Nekoliko puta godišnje moćne rakete sa imenima poput „Sojuz“ i „Proton“ uzleću sa kosmodroma Bajkonur u južnom Kazahstanu. One u širokom luku odleću u kosmos, ali njihovi ispražnjeni donji stepeni padaju nazad na Zemlju. Za razliku od većine američkih raketa, čiji delovi padaju u Atlantik, ovi ogromni stepeni ruše se na tlo – često i u naseljene oblasti. Pre desetak godina žurnalista J. Bendiksen i pisac L. Matsen putovali su po bespućima Sibira i Kazahstana, pokušavajući da ispitaju taj neobični fenomen. Preneću deo intervjua koji su svojevremeno dali za „Space Illustrated“.


kisa1
kisa2
kisa3
kisa4
kisa5
kisa6
kisa8
kisa9
kisa7

Jonas Bendiksen: Sve je počelo glasinama. Živeli smo tada u Moskvi i jedan naš prijatelj je načuo priču o busterima koji padaju negde u Aziji. Diskretno smo započeli istragu. Nije bilo previše informacija, ali smo pronašli jednog naučnika u Moskvi koji je znao nešto. Nije želeo da pominjemo njegovo ime jer bi imao probleme sa nadležnima, ali nam je dao telefon šefa ekološke službe u jednom selu u Sibiru, gde rakete padaju nekoliko puta mesečno.

Laara Matsen: Sledećeg juna posetili smo selo Ploskaja, gde je nedavno pao drugi stepen jedne rakete. Bilo je to zapravo seoce, sa malim drvenim kućicama, okruženim skromnim baštana i njivama.

Jonas: Sva sela u kraju bila su nekada kolektivne farme, koja su, kao uostalom i svuda u bivšem Sovjetskom Savezu, danas u fazi raspadanja, sa velikim ekonomskim teškoćama. U tom selu život je bio veoma bedan. To govori i podataka da nisu imali čak ni električnu struju.

Laara: Kada smo stigli u Ploskaju rekli smo: „Vodite nas do rakete“. Ali prva stvar koju su želeli da nam pokažu bio je klozet sa kotlićem – bila je to velika novost u selu. Bili su neverovatno ponosni na njega. Potom su nam spremili obilan ručak i dali nam mnogo votke. Oni su tako gledali na posao: najvažnije je da budemo svi zadovoljni.

Jonas: Jednom seljaku deo rakete je ubio kravu, ali koliko smo uspeli da saznamo, do sada nije bilo ljudskih žrtava. Ali većina ruskih raketa koristi jako otrovno gorivo, kao što je nesimetrični dimetil–hidrazin (UMDH). Utvrđeno je da je ta hemikalija vrlo kancerogena, i seljaci su svesni toga. Svi su se žalili da im je zemlja zatrovana nesagorenim ostacima tog raketnog goriva, kojim je zasuto sve što poraste i što je zasejano u njihovim njivama.

Laara: Ali Ploskaja se nalazi na samo 150 km od Semipalatinska, koji je bio glavni nuklearni probni poligon u SSSR–u. I on je strahovito pogođen  siromaštvom, dok je stopa alkoholizma među populacijom neverovatna. To je tamo ozbiljna bolest; da li je to vezano sa svim tim raketama, niko ne zna. To je jako osetljiva tema, ali država nema para za neku ozbiljniju studiju. Seljaci su nam se pojedinačno žalili na rakete. Gledajući svakodnevno kako njihovi delovi u plamenu padaju sa neba, razumljivo je da za svoje probleme krive upravo njih. U isto vreme, mnogi seljaci su napravili dobar posao sekući raketni metal, leguru bogatu titanijumom, koju na kilo prodaju preko granice u obližnjoj Kini. Pošto zarađuju dobre pare od lansiranja, njima ne ide u račun da ona prestanu.

Jonas: Pre desetak godina, svuda okolo su ležali iskorišćeni delovi raketa, 35–godišnji podsetnik na sovjetsku svemirsku istoriju. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, kapitalistički rezon je ušao u živote ruskih ljudi, i oni su odjednom shvatili da taj metalni otpad može da donese novac.

Laara: Čitav posao kontroliše lokalna mafija koja nadgleda sečenje i prodaju metala. To je jedan od apsurda u Rusiji, gde je svrstavanje na stranu bezakonja dovoljan uslov za uspeh. Kada smo pošli u divljinu da pronađemo raketni otpad, bio sam iznenađen onim što sam video. Altajski region je neverovatno pitoreskan. Kada smo se jednom prilikom džipom popeli na lokalni planinski prevoj, odjednom smo se našli okruženi oblakom belih flekica. Prvo mi je palo na pamet da se radi o snežnim pahuljama, ali sam onda shvatio da su to milioni leptirova u godišnjoj seobi. A već sa sledećeg proplanka ugledali smo ogromnu srebrnu high–tech kosmičku raketu kako leži u zelenoj travi; bio sam potpuno nepripremljen na njenu ogromnost.

Jonas: Čitava ljuska drugog stepena pala je na zemlju više–manje netaknuta, sem motora, budući da se on odvojio negde na velikoj visini i odleteo drugde nezavisno. Ono što smo ugledali bio je 18 metara dugačak rezervoar za gorivo.

Laara: Ličio je na silos za žito, sa otvorenom jednom stranom. Zapravo, mogli smo da uđemo unutra. Šef ekološke službe nam objašnjava da se toksična hemikalija u gorivu naziva heptil; pričao mi je da je nedeljama nakon pada tako opasan, da svako ko se nađe u blizini sigurno dobija rak. Ali kada smo svi zajedno dospeli do naše prve olupine, zgrabio me je za ruku i prosto ugurao unutra. Pitao sam ga, „Jesi li siguran da je ovo bezbedno?“, na šta je on odgovorio, „Naravno, samo zapuši nos i ulazi“. Uskoro su za nama došli momci koji skupljaju metalni otpad. Zakačili su olupinu za kamion i odvukli je u selo na sečenje.

Jonas: Vrativši se u Moskvu, odlučili smo da definitivno vredi nastaviti sa istragom ove priče. Pošto je drugi stepen pao relativno netaknut 2.000 km daleko od lansirnih rampi u Bajkonuru, bili smo u stanju da na osnovu ove dve tačke skiciramo putanju, a prvi stepen je pao negde duž tog luka. Ali nije bilo apsolutno nikakvih informacija o tome gde bi u Kazahstanu nešto takvo mogao da se nađe. Zato sam napisao e–mail Marku Wadeu iz „Encyclopedie Astronautice“ pitajući ga za mišljenje koliko daleko prvi stepen „Protona“ ili „Sojuza“ leti pre nego što padne. Odgovorio je da je to verovatno oko 300 km. Zatim smo uzeli mapu i lenjir, izmerili 300 km i rekli, „Ovo je naše mesto“.

Odleteo sam u Žezkazgan, ružni industrijski grad kopača bakra, iznajmio stari sovjetski auto, i naoružan kompasom, bocama vode i jednim starim dvogledom, krenuo da tražim raketu. Pričao sam sa nekim ljudima iz grada koji jesu čuli da u okolini leže delovi raketa ali da misle da su do sada efinitivno sve nestale. Pobojao sam se da neću pronaći ništa, ali sam ipak pošao da pogledam. Posedovao sam dobru mapu puteva koja je prikazivala sve male puteve u Kazahstanu. Nažalost, nije postojao put između Bajkonura i znaka „X“ na mojoj mapi – jedino prašnjavi puteljci. Odlučio sam da ih pratim. Upravljajući se samo pomoću malog sovjetskog vojnog kompasa, krenuo sam put jugozapada.

Stepa je izgledala zastrašujuće – ogromno prostranstvo, potpuno nenastanjeno, samo goli krš brda, tako da je bilo nemoguće videti u daljinu. Vrućina je bila nesnosna. Jedini zvuk je stvarao vetar. U jednom trenutku sam shvatio da to što radim nije baš pametno. Svaki put kada sam pričao da ću da vozim u stepu, ljudi su mi govorili da sam lud.

Nastavio sam da vozim tražeći raketu dvogledom. Skrenuo sam putem koji je pratio dalekovod, prvi znak civilizacije od početka putovanja. Posle 120 km opet sam skrenuo, razmišljajući, da ako je Mark Wade imao pravo, onda bih uskoro trebalo da ugledam nešto jer sam ulazio u tu zonu; bio sam tamo.

Imao sam pravo. Ali želja mi se ispunila tek pet dana kasnije, nakon niza neverovatno sretnih okolnosti – jedna od njih je da su mi se kola pokvarila ispred jedine kuće u krugu od nekoliko stotina kilometara, i da je njen vasnik sin glavnog prodavca metalnog otpada u Kazahstanu, izvesnog Viktora Goge. U vreme kada sam pronašao i upoznao Gogu, približavao se termin sledećeg lansiranja – prvog „Progresa“ za snabdevanje Međunarodne orbitne stanice. Ne gubeći vreme, predložio sam Gogi da mi (za pare) dozvoli da sa njim lovim raketu.

Noć uoči lansiranja, krenuli smo ka očekivanom mestu pada, utrkujući se sa drugom ekipom đubretara sa juga, koja se sa Goginom grupom takmičila u nalaženju olupina. Tamo postoji nepisani kod časti: prvi ko dođe do olupine on je njen vlasnik, a druga grupa čeka na obližnjem brdu i posmatra, kao čopor gladnih vukova, čekajući da pokupi otpatke.

Oko dva sata ujutro, u logoru je nastala pometnja: na zapadnom horizontu pojavio se crveni plameni rep. Uzdizao se, u početku sporo, a onda sve brže i brže. Nedugo potom, zemlja je zadrhtala, i čule su se četiri glasne eksplozije. Bočni raketni busteri tresnuli su o zemlju. Ubrzo smo ugledali bljesak plamtećih stepena iza brda. Gogini ljudi su uskočili u kamione i pojurili ka vatri.

Kad smo stigli, konvoj vojnih kamiona već je okružio raketu, demontirajući delove koji mogu da se koriste za sledeće lansiranje. Goga i njegova ekipa nije imala pravo da počne sa sečenjem metala sve dok im vojska to ne dozvoli. Goga je bio veoma zabrinut da me ne vide oficiri bezbednosti, jer ovi ne bi bili srećni da strani novinar gleda kako vojska dozvoljava da sakupljači metala komadaju njihove rakete. Zato sam sve vreme dok je vojska bila tu morao da se krijem iza kamiona.

Dva dana posle pada rakete, vojska se konačno pokupila i otišla. Gogini ljudi su užurbano počeli acetilenskim plamenicima da seku buster, odvajajući pravilne kvadrate titanijumskog lima, zgodne za transport. Sve je bilo dobro organizovano. Ti momci, veliki i snažni, radili su to puno, puno puta do tada. Kada su kamioni bili natovareni svemirskim materijalom, brekćući su se uputili ka farmi gde je ostao moj pokvareni auto. Čitava operacija je trajala nekoliko dana. Izgledala je spektakularno, sa blještavim sekačima i oblacima dima i varnica. Lica ljudi su bila crna od gara. Čak i noću radilo se uz plamen sekača na kamionima.

Vojska je neprestano patrolirala okolinom. Ja sam uspevao da slikam samo noću, zato što sam mogao da se sakrijem u senkama svetlosti aparata za sečenje. Uspevao sam da stojim na granici svetlosti i fotografišem, a onda trčao nazad u zaklon kamiona. Odatle sam, vireći između dasaka stranica kamiona, imao dobar uvid u sve aktivnosti. Veći deo ta četiri dana proveo sam ležeći u prikolici kamiona.

Laara: Potraga za raketama, i ljudima koji su se bavili njima, predstavljao je deo iskustva našeg jednogodišnjeg života u Rusiji. Tek kad se izađe iz gradova, uočava se na koji način nedostatak brige države čini da su ljudi prepušteni sami sebi. Ne vidim kako će se to ikada promeniti.

Jonas: Nije u pitanju samo nedostatak brige, već i nedostatak zakona. To je za nas bilo vrlo snažno iskustvo. Sretali smo se sa tim na mnogim mestina u Rusiji, na različite načine: Običan čovek je dugo bio jako nisko na listi prioriteta državnih planova. Padanje raketa, ako se uporedi sa drugim stvarima koje se događaju u Rusiji u oblasti oštećenja ljudi ili prirodne sredine, zapravo je minoran problem. Nafta se izliva na severu Rusije i stvara prava jezera koja će tamo ležati decenijama. Takve stvari su neuporedivo ozbiljnije. Oo što je ipak važno da se shvati to je da je ova tema sa padanjem raketnih delova ipak vezana za kosmički program, koji ima visok status kako u glavama samih Rusa tako i u međunarodnom imidžu čitave zemlje.

 

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari   
drago
0 #2 drago 25-06-2017 16:23
Hvala sa zadrškom mmcc. Koristan komentar, kao I uvek
mmcc
0 #1 mmcc 19-04-2012 09:33
Dobro odabrana tema D.Dragovića.
Samo podsećam, a na bazi dostupnih podataka. Sa aspekta ekologije najbolji je vodonik kao gorivo i kiseonik kao oksidat. Oni nisu toksični i ne daju nikav štetan produkt sagorevanja. Ali pri izboru goriva uzimaju se u obzir ne samo ekološki zahtevi, nego i konstruktivne karakteristike raketa i drugih aparata letenja. Za konstruktore je važna gustina goriva i temperatura njegovog ključanja i topljnja. Sa tog aspekta vodonik nije sasvim idealan, eksplozivan je i zauzima veliku zapreminu zbog male gustine. Najzahvalniji tip goriva sa konstruktivnog aspekta je nesimetrični dimetil–hidrazi n (UMDH, tj. НДМГ) i azotna kiselina. Nesimetrični dimetil–hidrazi n jedan od najtoksičnijih komponenti raketnog goriva (naziva se “geptil”).
Kao primer navodim da su izmene u zdravlju altajaca toliko značajne da ih je moguće uporediti sa “černobilskom decom koja su rođenja posle havarije na ćernobilskoj AE” (1986.god).
Mnogi instituti u Rusiji rade na analizi ekoloških (čitaj zdravstvenih) posledica upotrebe ovog goriva (referati se publikuju na njihovim sajtovima i svima su dostupni). Radi se i na iznalaženju novog, adekvatnog goriva. Medjutim, mnogo je tu problema. Glavni, čini se opet, finansijski.
Dodaj komentar