Astronautika: misije

...serije ’Тундра' ('Союз-2.1б’)

U nedostatku nekih inspirativnijih tema trenutno u kosmosu, čitam druge tekstove o lansiranjima pa dobijam i drugačije ideje za pisanje. Nisam kriv što se u kosmosu dešavaju stvari koje mi se sve manje dopadaju.

Rusija već poseduje u orbiti jednog člana nove familije satelita za rano upozoravanje klase „Tундра koji treba da detektuju i nuklearna lansiranja. Naime, u novembru 2015. snage ruske Vazdušno-kosmičke Odbrane Aeronautičke Snage (VKO) lansirale su satelit „Tундра 11Л“, a sada, 25. maja 2017. i drugi iz iste porodice – „Tундра 12Л. Sistem „Tундра“ ima za cilj otkrivanje lansiranja balističkih projektila ispaljenih na Rusiju, a treba da zamene stari sistem iste namene “Oкo[1] još iz vremena Sovjetskog Saveza. Poslednja dva satelita „Oкo“ prestala su da rade pre dve godine.

'ТУНДРА 11Л'

Nakon odlaganja lansiranja od nekoliko meseci, komanda VKO Rusije je 17. novembra 2015. u 06:34 UTC lansirala raketu „Союз-2.1б/Фрегат“ sa rempe ПУ-4 (СK-4 ili 17П32-4) Zone 43 kosmodroma Pleseck sa prvim satelitom nove generacije. Bilo je to šesto uzastopno lansiranje sa Plesecka 2015. godine, a ukupno 13. lansiranje rakete iz porodice „Союз“ u toj godini.

Untitled 1
Hipotetički izgled satelita „Tундра“.Desno je prvi snimak rakete sa satelitom EKC-1.

„Тундра 11Л“, ili ЕКС-1 (čita se JEKS-1), odn. „Кoмос 2510“, predstavljao je prvi satelit novog sistema za rano upozoravanje „Тундра“ (ГРАУ indeks: 14Ф142), takođe poznatog i kao EKC (rus. Единая Космическая Cистема), iliti na našem Jedinstveni kosmički sistem. Njegova težina i karakteristike su tajna, ali se zna da ih za Ministarstvo Odbrane Ruske Federacije proizvodi RKK „Энергия koristeći platforme originalno konstruisane za komunikacione satelite klase „Ямал[2]. Kao korisni teret, satelit je nosio infracrvene optičke senzore koji registruju vrele gasove motora prilikom lansiranja, a koje proizvodi naučno-istraživački institut ЦНИИ „Комета[3] iz Moskve.

Satelit je prvobitno bio postavljen na eliptičnu orbitu dimenzija 24.500×47.000 km i nagiba 63°, sa periodom od 24 sata, i sa opremom koja bi osigurala komunikaciju čak i u slučaju nuklearnog sukoba. Odabrana orbita je omogućavala nadgledanje specijalno Arktika, koji je ustvari koridor kojim bi letele američke interkontinentalne rakete u slučaju napada na Rusiju. Uzgred, pokrivene su i oblasti zapadne Severne Amerike, istočne Kine i Rusija. Satelit je do sada promenio orbitu nekoliko puta, tako da se danas okreće po orbiti dimenzija 1.130×39.235 km.

Do 2020. planirano je lansiranje 6 satelita novog sistema i to uvek raketama „Союз-2.1б sa kosmodroma Pleseck. Planirano je da se pojedini sateliti postave u geostacionarnu orbitu da bi kontrolisali lansiranja balističkih raketa sa podmornica ka drugim regionima na Zemlji.

Тундра 11Л“ je kontrolisan iz dva Centralna komandna punkta za rano upozoravanje; jedan je smešten u Komsomolsku na Amuru, a drugi u regionu Kaluga (nazvan Serpuhov-15) u Moskovskoj oblasti. Koliko se zna, satelit i danas funkcioniše.


Samo pet sati posle uzletanja, agencija Роскосмос je objavila da je bilo uspešno, a Rusko Ministarstvo Odbrane je objavilo ovaj video sa lansiranja.

'ТУНДРА 12Л'

Pravi razlog za pisanje ovog teksta je zapravo jučerašnje lansiranje drugog satelita porodice „Тундра“. Samo lansiranje je izvršeno sa istog mesta i istom raketom kao i pre tri godine kada je lansiran prvi satelit. Bilo je to 29. lansiranje u 2017. godini (27. uspešno) i peto rakete „Союз-2.1б“. Početna orbita je bila tipa Molnija[4] dimenzija 1.620×38.500 km i nagiba 63,4°

t1
Lansiranje EKC 2.

„Тундра 12Л“, ili ЕКС 2 (čita se JEKS 2), odn. „Koсмос 2518“, predstavljao je drugi satelit sistema za rano upozoravanje. Ovo najnovije lansiranje je bilo prvo ne-ISS lansiranje sa ruskih kosmodroma u poslednjih skoro godinu dana. Rusi nisu podržavali ISS još od 9. juna 2016. kada je raketa „Протон“ imala probleme sa postavljanjem komunikacionog satelita „Intelsat-31“ na orbitu. Nakon toga, kosmodrom Bajkonur je podržao sedan lansiranja „Союзa“ sa posadama i teretom za ISS, iako jedna od tih misija sa posadom nije uspela da dospe do orbite, a rakete „Союз“ lansirane za Arianespace kompletirale su 2017. par uspešnih Geotransfer misija. Jednogodišnji jaz u vojnim lansiranjima se praktično neviđeni do sada u ruskoj kosmičkoj istoriji.

t2
Možda „Тундра 12Л“ izgleda ovako?

Sistem „Тундра“ je odobren 2000. godine pod imenom EKC a prvo lansiranje je trebalo da bude 2009. godine, ali smanjivanje budžeta i relativno dobri odnosi SAD i Rusije doveli su do usporenja razvoja projekta.

Kao i u slučaju prvog satelita, i „Тундру 12Л“ kontrolišu kontrolni centri u Komsomolsku i Serpuhovu.

t4
Zemlja viđena iz jednog od sedam ruskih, ranije sovjetskih, geostacionarnih satelita „Oko“ УС-KMO.

Sistem „Тундра“ treba da zameni stari sistem „Око“, konstelaciju satelita za rano upozoravanje razvijenu u sovjetska vremena, koja uključuje letilice na orbitama Molnija (500×39.000 km) i na geostacionarnoj orbiti (GEO). Da bi sistem pokrivao čitavu površinu Zemlje, trebalo bi da bude minimum 4 jedinice na Molnija orbitama i 7 na GEO orbiti u upotrebi, jer Molnija orbite omogućavaju pokrivanje iste oblasti oko 6 sati svakog dana. Sateliti „Око“ sistema na Molnija orbitama su nazivani УС-К, 73Д6 ili Око-С, dok su oni na GEO poznati kao УС-КМО, 71Х6 ili „Око-КМО“ (rus. Унифицированная Система Контроля Морей Океанов).

Sateliti za rano upozoravanje „Око“ na Molnija orbitama (ВЭО) i geostacionarnoj orbiti (ГСО).

t5
Lavočkinov satelit „Око“ (УС-К) prve generacije. Isključivo je nadgledao objekte u SAD.

t6
Sovjetski sateliti za rano upozoravanje su, kao i slični američki, zapravo uvek bili snažni teleskopi, osetljivi na infracrveni deo spektra (tj. osetljivi na toplotu).

Sistem „Око“ je zapravo bio orbitni segment Sistema za Upozoravanje od Raketnog Napada, odn. SPRN. SSSR je lansirao prvi prototip satelita „Око“ (5B95) 19. septembra 1972. („Космос 520“), koji je svima demonstrirao svoje sposobnosti tako što je sa geostacionarne orbite lako uočio plamen iz raketnih motora „Союза-У“ lansiranog iz Plesecka. Treći prototip, „Космос-665“, uspevao je da bez problema optičkim putem i preko toplotnih senzora registruje lansiranja američkih najvećih balističkih raketa klase „Minuteman I“. Kao rezultat, Centralni Komitet Komunističke Partije i Savez Ministara SSSR-a su 14. aprila 1975. odobrili razvoj sistema „Око“ (kasnije „Око-1“). Prvobitno, sistem je bio u stanju da otkrije „vrelo“ uzletanje rakete jedino naspram „hladnog“ pozadinskog zvezdanog neba 20 ili 30 sekundi nakon lansiranja, dajući dovoljno vremena za alarmiranje sistema za nuklearni kontranapad.

U početku su konstruktori iz instituta ЦНИИ „Комета testirali televizijske senzore u vidljivim (tradicionalne ’vidikon’ cevi) i infracrvenim kamerama. TV kamere nisu pokazivale dobre detektorske kapacitete na dnevnoj hemisferi, ali su zauzvrat bile jeftinije i lakše za proizvodnju od infracrvenih kamera, te su prvi sateliti imali obe vrste senzora. Prvi satelit serije УС-К („Космос-775“) lansiran je 8. oktobra 1975. a sistem „Око“ je zvanično postao operativan 1982. godine. Geostacionarni segment УС-КС (74X6) ulazi u servis 1984, nakon što je prvi prototip poleteo 1975. (po konstrukciji jako sličan УС-K). Godine 1991. prvi sateliti konstelacije za nadgledanje lansiranja sa podnornica УС-KMO dospeo je na novu orbitu sa novim infracrvenim senzorima i novim dizajnom. Treba primetiti da se ponekad sateliti УС-КС и УС-КМО označavaju kao sistem “Око-1“, dok se УС-К nazivaju suvozemnim sistemom „Око“. U svakom slučaju, uobičajeno je da naziv „Око-1“ označava čitavu konstelaciju.

Između 1972. i 2010. SSSR i Rusija su lansirali ukupno 86 satelita УС-К (uključujući 38 prototipova serije 5B95). Prvi geostacionarni sateliti konstelacije poleteo je 1975. i do 1997. lansirano je 7 geostacionarnih jedinica УК-КС (74X6). Prvi УС-KMO, koji je predstavljao unapređenu seriju koja je zamenila УС-KC, lansiran je 1991. godine. 2012. bio je lansiran osmi i poslednji УС-KMO (znači i poslednji iz serije „Око“). Ponekad se sateliti klase УС-KMO pogrešno nazivaju „Прогноз“, jer su Sovjeti koristili se civilne satelite kao „masku“. Poslednji УС-KMO je prestao s radom u aprilu 2014. a ranije iste godine prestala su s radom i dva poslednja УС-КС. Nakon toga, Rusija je ostala bez operativnog kosmičkog sistema za rano upozoravanje.

t7
Geostacionarni satelit „Око“ УС-КМО.

Američki ekvivalent ruskom sistemu „Тундра“ je sistem SBIRS-GEO (Space Based Infra Red Sensor – Geostationary), u okviru kojeg je lansirano 3 jedinice (2011, 2013. i 2017.). Kao dopunu SBIRS-GEO-u, Pentagon je razvio SBIRS-HEO, satelite koji kruže orbitama Molnija kao sovjetski „Око“ УС-К. Zapravo, najverovatnije je oprema ovih satelita trebala da leti na satelitima za elektronsku špijunažu (ELINT) klase „TRUMPET“. Do danas su lansirana 3 satelita SBIRS-HEO – 2006, 2008. i 2014. Da osigura globalni nadzor, sistem SBIRS mora da ima šest satelita SBIRS-GEO i četiri SBIRS-HEO. Sistem SBIRS takođe obuhvata nepoznati broj starih satelita DSP koji još uvek rade. Kina poseduje svoj sistem, TJS, koji je u eksperimentalnoj fazi[5], mada ga zvanično niko nije prijavio.

t8
Satelit za rano upoozoravanje SBIRS-GEO.

Raketa 'Союз-2.1б'

„Союз-2.1б“ (14А14-1Б) predstavlja trostepenu raketu (sa dodatnim stepenom „Фрегат“) baziranu na „Союз-У“/„Союз-ФГ“ koja može da na GEO ponese maksimalno 8.250 kg ako se lansira sa Bajkonura (200 km i 51,6°) ili 7.850 kg ako se lansira sa Plesecka (220 km i 62,8°). Rakete proizvode fabrike „Progress“ iz Samare a sagorevaju kerozin i tečni kiseonik Pri lansiranju, rakete imaju oko 312 tona, visinu 46,3 metra (51,1 m sa vrhom) i maksimalni prečnik od 10,3 metra.


https://youtu.be/uQtb9lxxLIM


https://youtu.be/ma_l7KIjv5k

 

[1] Od osamdesetih pa do 2012. lansirano je ukupno 101 satelit. Od toga, 86 su bili aparati I generacije (УС-K, s tim što su geosinhroni označavani kao УС-KС), a od 1991. lansirana je II generacija (УС-KMO).

[2] Geostacionarni komunikacioni sateliti teški oko 1.350 kg.

[3] Od maja 2012. se zovu OAO „Korporacija „Kometa“. Osnovani su još 1947. Prvi posao im je bio da naprave raketu vazduh-more (1952), a kasnije satelite-presretače (1968), satelite na nuklearni pogon (1978), prvi u svetu kosmički teleskop (1979) itd. Oni su proizvodili i prve kosmičke sisteme za rano detektovanje startova međukontinentalnih balističkih raketa I i II pokolenja, kao i ešalone sistema za predupređenje raketnih napada „Oкo“.

[4] Visokoeliptična orbita visine 500-40.000 km, perioda 11h 57' 45'', i nagiba 62,8°.

[5] Prvi satelit 'TJS-1’ lansiran je 2015, a drugi, sa oznakom 'TJS-2’ (通信技术试验卫星二号 / Tongxin Jishu Shiyan Weixing 2, ‘eksperimentalni komunikacioni satelit’), u januaru 2017.

 

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Facebook