Pola stoleća kosmičku trku su diktirale samo dve zemlje – SSSR i SAD. Ali sada, postoji jedna grupa zemalja koju predvode Kina i Indija koje prate dve pomenute supersile, stavljajući na probu njihovu dominaciju ne samo u istraživačkom nego i komercijalnom kosmičkom sektoru, a ono što sile posebno zabrinjava, i u korišćenju kosmosa u vojne svrhe.
INTRO
Na osnovu povremenih povratnih informacija, izgleda da na sajtu postoji jedna mala ali uporna grupa mladih čitalaca koja povremeno negoduje zbog ovakvih tekstova koji, po njima, nemaju direktne veze sa kosmosom i njegovim istraživanjem, već nepotrebno upliću u njih i vojnu terminologiju i resurse. Pošto sam uglavnom ja prevodilac i autor takvih tekstova, povremeno osetim potrebu da objasnim motive.
Neophodno je makar u najkraćim crtama poznavati istoriju razvoja kosmičke industrije. Ko ne poznaje istoriju XX veka taj neće moći da razume ni vezu, recimo, putovanja ljudi na Mesec i Hitlerovog oružja za odmazdu, „Fau-2“. Ko misli da su Koroljev i Fon Braun, i stotine drugih genijalaca u njihovim biroima, bili opsednuti holivudskim romantičnim predstavama o naseljavanju ljudi na daleke svetove vaseljene a ne raketama kao projektilima, kao hardverom koji će imati sve jače motore i moći da nosi sve veći teret, taj neće moći da razume vezu koja postoji između napretka vojne industrije i rasta standarda života prosečnog zapadnog čoveka. Sve što smatramo za tehnološki benefit XXI veka, svaki „gedget“ s kojim se hvalimo, ima svoje korene isključivo u vojnoj tehnologiji. Prvi računari i procesori, prvi skeneri, prve mikrokamere i mikrosenzori, prvi optički kablovi, prvi „tefloni“ i „kevlari“ i hiljade drugih stvari dati su nam velikodušno na raspolaganje tek kada je vojska našla bolja (za njih) rešenja a od ovih digla ruke. Nikad čovek ne bi uspeo da krene u kosmos (jer ne bi imao s čim) da nije bilo sovjetskih interkontinentalnih balističkih projektila koji su poneli Gagarina i Titova. Nije se Amerika zabrinula (samo) što su ih Sovjeti prešišali u tom segmentu, već zato što su glavonje iz Pentagona znali da Hruščov znači ima raketu koja umesto Lajke i Terješkove može da ponese i pogolemu termonuklearnu glavu![1]
Elem, da ne dužim. Ko hoće da prati savremeno raketarstvo u svetu, nema šanse da to uradi a da u tančine ne poznaje nuklearne kapacitete jedne zemlje ili regiona. Zato nije koincidencija već pravilo da sve zemlje koje imaju nuklearno naoružanje imaju kapacitete i za lansiranje satelita u kosmos. Tu su negde koreni i ove priče koja sledi.
KOSMIČKA TRKA #2
Pomenuti trend iz podnaslova nije prošao nezapaženo. U svom obraćanju Kongresu početkom marta ove godine, Donald Trump je između ostalog istakao i američki kosmički program, iznoseći svoje velike ambicije kada je kosmos u pitanju i obećavši da će „Amerika ostaviti svoje otiske na udaljenim svetovima“ do 2026. – aludirajući na 250. rođendan SAD-a.
Za to vreme, Indija je u februaru postavila rekord lansirajući više od 100 satelita samo jednom raketom[2], od čega su samo tri indijska. (Prethodni rekord, koji su držali Rusi, iznosio je 37.) Zahvaljujući maloj ceni – po nekim procenama i do 70 procenata jeftinije – Indija se pokazala sposobnom da pobedi ne samo američku konkurenciju[3] već i slične usluge koje nude Kinezi. To znači da iako je kineski komercijalni kosmički biznis u naletu, oni zbog određenih mera sigurnosti često nude manje atraktivne opcije za privatne kompanije od Indusa.
Indija postavlja rekord sa lansiranjem 104 satelita. Dve godine ranije, Indusi su lansirali brod na Mars, koji je bio više od \(100 miliona jeftiniji od holivudskog kosmičkog trilera „Gravity“
„China Aerospace Science and Industry Corp.“ (CASIC) je kreirala komercijalno-lansirnu kompaniju, nazvanu „Expace Technology Co.“, preko koje nudi svetu svoju raketu „Kuauzhou“ na čvrsto gorivo. Kompanija očekuje da će od 2017. do 2020. lansirati po 10 raketa godišnje. Cena: \)10.000 po kg satelita.
Iako je komercijalni napredak navedenih zemalja jasno uočljiv, napredak u satelitskoj tehnologiji za vojne potrebe jeste ono što dužnosnicima Amerike uzrokuje najviše glavobolje. Broj zemalja koje koriste satelitsku tehnologiju kako bi unapredile svoj vojni arsenal i dalje je u porastu, kao i sposobnost drugih zemalja da poremeti ili uništi američke satelite.
„Budući konflikti na Zemlji najverovatnije će posedovati kosmičku komponentu,“ kaže Brian Weeden, direktor za planiranje programa u 'Security World Foundation'. „Ovo je hrabri novi svet sa kojim se ranije nismo morali nositi, i to je nešto što uistinu mora da brine američku vojsku.“
Kada je u pitanju vojni napredak, Kina se smatra najvećom pretnjom američkoj i ruskoj dominaciji u kosmosu.
(Iz nekih razloga ovakvih tablica ima na desetine a podaci se nekad čak i drastično razlikuju. Zašto – nemam pojma.)
KINA
Kineski kosmički program je dugo zaostajao za SAD-om – nisu lansirali svoj prvi satelit sve do 1970, u vreme kada je Neil Armstrong već bio na Mesecu i vratio se. Prva kineska uspešna misija sa ljudskom posadom lansirana je 2003, a prva kosmička laboratorija 2011, skoro 40 godina posle Nase.
Ali Kina ima velike planove vezane za kosmos. Prošle godine, na proslavi prvog kineskog Nacionalnog Dana Kosmičkog leta, predsednik Xi Jinping je pomenuo san svoje zemlje da postane „aeronautička sila“, a uz sve veći budžet i stalni napredak, izgleda da je Kina spremna da izazove Ameriku i Rusiju kao prvake u kosmosu.
Peking planira da spusti tajkonaute na tamnu stranu Meseca do 2036, istražujući mogućnost izgradnje trajne radarske stanice na Mesecu[4], i potvrđujući želju da u sledećim dekadama pošalju putničku misiju na Mars. NASA nije poslala ljude van niske orbite oko Zemlje još od 1972. godine, ali nakon nedavne Trampove podrške, agencija ne isključuje ljudsku misiju u orbiti oko Meseca već do 2018. Kao i Kina, i Rusija istražuje mogućnost izgradnje kolonije na Mesecu, kroz plan obelodanjen prošle godine o slanju desetak kosmonauta do 2030. godine.
Na naučnom polju, Kina je sve iznenadila lansiranjem prvog na svetu kvantnog satelita, delimično osmišljenog za uspostavljanje komunikacije koju bi bilo nemoguće hakovati[5]. Prošle godine, posle 22 godine planiranja, Kina je napravila najveći radio-teleskop na svetu[6]. Zemlja takođe poseduje svoju sopstvenu verziju GPS-a, zvanu „BeiDou“[7], koja se trenutno koristi za praćenje i navođenje oko 40.000 ribarskih brodova u pretrpanom južnom Kineskom moru.
Međutim, izgleda da je kineski vojni kosmički program najsnažniji. Kina je 2007. testirala protivsatelitski sistem koji je uspešno oborio jedan pokvareni kineski komunikacioni satelit. SAD su to registrovale; u januaru, general sa 4 zvezdice John E. Hyten, zapovednik Američke strateške komande, upozorio je na taj događaj. „U skoroj budućnosti,“ rekao je, „oni će iskoristiti svoju sposobnost da zaprete svim kosmičkim letilicama koje imamo u kosmosu.“
Nekoliko meseci kasnije nakon kineskog testa, Amerika je u februaru 2008. uspešno demonstrirala sopstveni sistem raketne odbrane koji takođe može da obara i satelite. Isto tako i Rusija razvija moćno protivsatelitsko oružje, izvevši zimus peto probno lansiranje projektila PL-19 „Nudolj“ (rus. Система А-235 / РТЦ-181М / ’Нудоль’).
I dok gen. Hyten i ostali vojni eksperti veruju da bi ta nova inostrana oružja lako mogla da dovedu do tzv. „kosmičkog Pearl Harbor“-napada na američke vojne satelite, sa time se ne slažu svi.[8]
„Kineski vojni stratezi ne vide američku vojnu upotrebu satelita kao slabost koju mogu da iskoriste,“ napisao je jesenas Gregory Kulacki, ekspert za kinesko-američke odnose u „Savezu zabrinutih naučnika“[9] (UCS). „Naprotiv, oni to vide kao snagu koju treba da oponašaju“.
Hyten je naveo program GSSAP[10] (Air Force’s Geosynchronous Space Situational Awareness Program), konstelaciju od četiri satelita, sposobna da elektro-optičkim senzorima detektuju i prate bilo kakvu pretnju lansiranu sa Zemlje.
Kineski najambiciozniji projekat koji će u skorije vreme biti pokrenut biće njihova orbitna stanica, čije se lansiranje očekuje 2022. godine, što se podudara sa početkom kraja eksploatacije Međunarodne orbitne stanice[11]. pre nekolikonedelja kineska kosmička agencija je potvrdila da će glavni modul kosmičke stanice biti spreman za lansiranje već sledeće godine.
„Teorijski približavamo se tački u kojoj će možda Kina imati jedinu nastanjivu zonu u kosmosu,“ kaže Weeden. „Ako se to dogodi, biće to prilično značajan politički pomak“.
Kina je 2015. izvršila 19 lansiranja, a 2016. 22. Ove godine u planu im jew rekordnih 30 lansiranja. Na slici je najveća kineska raketa „Dugi Marš-5“.
Prva sovjetska i prava uopšte orbitna stanica „Saljut-1“ iz 1971. Bila je to jedna od sedam modifikovanih vojnih orbitnih stanica iz programa „Almaz“. Desno: kineski prvi prototip stanice lansiran 2011. Treća i poslednja misija ove stanica je bila poseta broda „Shenzhou-10“ u junu 2013. sad je prazna a očekuje se da će ući u atmosferu krajem ove godine.
I pored sličnih komentara u US štampi, Kineze niko i ništa ne može da zaustavi u pohodu u kosmos. U to vreme, 2011, Kinezi su planirali da jednostavno spoje brodove 'Shenzhou 8’ i ‘Shenzhou 9’ i formiraju kosmičku laboratoriju.
Ovako već bolje izgleda... Očekuje se da bi ovakva ili slična konfiguracija poletela 2023.
Lansiranje kineske orbitne stanice približno u isto vreme sa planiranim zatvaranjem ISS „pruža Kini šansu da iskoristi diplomatske mogućnosti,“ smatra Centar za strateške i međunarodne studije. „Zemlje zainteresovanje za nastavak istraživanja u kosmosu biće prisiljene da prate kineski kosmički program u nedostatku drugih alternativa.“
Iako se finansiranje kineskog kosmičkog programa stalno povećava, a federalna podrška Nasi se diskretno ali konstantno smanjuje, kineski budžet je i dalje samo fragment američkog[12]. Treba da napomenem da je Kina i dalje opterećena američkim zakonom iz 2013, koji zablanjuje kineskim naučnicima i inženjerima pristup tehnologiji koja je razvijana u SAD – što znači da još uvek imaju mnogo toga što treba i mogu da savladaju.
I dok za Kinu možemo da kažemo da agresivno gura napred u kosmičkom istraživanju, to ne možemo da kažemo za njenu komercijalnu i privatnu kosmičku industriju. Tu je Indija najbolje pozicionirana i predstavlja najveću pretnju za remećenje tržišta.
INDIJA
Ono što je sve iznenadilo i ispunilo nevericom (bar mene!) bila je vest da je indijska Kosmička istraživačka organizacija (ISRO) odnela jednom raketom 104 satelita u orbitu!
Niska orbita oko Zemlje je deo kosmosa koji zahvata prostor između 160 i 2.000 km iznad Zemljine površine. Brojne su prednosti od lansiranja satelita u taj deo kosmosa: za imidžing satelite, to znači dobijanje slika bolje rezolucije, za komunikacione satelite to znači manju interferenciju; a za ljude na ISS, relativno nizak nivo zračenja (u poređenju sa dalekim kosmosom), što znači da mogu da ostanu u kosmosu duži vremenski period[13].
Od 104 satelita lansirana 15. februara 2017. iz centra Sriharikota High Altitude Range u državi Andhra Pradesh na jugoistočnoj obali Indije, 88 je bilo vlasništvo startup kompanije „Planet Labs“ iz San Franciska, čiji je cilj da naprave konstelaciju nano-satelita koji će moći da slikaju čitavu planetu u toku dana[14].
Odluka „Planet Labsa“ da lansira iz Indije, uprkos politici američke vlade koja brani američkim kompanijama da sarađuju sa ISRO, možda ukazuje na kosmički bum podkontinenta. Kompanija je uspela da zaobiđe zabranu zatraživši izuzeće, ali izgleda da se rešenje nazire na drugom mestu – prošle godine je nacionalni komitet United States Committee on Science, Space, and Technology (ima jurisdikciju nad Nasom, Ministarstvom za energetiku, Ministarstvom za zaštitu okoline, Agencijom za zaštitu od otrova i bolesti, Institutom za standardizaciju i sl.) zatražio pojašnjenje zabrane pristupu indijskim lansirnim servisima.
Ako se zabrana ukine, Indija bi uskoro mogla da bude preplavljena američkim kompanijama koje će želeti da koriste njihove usluge – na štetu američkih komercijalnih servisa kao što su „SpaceX“ i „Blue Origin“.To bi možda moglo da objasni zbog čega je indijski državni kosmički program trenutno primarno fokusiran na komercijalna lansiranja manjih satelita.
Iako lansiranje komercijalnih satelita možda nema istu težinu kao misije sa posadom na Mars ili ekspedicije u dubinu kosmosa, sposobnost Indije da privuče kupce iz čitavog sveta ponudom niskih troškova i pouzdanih raketa mogla bi da se isplati. Trenutno se ispod 1.500 operativnih satelita okreće oko Zemlje (polovina su američki), ali ta će brojka da eksplodira u sledećoj deceniji, sa možda preko 13.000 satelita, kako procenjuje Weeden.
On smatra da ostaje nejasno koliko će od tih lansiranja izvršiti Indija – i da li će biti izvedena na vreme – jer je „svet kosmičkog lansiranja ozloglašeno loš u objavljivanju čvrstih rasporeda lansiranja, jer se oni neprestano menjaju.“ Ali bez obzira na to kosmos će biti znatno drugačije.
„Čak i ako samo polovina od navedenog postane realnost,“ kaže on, „biće to vrlo velika promena.“
Indija se bavi i ovakvim stvarima! Uspešno je lansiran lane.
Indija je prerasla u veliku kosmičku silu, što se vidi i po njihovoj četvorostepenoj raketi PSLV (Polar Satellite Launch Vehicle). Poslednja 43 lansiranja protekla su bez problema.
[1] U vreme kada je SAD lansirala svoj prvi satelit („Explorer-1“ težak 14 kg), Sovjeti su već lansirali „Спутник_3“ težak 1.350 kg. Kao raketa-nosač upotrebljena je modifikacija Koroljevljevog prvog interkontinentalnog balističkog projektila na svetu, „R-7“.
[2] Raketom PSLV su lansirana 3 „normalna“ indijska i 101 nano-satelit (holandski, američki, njihovih je bilo 88, izraelski, kazahstanski i švajcarski). Ukupna težina 1.380 kg.
[3] Do ovogodišnjeg lansiranja, Indija je poslalau orbitu preko 80 satelita za 21 zemlju, uključujući i velike kompanije poput „Googlea“ i „Airbusa“, zaradivši prema zvaničnim izvorima skoro \(200 miliona. Uz to, indijski kosmički stručnjak zarađuje oko \)1000, što je delić plate istog takvog stručnjaka na zapadu.
[4] Nije prazna priča, jer je Kineska Fondacija za prirodne nauke investirala 16 milijardi juana (\(2,4 milina) za studiju izvodljivosti, koja će razmotriti gradnju 50-metarskog radara sa trajnom ljudskom posadom koji će moći da nadgleda veću površinu Zemlje nego što to mogu sateliti.
Čitam da je i NASA za \)65 miliona angažovala 6 komercijalnih kompanija da razviju „deep space habitats“, da bi, navodno, ubrzala svoj Program za Mars. Slučajno, sve te kompanije su ujedno i najveći vojni kontraktori („Boeing“, „Lockheed Martin“, „Bigelow Aerospace“ i sl.).
[5] Ne verujem baš da mnogi znaju o čemu se radi. Znam samo da je u pitanju tehnika „kvantne teleportacije“, tj. satelitu koji će moći da bukvalno teleportuje informaciju sa daljine od 1.200 km.
[6] Teleskop se za sad naziva „Five-hundred-meter Aperture Spherical Telescope“ (FAST). Velik je kao 30 futbalskih terena.
[7] Trenutno mrežu čini 27 satelita, ali će na kraju imati makar 35.
[8] Uvek mi je interesantno kako Ameri svačije oružje doživljavaju kao svetsku pretnju a nikada svoje. Valjda stvarno veruju u svoju priču da su oni „rasadnik demokratije“. One silne \( vreće sa slike na prethodnoj strani kao da ne govore ništa...
[9] Ovde možeš da pročitaš relevantno mišljenje da se uopšte ne radi o „naučnicima“ već o strogo politizovanim facama, koji imaju sasvim druge ciljeve od onih javno proklamovanih.
[10] To je kosmički obaveštajni satelitski program koji obavlja zadate Ratnog vazduhoplovstva Amerike, koji uz pomoć svojih satelita utvrđuje karakteristike drugih satelita u orbiti oko Zemlje. Prva dva su lansirana 2014. a druga dva 2016.
[11] Jako zanimljiva tema, o kojoj sam već u par navrata pisao. Sudbina ISS je neizvesna. Kinezi su se nudili da je kupe, a aktuelno je da se ruski segment ROS (5 modula) jednostavno odvoji i nastavi kao nezavisna stanica, dok bi SAD možda svoj jednostavno napustio i pustio da izgori. do sada ISS košta preko \)100 milijardi.
[12] Do sada je kineski kosmos puno zavisio od inostranih komponenti, ali se očekuje da će do 2025. čak 70% ključnih tehnoloških komponenti – kao što su poluprovodnici i softver – biti domaći.
U prošlom petogodišnjem planu razvoja (2011-2015) kosmički budžet je iznosio 4,7 mld. juana (\(695 mil.), i prema procenama od pre par godina očekivalo se da bi 2026-2030 iznosio najmanje 15,6 mld. juana (preko \)2,3 mld.). Međutim, već 2017. budžet premašuje $2 milijarde! „Mali žuti“ se zahuktali!
[13] Valeri Poljakov je na stanici „Mir“ proveo rekordnih 438 dana.
[14] Prvi njihov satelit, nazvan „Flock-1“ (10×10×30 cm; 4 kg), deo prve konstelacije od 28 satelita, lansiran je januara 2014. sa ISS. do sredine 2015. kompanija je ukupno lansirala 131 satelit.
