonovo prepoznavanje velikog pomaka u američkim, kineskim i ruskim mogućnostima. Prvih 25 godina nakon svršetka Hladnog rata, primetili su oni, američke konvencionalne vojne snage su bile neprikosnovene, uglavnom zahvaljujući prednostima koje su im davali sateliti na bojnom polju. Predstavivši se 1991. u ratu u Persijskom zalivu[5], sateliti su navodili američku preciznu municiju i omogućili US zapovednicima komunikaciju širom sveta i navigaciju američkih snaga kao nikad do tada.

Ali tokom poslednjih 15 godina, dok su američki dolari bacani na finansiranje ratova po Srednjem Istoku, Kina i Rusija su razvili napredna oružja koja „predstavljaju izazov našoj prednosti ... posebno na poljima sajbera, elektronike i kosmosa,“ smatra Obamin zamenik Sekretara za odbranu Robert Work. „Kao rezultat toga smo dobili da naše margine tehnološke superiornosti polako erodirale.“

Danas je nemoguće i dalje ignorisati Peking i Moskvu. Sa njihovom sposobnošću da poriču, remete i degradiraju američke teško odbranjive satelite, upozorava general-pukovnik David Buck, zapovednik 14. ešalona Air Forcea, „nema nijednog aspekta naše kosmičke arhitekture koji nije u opasnosti.

Krajem pretprošle godine, američka Aeronautička komanda u Kolorado Springsu je izvela veliku prezentaciju ratnog scenarija („9th WarGame“) smeštenog u kosmos 2025. godine. Udeo u „igri“ je uzelo oko 200 vojnih i civilnih eksperata iz 27 vladinih agencija (uključujući i Nasu!), kao i iz Australije, Kanade, Zelanda i Britanije. Detalji su ostali stroga tajna, kao i američki vojni arsenal kosmičkog oružja. Ali Kosmička komanda je izjavila da je vežba „uključivala pun spektar pretnji u različitim operativnim uslovima.“ U prevodu: učesnici su se nosili sa svim poznatim opasnostima za američke satelite, plus sa nekoliko za koje se sumnja da možda postoje.

ph2
Američki kosmički infracrveni sistem (SBIRS) podržava alarm za rano upozoravanje od projektila, odbranu od njih, kontrolu bojnog polja, špijunažu, i sl.

ph3
Američki lovci i britanske trupe u Kuvajtu 1990-1991.

Poznate pretnje uključuju kineske balističke rakete koje mogu da pogode američke satelite u niskoj orbiti oko Zemlje na visinama od oko 800 km i možda one na geostacionarnoj orbiti nekih 32.000 km iznad Zemlje. Kina i Rusija takođe imaju i lasere na zemlji kojima mogu da zaslepe kamere na špijunskim satelitima ili da izazovi potpuno pregorevanje elektronike na njima, a stručnjaci se slaži da je samo pitanje godine kada će lasere montirati i na svoje satelite. Veruje se da su Moskva i Peking blizu razvoja satelita koji su u stanju da skrenu s kursa ili unište drugi satelit u orbiti.

Svaki sukob u kosmosu mora da računa i na sajber-napade poput onog iz 2011, kada je rumunski haker TinKode uspeo da se probije do Nasinih i Esinih poverljivih podataka o satelitima. Tri godine kasnije, US zvaničnici su objavili da je Kina hakovala satelitsku mrežu Nacionalne okeanografske i atmosferske administracije, nateravši ih da se isključe na dva dana! Taj upad je pokazao opasnu ranjivost: u scenariju sličnom onom koji su Singer i Cole opisali u svojoj noveli, hakeri su u stanju da reprogramiraju američke satelite da šalju lažne meteo-izveštaje, koordinate i druge dezinformacije američkim i savezničkim snagama. Singer, koji radi kao konsultant u Kosmičkoj komandi i američkoj obaveštajnoj zajednici, smatra da bi satelitski hakeri mogli čak da preusmeravaju američke rakete da napadnu sopstvene snage ili da menjaju kurseve satelita.

Ovo nije prvi put da vojni planeri brinu o ratnoj pretnji u kosmosu. U godinama nakon lansiranja sovjetskog „Sputnjika“ (1957.), SAD, plašeći se sovjetskog nuklearnog napada iz kosmosa, počeli su da istražuju načine za obaranje satelita. Njihova vojska je sprovela serije nuklearnih testova u kosmosu. Jedan, izveden nekih 400 km iznad Južnog Pacifika 1962, stvorio je elektromagnetni talas tolike jačine da je spržio elektroniku na pet američkih satelita i izazvao prekid rada telefona i radija hiljadama milja unaokolo. Testovi su stopirani 1967. ugovorom S.A.L.T. u UN, kojim je ograničena upotreba oružja za masovno uništenje u kosmosu.

ph4
Kineska raketa „Dugi Marš 6“, koja je ponela 20 mikro-satelita, uzleće sa rampe u Taiyuanu 20. septembra 2015. Kina već ima rakete koje mogu da pogode američke vojne satelite za rano upozoravanje, a neprestano rade na povećanju njihovog dometa.

Tokom nastavka Hladnog rata, moćni obaveštajni sateliti su postali ključna komponenta američkih i sovjetskih sistema za rano upozoravanje koji imaju za zadatak da detektuju pripreme za nuklearna testiranja ili lansiranje projektila. Ali to nije sprečavalo rivalske supersile da smišljaju načine kako da iskoriste prednost u kosmosu. Sovjeti su razlili kosmički ekvivalent automobila-bombe – bespilotnu letilicu koja je mogla da priđe američkom satelitu i eksplodira u njegovoj blizini. Tokom 80-ih, Ronald Regan je pokrenuo Stratešku odbrambenu inicijativu vrednu više milijardi, poznatu u svetu kao „Star Wars“, koja je trebalo da se sastoji od zemaljskih presretača i kosmičkih lasera koji bi štitili SAD od sovjetskog balističkog napada. 1985. Amerika je demonstrirala svoju snagu kada je jedan njihov F-15A, leteći na 38.000 stopa, lansirao projektil ASM-135 koji je uništio pokvareni US satelit.

Ipak, SAD i SSSR se nikad nisu sukobili u kosmosu. To je bilo zato što svaka strana zna da onaj drugi smatra svoje satelite za rano upozoravanje za ključnu komponentu svog nuklearnog arsenala, kažu američki dužnosnici. Svaki napad na tuđe satelite bi bio smatran za početak agresije, tj. nuklearni napad, izazivajući momentalno nuklearni protivudar. „I mi i Sovjeti smo shvatali da je napad na kosmičke sisteme ona crvena linija koju ne smemo preći,“ kaže Work, zamenik Sekretara odbrane u prethodnoj vlasti.

No nakon kraja Hladnog rata, 1991. godine, situacija u kosmosu je postala daleko komplikovanija. Preko 70 zemalja se pridružilo SAD i Rusiji u kosmosu[6], pletući trenutno venac sa preko 2270 satelita koji kruže oko globusa. U međuvremenu US snage su postale još zavisnije od svojih satelita – ne samo od onih za rano upozoravanje već i od onih konvencionalnijih, koji obavljaju poslove oko navigacije, vremenskih prognoza i komunikacije. Pentagon, međutim, provodi premalo vremena razmišljajući o tome kako ih zaštititi[7]. Vojni čelnici jedine supersile na svetu počeli su da doživljavaju kosmos kao svoje svetilište, a osoblje i budžete prebacili na druge prioritete. „Naši neprijatelji su sve to odmah uočili,“ primećuje Singer.

Preživeti napad

Sumnja da je Kina razvila antisatelitsko oružje nestala je januara 2007. kada je Peking ispalio raketu koja je pogodila sopstveni stari meteorološki satelit u niskoj orbiti oko Zemlje. Zatim je 2013. Kina testirala projektil koji se popeo na preko 30.000 km – dovoljno visoko da dostigne američke GPS satelite i gotovo na pragu da stigne do vojnih satelita za rano upozoravanje koji lete na geostacionarnoj orbiti na 36.000 km iznad Zemlje. Veruje se da je Kina sprovodila slične testove 2010, 2014. i 2015, što Pentagonove planere navodi na zaključke da će rakete biti razmeštene i time staviti američke kosmičke sisteme pod stalnu pretnju. „Niko se ne pridržava sedmogodišnjeg razvojnog plana ako ne planira da sistem bude operativan,“ primetio je lane Hyten, šef Kosmičke komande.

U međuvremenu, dugotrajne sumnje o najnovijem ruskom oružanom centru raspršene su lansiranjem četiri vojna satelita 2013. i 2014. godine. Prema tvrdnjama Briena Weedena, bivšeg kapetana vazduhoplovstva specijalizovanog za kosmičko izviđanje, tri od tih satelita su do sada promenila trajektorije. Oni su se približavali ruskim satelitima, pa se čak i sudarala s njima. Četvrti je manevrisao bliže nekim skorije lansiranim ruskim satelitima, a prišao je blizu i nekim „Intelsatovim“ komunikacionim komercijalnim satelitima. „Ta tehnologija bi mogla da se upotrebi za ASAT,” rekao je Weeden za “Newsweek”, koristeći vojnu skraćenicu za antisatelitko oružje. Ali je dodao da nema drugih dokaza da Rusi sprovode ASAT testove.

Američki vojni stratezi trenutno raspravljaju kako zaštititi svoje vojne satelite i sačuvati protok informacija ako neki od satelita bude uništen u sukobu. Pentagon naglašava ideju elastičnosti, šireći upotrebu zaštite kod nekih od novijih satelita. Ona se kreće od dodavanja debelih štitnika na objektivima kamera špijunskih satelita radi zaštite od laserskih napada, pa do pojačavanja signala satelita da bi se sprečilo njihovo ometanje. Ostale metode uključuju često menjanje frekvencija, čime bi se izbegla mogućnost pravljenja smetnji. Vojska takođe želi da umnoži svoje izvore informacija, prikupljajući podatke od neutralnih zemalja i komercijalnih satelita.

Trenutno, vojni stručnjaci traže alternativu GPS navigaciji. Postoje dva satelitska programa teška više milijardi koja bi bila ključna za stratešku nuklearnu odbranu zemlje ali i za sportsku konvencionalnu komunikaciju i špijunske sposobnosti. Ti bi sateliti bili mnogo manji i jeftiniji.

Dok Pentagon istražuje nove načine zaštite svojih satelita, američka rezervna politika ostaje pretnja odmazdom. U zavisnosti koji bi sateliti bili napadnuti, SAD bi mogle da unište odgovarajuće neprijateljske satelite. Ali ako bi Kina ili Rusija uništili američke satelite za rano upozoravanje ili za stratešku komunikaciju, vojni stručnjaci se slažu da je malo verovatno da bi američki odgovor bio ograničen samo na kosmos.

„Takav napad bi shvatili kao najavu rata protiv nas,“ kaže Singer. Po takvom scenariju, komercijalni sateliti, zajedno sa civilnom infrastrukturom na Zemlji, bili bi verovatno uništeni. „Kosmički rat bi se vrlo brzo preneo i na civilni svet.“

Takve scene se pojavljuju u noveli „Ghost Fleet“, koju sada pomno proučavaju vojni stručnjaci iz Američke kosmičke komande, kao i iz armije, mornarice i CIA-e. Singer je prošle godine svedočio pred Kongresom i obavestio osoblje Saveta za nacionalnu sigurnost Bele kuće o stvarnim lekcijama svog trilera, koji sadrži 400 fusnota vezanih za kosmičko oružje i ratne planove SAD, Kine i Rusije. „Radi se o noveli, ali to je realna slika kako bi rat mogao da se odvija ako bi izgubili prvu bitku u kosmosu,“ kaže Singer. „Nadajmo se da će sve ipak ostati u području fikcije[8].“

ph5

 

[1] Kina ima 192 operativna satelita u orbiti, a Rusija 135. Mučena i ugrožena SAD ima 593 komada (civilnih 10, komercijalnih 297, vladinih 136 i vojnih 150).

[2] To je prazna priča – ništa njih ne brine, jer su u svakom sadašnjem i budućem hipotetičkom sukobu oni predatori a ne lovina. Ova priča, kao i sve slične, služe za podgrevanje straha i „ozbiljnih pretnji“ kod US stanovništva i Senata da bi namakli što veći vojni budžet, koji je ionako već nenormalno visok, i zato se na sve načine se budži i krije. Kina daje jedno 7-8 puta manje za naoružanje od SAD, a da ne pominjem rezerve i ono što dve armije već poseduju (prim.prev.).

[3] Nedavno sam na američkoj televiziji slušao jednog od čelnika (direktora?) CIA iz „onih“ vremena, koji je priznao da Amerika nije imala NIJEDAN relevantni pokazatelj da je u vreme Hladnog rata SSSR imao ikad ikakve strateške planove za rat u Evropi protiv bilo koga! Sovjeti nisu imali ni resurse, ni želje, ni stvarne potrebe, ni političku klimu za tako nešto, ali su to zemlje Zapada neprestano podgrevale da bi tu i takvu „pretnju“ koristili za svoje strateške geopolitičke ciljeve. Ni do danas se ništa nije promenilo.

[4] Toliko je dao tadašnji Sekretar odbrane SAD Ash Carter Pentagonu pre tačno godinu dana. To je bilo duplo više nego što se Ratno vazduhoplovstvo nadalio da će dobiti za ne-tajne projekte.

[5] Šestomesečni rat 1991, u kome su „snage koalicije“ od 35 zemlje predvođene Amerikom napale Irak u znak odmazde na Sadamovu invaziju na Kuvajt. Barata se podatkom da je rat koštao preko $60 mld. ($10 mld. mesečno!) od čega su Kuvajt i Saudi Arabija platili $32 mld. Mnogi brojevi u vezi ovog rata su smešni: koalicija je imala 960.000 vojnika (600.000 US) a Sadam 650.000; koalicija je izgubila 292 čoveka (147 u borbama) a Irak 20.000-35.000; koalicija je izgubila 31 tenk a Irak 3.700, itd.

[6] Meni je zvučao zanimljiv podatak da od tih zemalja samo njih 10 ima sopstvene raketa za to – ostali plaćaju za lansiranja. Takođe je zanimljivo i ovo: najstariji satelit trenutno u orbiti je „Vanguard 1“ sa kojim je komunikacija prekinuta još 1964.

[7] Ovaj text je zapravo baziran na prevodu iz “Newsweeka“. Mene je zainteresovala tema jer je aktuelna a i tiče se kosmosa. Izo ove rečenice se konačno vidi da je text naručen i da ima ratnohuškački karakter. Nije tajna da na zapadu postoje „jastrebovi“ (koje podržavaju izlobirani mediji) koji neprestano podržavaju ratne tenzije, što se najlakše postiže neprestanim upiranjem prsta na sopstvene greške i propuste u patriotskoj odbrani nacionalnog ponosa, što se jedino može neutralisati novim budžetom i sve većim izdvajanjem za tzv. „odbranu“. Lako se da primetiti da nijedna od 10 najagresivnijih zemalja na planeti nikad nigde ne pominje snage za napad već samo snage za odbranu nacionalnih interesa. Šio mi ga Đura... (prim.prev.)

[8] Nadajmo se svi, jer je Amerika poznata upravo po tome. Njeni vojni planovi i budžet to pokazuju.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar