h2oVODA-260Jeste li čitali Vodu? Ah, pa to je obavezna literatura za ljubitelje astronomije i dobro shvatanje svemira i života. Knjigu možete poručiti ovde, a važne podatke o njoj naćiće ovde: BIOGRAFIJA VODE

Pročitajte deo iz knjige Biografija vode:


Kuc-kuc, ima li koga?


talasMariner 9 je doneo dokaze da na Marsu ima vode i odmah se znalo šta će biti glavni zadatak lendera Viking počev od 1976. godine: tražiće ma kakav oblik života. Prilično je izvesno da se život na Zemlji začeo onog časa kad je to postalo moguće. Zašto, onda, ne bi tako bilo i na toplom, vlažnom Marsu? Razume se, niko nije očekivao da će se tamo naći Louelove propale civilizacije ili Velsova inteligentna, opaka bića. Možda se u Marsovom zamrznutom tlu neki mikrobi odr- žavaju u neizvesnosti? Zašto da ne, ima ih i na Zemlji, na mestima gde se čini da ništa ne može opstati. Lenderi Viking bili su kon- struisani da nanjuše i same nagoveštaje biološke aktivnosti.

Ali nisu našli ništa – ni traga ni glasa da je na Marsu ikad bilo života. Uz to su otkrili i ono najgore: Mars je izuzetno negostoljubivo mesto. Nije dosta što je leden i suv. Na njemu bi svaka trunčica organske materije naprosto brzo izgorela: ultraljubičasto zračenje sa Sunca potpuno sterilizuje zemlju jer stvara kaustična jedinjenja (koja deluju kao izbeljivač). Na Zemlji je najveća zaštita od ultralju- bičastog zračenja sloj ozona koji, budući izotop kiseonika, postoji samo zato što fotosinteza stvara kiseonik.

Misije Viking uništile su san o životu na Marsu. Sami smo u našem sistemu, tako glasi njihov zaključak. Mars zadugo nije bio zanimljiv. Mali zeleni došli su ponovo u žižu tek 1996, posle izveštaja da postoje „mogući dokazi o životu" na Marsovom meteoritu9. Danas se smatra da je taj izveštaj ishitren. U ono vreme je učinio veoma glamu- roznom misiju Mars Patfajnder, prvu misiju s prizemljivanjem posle Vikinga. Sve što je svemirska letelica Patfajnder otkrila uklapalo se u predstavu o Marsu koji nikako ne može biti utočište života, premda je nekada bio toplo i vlažno mesto. Pa ipak... Ima trezvenih naučnika koji smatraju da Mars još ima šanse da jednoga dana opet čuje kako talasi zapljuskuju žalove, a potoci umilno žubore. Premda se to samo od sebe neće desiti, možda se može upravljati tim proce- som – možda će čovek jednom učiniti Crvenu planetu sličnom Zemlji, pogodnom za kolonizaciju. Ta zamisao postala je naročito popularna po izlasku naučnofantastične trilogije Mars, autora Kima Stenlija Robinsona.10 Njegovi junaci, Zemljani kolonizovani na Marsu, raspra- vljaju se koliko je ispravno a koliko nije pozeleneti Mars, preobra- ziti tu crvenu stenovitu pustopoljinu u svet u kome se može živeti. Uvek je nauka dostizala maštu koja isprva daleko prednjači. Plane- tolozi Kristofer Makaj, Oven Tun i Džejms Kasting izjavili su 1991. godine da znaju kako se „atmosfera i klima na Marsu mogu promeniti tako da na njegovoj površini opstanu zemaljski oblici života, možda čak i ljudi".11 Tu ideju su još sedamdesetih godina mnogi razmatrali, među njima i Karl Segan i drugi, a osamdesetih se Džejms Lavlok njome podrobnije pozabavio. Predlog Makaja i njegovih kolega izdvajao se među ostalim po tome što su se ograničili na „tehnologije koje ne prevazilaze mnogo ove sadašnje".

Prvo bi se emitovao ugljen-dioksid u atmosferu, a to se ne može ako se led ne otopi. Zato bi se polarne ledene kape mogle zasuti crnim garom, da se pojača apsorpcija Sunčevih zraka. Ili bi se u istu svrhu ogromnim ogledalima usmeravala Sunčeva svetlost na polove. Treća je mogućnost da se ubace u Marsovu atmosferu male količine gasova sta- klene bašte, na primer hlorofluorougljenika, i tako pokrene topljenje leda. Kad bi se inače vrlo razređena atmosfera zgusnula, na scenu bi stupila znana nam pozitivna povratna sprega. Pošto je u atmosferi sve više ugljen-dioksida, ona je sve toplija i ledene kape sve brže ispa- ravaju. Na kraju bi se otopio permafrost, i eto tekuće vode.

Makaj i kolege zaključili su da bi transformisanje Marsa u okru- ženje odgovarajuće za rast bilja bilo izvodljivo ako su zamrznute rezerve ugljen-dioksida i vode tako velike kako pokazuju neke pro- cene. E, ali sasvim je nešto drugo napraviti svet po kome bismo mi mogli slobodno da se krećemo. Prvo bi trebalo popričekati stotinak hiljada godina, dok biljke stvore dovoljno kiseonika – a svi planovi pravljeni na tako dugom štapu skroz su besmisleni. Treba imati na umu i to da bi atmosfera ostala smrtonosna ako u njoj ima previše ugljen-dioksida – već su letalne koncentracije koje trideset puta premašuju one zemaljske.

I kad bi se sve ugodilo, ostala bi nekolika važna pitanja. Da li bi takvo teraformiranje proizvelo dugoročno stabilnu atmosferu nalik na Zemljinu? Da li bi iko hteo da obitava u takvom „sintetičkom" svetu? Da li bi se isplatili trud i troškovi i izlaganje svih učesnika ogrom- nom riziku? Da li je etički ispravno čačkati po drugim planetama, čak i kad smo sigurni da se na njima nije samostalno razvio život?

Nemamo čime da se rukovodimo kad razmatramo ovakva pitanja. Mislim da bi se u debatama moralo voditi računa o sledećoj kruci- jalnoj činjenici. Nije život pasivno kolonizovao već formiranu, „naseljivu" Zemlju. Život je sasvim transformisao planetu, život joj je dao sasvim drugačiju atmosferu, život je odigrao aktivnu ulogu u održavanju njene klime. I to je bio dvosmerni odnos: pod utica- jem biosfere menjala se životna sredina, a evolucija je omogućavala životu da se prilagodi tim promenama. Možda je naivno verovati kako je moguće napraviti repliku našeg sveta na drugom mestu i još se nadati da će replika zauvek ostati nepromenjena, verna originalu. Istraživačke studije o teraformiranju Marsa svakako su fasci- nantna lektira, ali ih ne treba uzeti zdravo za gotovo, naime one ne treba da budu nacrti nečega što je poželjno izvesti. Nisam sasvim siguran koliko smo zreli da se poduhvatimo ozbiljnog razmišljanja o tome kako ćemo se iščupati iz korena i otići s planete. Takva nam je narav: čim saznamo da ćemo napustiti nešto svoje – ili verujemo u to – počnemo da se vladamo potpuno nemarno prema toj svojoj imovini.


 Isto iz ove knjige:
U AM online potražite iz ove knjige deo: ISTRAŽIVANJE MINERALA NA MESECU na strani 22

Dodaj komentar