plitkoO Guglu!

Kako je nastao: Google Book Search.

"...Svi su oni dali Googleu dopuštenje da počne da skenira sadržaj s njihovih polica. Do kraja godine kompanija je u svojoj bazi podataka već imala tekst oko stotine hiljada knjiga."

Iz knjige: PLITKO

Evo, u nekoliko nastavaka, jednog interesantnog poglavlja iz ove neobične knjige, :

< Prethodni deo

CRKVA GOOGLE

U jesen 2004. Pejdž i Brin formalno su najavili program Google Print (kasnije će se preimenovati u Google Book Search, Googleov pretraživač knjiga) na frankfurtskom sajmu knjiga, događaju koji je još od Gutenbergovih dana glavno godišnje okupljanje u izdavačkoj delatnosti. Više od deset izdavača književnih dela i naučne literature potpisalo je partnerske ugovore s Googleom, među njima i oni najveći: Houghton Mifflin, McGraw-Hill, kao i univerzitetski izdavači Oksforda, Kembridža i Prinstona. Pet prestižnih svetskih biblioteka, uključujući harvardsku biblioteku Vajdener, oksfordsku Bodlijevu biblioteku i njujoršku Javnu biblioteku, takođe je pristalo na saradnju. Svi su oni dali Googleu dopuštenje da počne da skenira sadržaj s njihovih polica. Do kraja godine kompanija je u svojoj bazi podataka već imala tekst oko stotine hiljada knjiga.

Nisu svi bili zadovoljni projektom skeniranja po bibliotekama. Google nije skenirao samo stare knjige kojima su istekla autorska prava. Skenirao je i novije knjige koje, iako često više nisu bile u štampi, još uvek pripadaju svojim autorima i izdavačima kao pravno zaštićena autorska dela. Google se otvoreno izjasnio kako nema nameru da unapred traži pristanak vlasnika autorskih prava. Plan je bio da se skeniranje i skladištenje teksta u bazu podataka nastavljaju sve dok vlasnik autorskih prava ne pošalje pismeni zahtev da se određena knjiga isključi iz projekta. Godine 2005, 20. septembra, Američko Udruženje autora, zajedno s tri poznata pisca koji su istupili kao pojedinci, tužili su Google sudu tvrdeći da program skeniranja predstavlja „golemo kršenje autorskih prava".33 Nekoliko nedelja kasnije, Zajednica izdavača SAD-a podigla je još jednu tužbu protiv kompanije, sa zahtevom da prestane da skenira bibliotečki fond. Googleovo odeljenje za odnose s javnošću uzvratilo je ofanzivno tvrdeći da je Googleov pretraživač knjiga društveno koristan. U oktobru iste godine Erik Šmit objavio je komentar u Wall Street Journalu u kome se rad na digitalizaciji knjiga opisuje rečima koje su istovremeno i ganutljive i hvalisave: „Pomislite samo na kulturni uticaj do kog će doći kad se desetine miliona dotad nedostupnih knjiga stave u jedan ogromni indeks, koje će moći svako da pretražuje, bio bogat ili siromašan, sa sela ili iz grada, iz prvog ili trećeg sveta, en toute langue – i naravno, sasvim besplatno."

Sudske tužbe za to vreme nisu mirovale. Posle tri godine pregovora – a u međuvremenu Google je skenirao još otprilike sedam miliona knjiga, od čega šest miliona zaštićenih autorskim pravima – stranke u sporu postigle su sporazum. Prema dogovoru, objavljenom u oktobru 2008. godine, Google je pristao da isplati 125 miliona dolara odštete vlasnicima autorskih prava za već skenirana dela. Dalje, pristao je da uspostavi sistem plaćanja prema kome autorima i izdavačima pripada deo prihoda od oglašavanja i drugih izvora koji se tiču usluge Googleovog pretraživača knjiga u budućnosti. Autori i izdavači zauzvrat su dali Googleu pristanak da nastavi sa svojim planom digitalizacije svih knjiga sveta. Kompanija „je ovlašćena da u Sjedinjenim Državama prodaje pretplate na Institucionalnu bazu pretplata, da prodaje pojedinačne knjige, da postavlja oglase na Web stranice knjiga, te da koristi knjige u druge komercijalne svrhe".

Taj sporazum pokrenuo je još jednu, i to žustriju, kontroverzu. Uslovi sporazuma, činilo se, daju Googleu monopol nad digitalnim verzijama miliona takozvanih napuštenih dela – onih čiji su vlasnici nepoznati ili ih je nemoguće pronaći. Mnoge biblioteke i univerziteti uplašili su se da će, pošto nema konkurencije, Google moći da podiže cene pretplate na svoju bazu podataka kako mu se prohte. Američko udruženje biblioteka u svojoj sudskoj tužbi upozorilo je da bi kompanija mogla „da određuje cenu pretplate po načelu najveće dobiti pa će ona mnogim bibliotekama biti nedostupna".36 Ministarstvo pravosuđa SAD-a i Biro za autorska prava takođe su kritikovali taj dogovor, tvrdeći da se njime daje Googleu prevelika moć nad budućim tržištem digitalnih knjiga.

Druge kritičare brinulo je nešto globalnije: da će komercijalna kontrola nad distribucijom digitalnih informacija neizbežno dovesti do ograničenja toka znanja. Prema Googleovim motivima odnosili su se podozrivo, uprkos njegovoj altruističnoj retorici. „Kad kompanije kakva je Google gledaju biblioteke, one u njima ne vide samo hramove učenosti", napisao je Robert Darnton, koji osim što predaje na Harvardu, nadzire i njegov sistem univerzitetskih biblioteka. „U onome što nazivaju 'sadržajem', oni vide potencijalni resurs koji čeka na eksploataciju." Iako Googleovo „promovisanje pristupa informacijama" smatra „pohvalnim ciljem", Darnton zaključuje: dopustiti organizaciji koja se rukovodi stvaranjem dobiti da ostvari monopol „ne nad železnicom ili proizvodnjom čelika, nego nad pristupom informacijama", bilo bi suviše riskantno. „Šta će se dogoditi kad njegovo današnje vođstvo proda kompaniju ili se penzioniše?", pita Darnton. „Šta će se dogoditi ako Google bude dao prednost dobiti nad pristupom?"37 Krajem 2009. izvorni sporazum je napušten i Google i druge stranke u sporu pokušavaju da dobiju podršku za nešto manje sveobuhvatnu alternativu.

< Prethodni deo  | Sledeći deo >

PORUČITE: PLITKOuspravno


Dodaj komentar