Paralelni svetovi 100 ŠESTO Poglavlje

Iz knjige Mičio Kaku: PARALELNI SVETOVI. Knjigu možete poručiti ovde


 

prethodno poglavlje
<< Umni grdosija: Džon Viler


Determinizam ili neodređenost

Kvantna teorija je najuspešnija fizička teorija svih vremena. Najviša formulacija kvantne teorije je standardni model koji predstavlja plod višedecenijskog rada na eksperimenata sa akceleratorima čestica. Delovi ove teorije testirani su s preciznošću od 1/1010. Ako se uvrsti masa neutrina, standardni model je bez izuzetka saglasan sa svim eksperimentima nad subatomskim česticama.

Ali koliko god uspešna bila kvantna teorija, eksperimentalno se zasniva na postulatima koji su pokrenuli prave oluje filozofske i teološke kontroverze u proteklih osamdeset godina. Naročito je drugi postulat izazvao gnev religija, jer postavlja pitanje ko odlučuje o našoj sudbini. Filozofe, teologe i naučnike je oduvek fascinirala budućnosti i pitanje da li je moguće saznati kakve su nam sudbine. U Šekspirovoj tragediji Magbet, Banko, očajno želeći da skloni veo koji zamagljuje našu sudbinu, izgovara čuvene stihove:

Ako vremena klice videti ste kadre I znate koje zrno će da klijaA koje ne, tad recite i meni... (Čin I, scena 3)*
* Kultura, Beograd 1963, u prevodu Velimira Živojinovića. (Prim. prev.)

Šekspir je ove reči napisao 1606. Osamdeset godina kasnije, još jedan Englez, Isak Njutn, usudio se da tvrdi kako zna odgovor na ovo drevno pitanje. I Njutn i Ajnštajn su verovali u determinizam, koncept po kome se svi budući događaji mogu načelno odrediti. Za Njutna, svemir je bio ogroman časovnik kojeg je navio Bog na početku vremena. Časovnik otad otkucava, poštujući njegova tri zakona kretanja, na precizno predvidljiv način. Francuski matematičar Pjer Simon de Laplas, savetnik Napoleona u oblasti nauku, napisao je da se pomoću Njutnovih zakona može predvideti budućnost sa istom preciznošću kao što se može posmatrati prošlost. Kad bi neko znao poziciju i brzinu svih čestica u kosmosu, naveo je Laplas, „za takav um ništa ne bi moglo biti neizvesno i budućnost bi se, poput prošlosti, razotkrila pred njegovim očima“. Kada je Laplas poklonio Napoleonu primerak svog remek-dela, Nebeska mehanika, car je rekao: „Napisali ste ovo obimno delo o nebesima, a nijednom niste pomenuli Boga“. Laplas je odgovorio: „Vaše veličanstvo, ta hipoteza nije mi bila potrebna“.

Njutn i Ajnštajn su smatrali da je pojam slobodne volje, ideja da smo gospodari svoje sudbine, samo iluzija. Ajnštajn je to zdravorazumsko viđenje realnosti po kome su konkretni objekti koje dodirujemo stvarni i postoje u konačnim stanjima, nazivao objektivnom realnošću. Jasno je predočio svoj stav na sledeći način:

Determinista sam, primoran da se ponašam kao da slobodna volja postoji, jer ako želim da živim u civilizovanom društvu, moram da se ponašam odgovorno. Filozofski mi je jasno da ubica nije odgovoran za svoje zločine, ali radije ne bih da pijem čaj s njim. Moju karijeru odredile su različite sile nad kojima nemam kontrolu, pre svega one nedokučive žlezde u kojima priroda spravlja samu srž života. Henri Ford to možda zove svojim unutarnjim glasom, Sokrat je pominjao da je to njegov demon: svaki čovek na svoj način objašnjava činjenicu da ljudska volja nije slobodna... Sve je određeno... silama nad kojima nemamo kontrolu... za insekta kao i za zvezdu. Ljudska bića, povrće ili kosmička prašina, svi plešemo prema misterioznom vremenu koje negde daleko izvodi nevidljivi svirač.

I teolozi su se hvatali u koštac sa ovim pitanjem. U većini svetskih religija postoji neka vrsta predestinacije, ideje da Bog nije samo svemoguć i sveprisutan, već i sveznajući (zna sve, pa i budućnost). U nekim religijama to znači da Bog zna hoćemo li otići u raj ili u pakao i pre nego što se rodimo. U suštini, negde na nebu postoji knjiga sudbine sa imenima svih nas uz koja su, za svakog ponaosob, zapisani datum rođenja, neuspesi i pobede, radosti i porazi, čak i kada ćemo umreti, kao i da li ćemo živeti u raju ili večno prokleti.

(Ovo delikatno teološko pitanje predestinacije delom je doprinelo podeli katoličke crkve 1517. godine, kada je Martin Luter zakucao devedeset pet teza na vrata crkve u Vitenbergu. U njima je osudio crkvu što prodaje oproste greha, odnosno zbog primanja mita da bi se popločao put ka nebu za bogate. Luter je smatrao da Bog možda zaista unapred zna našu budućnost i da su naše sudbine predodređene, a ne može se ubediti da promeni mišljenje zbog naših izdašnih priloga crkvi.)

Ali fizičarima koji usvajaju koncept verovatnoće, najkontroverzniji je bez premca treći postulat, koji je zadavao glavobolje generacijama fizičara i filozofa. Opservacija je slobodan, slabo definisan koncept. Povrh toga, oslanja se na činjenicu da postoje dve vrste fizike: jedna za čudan subatomski svet u kome elektroni po svemu sudeći mogu da budu na dva mesta u isto vreme, i druga za makroskopski svet u kome živimo, koji se izgleda povinuje zdravorazumskim Njutnovim zakonima.

Prema Boru, postoji nevidljivi zid koji razdvaja atomski svet od svakodnevnog, nama bliskog makroskopskog sveta. Dok atomskim svetom vladaju neobična pravila kvantne teorije, mi živimo živote izvan tog zida, u svetu dobro definisanih planeta i zvezda u kome su se talasi već urušili.

Viler, koji je kvantnu mehaniku učio od tvoraca te teorije, voleo je sažeto da predstavlja dve škole mišljenja u vezi sa ovim. Daje primer trojice sudija na bejzbol utakmici koji raspravljaju o istančanijim detaljima igre. U donošenju odluke, trojica sudija se rukovode narednim načelima:

Broj 1: Presuđujem kako vidim.
Broj 2: Presuđujem kako jeste.
Broj 3: Dok ne presudim, ništa ne postoji.

Za Vilera, drugi sudija je Ajnštajn, koji je mislio da postoji apsolutna realnost van ljudskog iskustva. Ajnštajn je to nazivao objektivnom realnošću, tu ideju da objekti mogu da postoje u konačnim stanjima bez ljudskog uplitanja. Treći sudija je Bor koji je smatrao da realnost postoji samo ako dođe do opservacije.

STABLA U ŠUMI

Fizičari ponekad na filozofe gledaju sa izvesne visine, citirajući Cicerona koji je jednom rekao: „Nema ničeg tako apsurdnog što filozofi nisu rekli.“ Matematičar Stanislav Ulam, koji se protivio davanju otmenih imena šašavim konceptima, zapazio je jednom prilikom: „Ludilo je sposobnost uočavanja finih razlika između različitih vrsta besmislica.“ Ajnštajn je o filozofiji napisao sledeće: „Nije li sva filozofija kao šećerlema? Izgleda predivno dok se razmišlja o njoj, ali kada se ponovo pogleda, ničeg više nema. Ostaju samo koještarije.“

Fizičari vole da ispričaju i neproverenu priču o dekanu koji je pobesneo saznavši koliki budžeti su planirani za katedre za fiziku, matematiku i filozofiju. Navodno je rekao: „Zašto vi fizičari uvek tražite tako skupu opremu? Katedra za matematiku traži novac samo za papir, olovke i kante za đubre, dok je katedra za filozofiju još bolja. Ona čak ne trebuje ni kante za đubre.“

Međutim, možda će se filozofi smejati poslednji. Kvantna teorija je nedovršena i počiva na nesigurnim filozofskim osnovama. Kvantna kontroverza nas upućuje da se vratimo radu filozofa kakav je biskup Berkli koji je u osamnaestom veku tvrdio da objekti postoje samo zato što su ljudi tu da ih opažaju. Takvo filozofsko stanovište zvalo se solipsizam ili idealizam. Ako stablo padne u šumi, ali nikoga tamo nema da to vidi, onda i nije palo, tvrdili su predstavnici ove škole mišljenja.

Sada imamo kvantno tumačenje stabala koja padaju u šumi. Pre nego što izvršite opservaciju, ne znate da li je palo ili nije. Zapravo, stablo istovremeno postoji u svim mogućim stanjima: može biti spaljeno, posečeno, isečeno na cepanice za potpalu, samleveno u piljevinu itd. Kada dođe do opservacije, stablo iznenada dospeva u konačno stanje i vidimo da je, na primer, posečeno.

Poredeći filozofsku težinu relativnosti i kvantne teorije, Fajnman je jednom rekao: „Nekada se u novinama pisalo da samo dvanaestorica ljudi razume teoriju relativnosti. Ne verujem da je ikad bilo takvo vreme... S druge strane, smatram da mirno mogu reći kako kvantnu mehaniku niko ne razume.“ On piše da kvantna mehanika „opisuje prirodu kao apsurdnu iz perspektive zdravog razuma. A potpuno se slaže sa eksperimentima. Zato se nadam da možete prihvatiti prirodu kakva jeste – apsurdna“. To je uznemirilo mnoge fizičare koji se osećaju kao da prave čitave svetove od peska. Stiven Vajnberg piše: „Priznajem da donekle osećam nelagodu zato što čitav život radim u teorijskom okviru koji niko ne razume u potpunosti“.

U tradicionalnoj nauci, posmatrač pokušava da bude što manje subjektivno vezan za svet. (Kako reče jedan šaljivčina: „Uvek možete da prepoznate naučnika u klubu sa striptizetama, jer on je jedini koji odmerava publiku“.) Ali sada, prvi put u istoriji, vidimo da je nemoguće razdvojiti posmatrača i posmatrano. Maks Plank je jednom zapazio: „Nauka ne može da reši konačnu misteriju prirode. Razlog je to što smo, po poslednjoj analizi, mi sami deo misterije koju pokušavamo da objasnimo.“

 prethodno poglavlje

<< Umni grdosija: Džon Viler


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži