5. maja u 10:27 po srednjem niško-moravskom vremenu, Indija je lansirala raketu ’GSLV Mk-II’ na misiju ’GSLV F09’ sa rampe SLP kosmičkog centra Satiš Dhavan na ostrvu Šriharikota sa satelitom ’GSAT-9’. Bilo je to 25. ovogodišnje orbitno lansiranje u svetu (24. uspešno) i drugo koje je ove godine izvela Indija. Bilo je to istovremeno 11. lansiranje rakete ’GSLV’ i peto ’GSLV Mk-II’.
Sa zadovoljstvom nastavljam da pišem o kosmičkim stremljenjima i drugih zemalja a ne samo Amerike i Rusije. Jedno vreme sam bio fasciniran japanskim misijama, pa sam napisao seriju tekstova i e-knjiga o misijama kakve nije u stanju da izvede niko u svetu sem njih. Pisao sam, sećam se, o mongolskom astronautu Gurragču Žugderdemidijnu - zvanom „Svemirko“, o prvim letovima Kineza i Korejanaca, mađarskim projektima u kosmosu, čileanskim teleskopima u Andima ... Napisao sam i nekoliko tekstova o indijskoj kosmičkoj industriji, koja je iako nama nepoznata, stvarno izuzetno, jer sa Kinom neprestano vodi „rat“ oko prevlasti na Istoku. Indusi planiraju mini-šatlove, slanje sondi na planete, rovere na Mesec i Mars, pa i ljude u orbitu ... ne treba ih podcenjivati. Rusima su sad skoro preuzeli jedan svetski rekord, jer su u jednom lansiranju poslali u orbitu 104 (!) satelita, te ih s pravom smatraju za četvrtu kosmičku silu u svetu.
Zato sam rešio da danas napišem sve što mogu da pronađem o najnovijoj indijskoj misiji lansiranja satelita u orbitu. Siguran sam da će većini biti zanimljivo. Slike lansiranja su fenomenalne!
Već prva slika obećava! Lansiranje je proteklo uspešno. Raketa, kao uostalom i čitava kosmička grana u Indiji, svoje korene ima u višedecenijskoj saradnji prvo sa SSSR-om a danas sa Rusijom.
'GSAT-9'
GSAT-9 ('South Asian Satellite 9') je 2230 kg težak geostacionarni komercijalni satelit (976 kg bez goriva) koji je Indijska kosmička agencija ISRO napravila za vladinog operatora „Insat“ koristeći platformu I-2K. Satelit ima 12 transpondera (primopredajnika) na Ku talasnoj dužini. Dimenzije su mu 1,53×1,65×2,40 metara. Dva solarna panela generišu 3,5 kW struje a poseduje i marševski motor na hipergolično gorivo potiska 440 N, kao i 8 trastera od 8 N i 8 od 22 N za kontrolu položaja, kojima će pomagati 8 motora na plazmu snage 18 mN svaki. U projektu je učestvovalo nekoliko azijskih zemalja: Šri Lanka, Bangladeš, Maldivi, Butan i Nepal. Radni vek satelita je procenjen na čak 12 godina!
GSAT-9 je prvi indijski satelit koji (delimično) kristi električni pogonski sistem koji će se koristiti za orbitno manevrisanje. Zato satelit nosi samo oko 80 kg hemijskog goriva – odn. oko 25% količine koju bi inače nosio.
 |
 |
Bekgraund
Pošto sve češće čitam u štampi i slušam na TV i kod Milana Milenklovića o situaciji u svetu, sve više mi se otvaraju oči i bolje sagledavam stvari koje se dešavaju oko mene, uočavajući pozadinu i motivaciju za mnoge, ajd' ne baš svetske, ali bar regionalne projekte. Za one koji kao i ja vole da zavire malo i „iza zavese“, pokušaću da objasnim šta se krije iza jednog ovakvog, naizgled benignog i korisnog, projekta. Time će se donekle makar malo osvetliti mrak koji krije šta se dešava iza kulisa mnogo većih i značajnijih projekata među prvoligaškim igračima svetskog kalibra.
Naime, za vreme kampanje za opšte izbore u Indiji 2014. godine, premijer i nacionalista Nerendra Modi je obećavao da će njegova inostrana politika biti fokusirana na unapređenje tesne saradnje sa svim susedima. Tokom ceremonije posle pobede na izborima, Modi je pozvao sve predsednike država SAARC regiona[1] i sa svakim od njih održao razgovor u četiri oka iznoseći svoje stavove o saradnji. Indija poseduje sopstveni aktivni kosmički program još od 1965. pa je od 1975. postala prva zemlja Južne Azije koja je uspela da lansira satelit. Uz to, Indija je i jedina zemlja u Južnoj Aziji koja uspešno vrši lansiranja satelita, dok ostale zemlje regiona daleko zaostaju u takvim naporima.
Samo meser dana po dolasku na vlast, novi premijer je zatražio od ISRO da što pre isporuči jedan SAARC satelit koji bi, kako je govorio, „poklonio svojim susedima“. Zatražio je od naučnika da naprave takav satelit koji će omogućiti širok raspon aplikacija i servisa svim indijskim komšijama. Modi je izjavljivao u stilu „narodi SAARC regiona su jako siromašni i zato nam trebaju naučna rešenja za to“.
Direktor ISRO, Kiran Kumar je govorio da bi satelit mogli da lansiraju za 18 meseci, pod uslovom da dobiju potvrdu od članova SAARC-a. Predlagao je da se napravi satelit sa 12 transpondera (36 MHz svaki) a da se za lansiranje upotrebi indijska raketa GSLV Mk-II. Procena je bila da bi satelit koštao oko ₹235 krore (\(37 miliona), dok bi ukupna cena u koju spadaju operativni troškovi i osiguranje bili oko ₹450 krore (\)70 miliona). Sve troškove oko lansiranja preuzela je na sebe indijska vlada. Satelite je trebalo da omogući široku upotrebu i servise iz oblasti telekomunikacija i TV, bankarstva, tele-edukacije, tele-lečenja i saveta u slučaju nepogoda. Obećavao je i regionalnu vremensku prognozu u realnom vremenu, kao i geološka istraživanja za svaku zemlju Južne Azije ponaosob.
Odgovor okolnih zemalja na predlog o satelitu je generalno bio vrlo povoljan, naročito od strane Bangladeša i Šri Lanke. Avganistan je odmah na početku izjavio da njega satelit ne interesuje.
Interesantno je da se Pakistan[2] ponudio da učestvije u projektu, ali je posle razgovora odustao jer „Indija nije pokazala volju da razvija projekat na bazi saradnje.“ Zvanično, Indija je odbila pakistansku financijsku i tehničku pomoć jer je želele da projekat bude „poklon“ prijateljskim zemljama, ali je obećala da će rado prihvatiti pakistanski predlog za pomoć u nečem drugom[3].
Muslimanski Pakistan (~200 mil. stanovnika) poseduje sopstveni kosmički program u okviru komisije SUPARCO (Space and Upper Atmosphere Research Commission). Njeni zvaničnici su više puta nudili široku bazu za saradnju sa Indusima u razvoju dotičnog satelita, ali indijska vlada je stalno izvrdavala saradnju insistirajući na poklonu susedima. Krajem juna 2015. direktor ISRO je objavio da će ipak nekog vida saradnje u razvoju SAARC satelita ipak biti, ali samo na tehničkom nivou i pod strogom kontrolom Indije.
Samo nekoliko meseci kasnije, na sastanku u Ujedinjenim nacijama u Njujorku, Pakistan i Indija su ušli u debatu oko vlasništva i kontrole satelita. U oktobru, Pakistan je izjavio da neće više da participira u programu i da Indiji ostavlja njihov projekat. Indija je zato odlučila da, pošto se Pakistan povukao, onda satelit ne može da se zove SAARC satelit, nego da će od tada da se zove „South Asia Satellite“. Kasnije se ispostavilo da je Pakistan bio zabrinut zbog izgledne špijunaže iz kosmosa.
Kao što se iz ove sažete priče (još jednom) vidi, kosmička industrija širom sveta nabijena je paralelnim pričama na svim nivoima. Ja oduvek zastupam tezu da je savremeni razvoj nauke zapravo samo nus-produkt nekog državnog ili privatnog biznisa, ili vojnih napora neke zemlje.
Ali ... neću više o tome. Vratimo se indijskoj raketi.
'GSLV Mk-II'
GSLV (Geosynchronous Satellite Launch Vehicle) Mk-II je ‘three-and-half-stage’ raketa (tri stepena+busteri) sposobna da u geosinhronu transfernu orbitu (GTO) ponese 2400 kg tereta. Ima visinu od 49,13 metara i težinu na lansiranju od 414,75 tona. To je samo novija verzija indijske rakete PSLV prvi put lansirane 2001. godine.
Raketa GSLV Mk-II srednje nosivosti.
Prvi stepen (GS-1) koristi čvrsto gorivo i ima dimenzije 20,18×2,8 metara. Pokreće ga jedan indijski motor S139 (tako se označava i čitav stepen) a sagoreva čvrsto gorivo HTPB (138,25 tona), slično kao što koriste i rakete PSLV. Ima maksimalni potisak od 4768 kN i specifični impuls (Isp) od 266 sekundi. Radi 109 sekundi. Oko ovog stepena je raspoređeno 4 „ubrzivača“ L-40H na tečno gorivo, bazirana na drugom stepenu rakete PSLV. Svaki „ubrzivač“ ima dimenzije 19,68×2,1 metar i zaprema 42,6 tona hipergoličnog goriva – diazotnog tetroksida (N2O4) i UDMH (UH25) – i ima jedan „Vikas“ motor od 680-763 kN i Isp od 262 sec. „Vikas“ je zapravo evropski motor „Viking 4A” koji je nekad korišćen za “Ariane 4” i proizvođen pod indijskom licencom. “Ubrzivači” (busteri) rade 148 sekundi a I stepen samo 100, tako da čitav jedan minut četiri L-40H nose čitavu raketu i “mrtav teret” prvog stepena, jer se oni nikad ne odvajaju. Takva jedinstvena konfiguracija – stepen na čvrsto gorivo okružen busterima na tečno gorivo – unikatna je u čitavom svetu.
Karakteristike rakete GSLV.
Drugi stepen (GS-2/L-37.5H), sadrži 39,5 tona hipergoličnog goriva i radi 150 sekundi. Ima dimenzije 11,57×2,8 metara i koristi „Vikas“ motor potiska 720 kN i Isp od 295 sekundi.
Treći kriogeni stepen GS-3 ili CUS-12 predstavlja unapređeni stepen C-12/C-15 korišćen u verziji GSLV Mk-I. Ima dimenzije 8,72×2,8 metara i nosi 12,83 tone goriva (tečni kiseonik i vodonik). Radi 720 sekundi a opremljen je motorom CE-7.5 potiska 73,55 kN i Isp od 460 sekundi. Kriogeni stepen C-12 je bio rezultat saradnje sa Rusima još sa početka devedesetih godina[4]. Kao rezultat te saradnje, Hruničevljeva kompanija je prepravila stepen KVRB – originalno konstruisan za rakete „Proton“ i „Angara“ – za upotrebu na raketi GSLV pod oznakom 12KRB (C-12 za ISRO) i sa motorom KVD-1M (RD-56M) ruske kompanije KBHM Isajev. Usled pritiska SAD i zaprećenih sankcija, 1993. Rusija je prekinula saradnju sa Indijom na tom projektu, pa je Indija bila primorana da razvije sopstveni kriogeni stepen nazvan CUS (Cryogenic Upper Stage), mada je bilo očigledno da se radi o ruskoj tehnologiji. GSLV Mk-I (1[5]) i Mk-I (2) koriste stepen C-12, dok GSLV Mk-I (3) koristi C-15, svi sa ruskim motorima KVD-1M (sa dva „varnier“ motora).
Treći kriogeni stepen GS-3 sa ove misije. Indija je jedna od 6 zemalja koje umeju da proizvedu kriogene motore. Motor po difoltu stvara potisak od 7,5 t, ali može da ostvari maksimalni potisak od 9,3 tone.
 |
 |
Levo: kriogeni motor CE7.5 stepena CUS-15. Desno: motor „Vikas“ proizvođača „Godrej & Boyce“.
Indijske rakete. Bogami, izgledaju moćno ...
Kosmički centar Indijske organizacije za kosmička istraživanja (ISRO) je od 2002. nazvan po bivšem direktoru ISRO, Satišu Dhavanu. Kosmodrom se nalazi na ostru Šriharikota u Bengalskom zalivu, na jugu države Andra-Pradeš. Poseduje dve lansirne rampe za rakete PSLV i GSLV, nazvane jednostavno Prva rampa (FLP) i Druga rampa (SLP). Položaj centra, sa širinom od samo 13,5° severno, omogućava ISRO da iskoristi puni potencijal svojih raketa. Rakete se sastavljaju vertikalno u posebnoj hali (VAB, Assembly Building) a onda se transportuju pokretnom platformom (MLP, Mobile Launch Pedestal) do rampe, na oko kilometar od VAB-a. MLP se kreće brzinom od oko 7 metara u minutu. Kad stigne na rampu, raketa se konektuje sa servisnim tornjem (Umbilical Tower).
Lansirne rampe centra Satiš Dhavan. Prva radi od 1993. a druga od 2005.
Profil misije GSLV F09.
Sledi serija stvarno izvanrednih fotografija!
[1] SAARC (South Asian Association for Regional Cooperation) je geopolitički savez zemalja Južne Azije, osnovan 1985. U savez ulaze: Indija, Avganistan, Bangladeš, Butan, Nepal, Maldivi, Pakistan i Šri Lanka. Oni obuhvataju 3% svetske površine, 21% svetske populacije, i 3,8% ($3 triliona) svetske ekonomije. Tu mnogi guraju nos i kontroliš šta se radi, tako da ima „zemalja-posmatrača“ kao npr. Amerikanci, EU, Kina, Australija, Japan, Iran, J. Koreja i sl. a hoće da se priključe i Rusi i Turci. Kada se zna da je to tradicionalna zona interesa Engleske i Amerike, i da su tu isprepletani geostrateški interesi velikih sila, savez postaje još interesantniji.
[2] Indija je od 1612. britanska „provincija“, tj. kolonija. Čime je Britanija videla da gubi Ameriku, odmah je morala da nađe zamenu i izbor je pao na prebogati i primitivni podkontinent, idealan za pljačku. posle rata, Engleska se povukla ali samo zvanično, jer je i dalje mešetarila po regionu, ne želeći da ostavi jaku Indiju. Počeli su etnički i plemenski i verski sukobi navodno oko Kašmira, pa je zemlja podeljena na dva nezavisna dominiona, Indiju i Pakistan, a ovaj poslednji posle na Pakistan i Bangladeš. Od 1947. Indija i Pakistan su imali 4 velika rata i bezbroj oružanih konflikata, a obzirom da se radi o dve zemlje sa razvijenim nuklearnim potencijalima, sukobe uvek budno „prate“ SAD, Kina i Rusija, zvanično se nikad ne mešajući.
[3] Nezvanično, Indusi nisu ludi da rade kosmičku temu sa neprijateljski nastrojenom zemljom, koja ima pare ali nema razvijenu tehnologiju i rado bi se „ogrebala“ za ponešto tokom rada na projektu takve vrste. Njihovi raketni projektili su lošiji od indijskih, koji već dugo koriste ruske motore i tehnološka i elektronska dostignuća.
[4] Kompanija „Glavkosmos” je napravila ugovor 1991.
[5] Ovo u zagradama su verzije iste rakete, uglavnom različite u snazi i težini.
