enf-1-178

Znate li šta je to SPEJS-OPERA (Space-Opera)? A ko je Spilberg?

ENCIKLOPEDIJA NAUČNE FANTASTIKE

Nekoliko strana iz ENCIKLOPEDIJE

* 1990 dinara - specijalan popust do kraja aprila 2011!

Poručite Enciklopediju


•  Enciklopedija naučne fantastikeO Kjubriku • nekoliko strana iz enciklopedije

SPAVAĆA-DNEVNA SOBA (The Bed Sitting Room).

Film. Velika Britanija, 1969. R. Richard Lester, S. John Antrobus, F. David Watkin, M. Ken Thorne, U. Ralph Richardson, Rita Tushingham, Michael Hordern, Arthur Lowe, Spike Milligan, P. Oscar Lewenstein Productions, T. 91'

Svojevrsna SF komedija apsurda, rađena prema drami Spajka Miligena i Džona Entrobasa. Radnja se zbiva u Engleskoj posle trećeg svetskog rata, koji je trajao začuđujuće kratko: svega dva i po minuta. Junaci su nekoliko preživelih koji na ruševinama starog sveta pokušavaju po svaku cenu da povrate prošlost, pretvarajući se da ne primećuju nikakve promene – iako su one više nego upadljive – i ponašajući se kao da se ništa nije dogodilo. Sačinjen iz niza epizoda, koje objedinjuje istovetan naboj apsurdnosti, film je pre svega usredsređen na osoben mentalitet Britanaca, čije neobičnosti naročito dolaze do izražaja u ekstremnim situacijama. Zanimljivo je da su eksterijeri, koji je trebalo da predoče prizore velikih razaranja i rasula, snimljeni ne u veštačkom dekoru, već u prirodnom ambijentu fabričkih otpada.

SPEJS-OPERA (Space-Opera).

Tematski podžanr naučne fantastike. Sintagmu je 1941. skovao Vilson Taker po uzoru na „sapunsku operu“, kojom su označavani popularni radioserijali melodramskog sižea, čiji su sponzori bili proizvođači sapuna (otuda naziv). Pod „spejsoperom“ se podrazumevaju dela ograničena na prostodušne svemirske pustolovine, uglavnom hipertrofiranih razmera, sa stereotipnim junacima i tipovima situacija, kao i melodramskom radnjom, odnosno prilično antropošovinističkom ideologijom. Ostvarenja ovog podžanra po pravilu su pisana bez ikakvih literarnih ambicija, a često i bez elementarne prozne suvislosti, zadovoljavajući se dinamičnim, premda naivnim i klišetizovanim sižeom. Klasične „spejs-opere“ nastaju u drugoj polovini dvadesetih i tokom tridesetih godina i vezane su za eru takozvanih „palp“ SF časopisa, čiji će profil u potpunosti odrediti. Među najznačajnije autore „spejs-opere“ iz tog razdoblja ubrajaju se E. E. Smit, Edmond Hemilton, Rej Kamings, Džon Kembel i Džek Vilijemson. Iako se u četrdesetim godinama javljaju pokušaji da se isprave neki nedostaci „spejs-opere“, njen prilično krut kliše ne dozvoljava dublje zahvate, tako da se dela jednog Van Vogta ili Ketrin Mur bitno ne  razlikuju od pređašnjih ostvarenja ovog podžanra. Sa gašenjem „palp“ časopisa, početkom pedesetih godina, „spejs-opera“ gubi svoje glavno uporište, ali – pomalo paradoksalno – dobija jednu nostalgičnu vrednost, postavši sinonim bezazlenog „zlatnog doba“ američke naučne fantastike, što joj obezbeđuje popularnost kod prilično brojnog sloja čitalaca bez većih književnih ili žanrovskih zahteva, tako da u maniru ovog podžanra stvaraju mnogi autori, među kojima se posebno ističu Džek Vens, Li Breket i Rejmond Džouns. Iako je početkom šezdesetih godina postalo izvesno da je vreme „spejs-opere“ nepovratno minulo, nju i dalje pišu mnogi autori, a neki među njima čak dobijaju ugledna žanrovska priznanja, kao Hajnlajn, Lenster, Dikson, Lomer. U to vreme javljaju se i prve parodije „spejs-opera“. Okolnost da se „spejs-opere“ objavljuju još i danas može se objasniti pre svega činjenicom da za njih postoji čitalačka publika. Sa retkim izuzecima, one sačinjavaju dobar deo onih devedeset odsto ukupne žanrovske produkcije koje otpada na bezvredna konfekcijska ostvarenja.

SPILBERG, STIVEN (Spielberg, Steven).

Američki reditelj. Rođen u Sinsinatiju 18.12.1947. Rano je počeo da se zanima za film i da amaterski snima, ali kako nije mogao da se upiše na filmsku akademiju, otišao je na studije u Kaliforniju, gde je završio engleski jezik, da bi se uporedo bavio i snimanjem. U to vreme nastao je njegov kratki film Amblin, koji je dobio nekoliko nagrada i otvorio mu vrata studija „Universal“, sa kojim je potpisao sedmogodišnji ugovor. Rediteljski je debitovao u jednoj od tri uvodne epizode popularne serije Noćna galerija (1969), a potom sledi niz sve uspešnijih filmova – među njima i onih iz SF žanra – da bi se Spilberg konačno vinuo na sam vrh kinematografskog Olimpa filmom Ajkula (1975), koji je potukao sve ranije rekorde u gledanosti. Druga polovina sedamdesetih i početak osamdesetih godina s puno razloga obeleženi su rediteljskim radom Spilberga i Lukasa, koji su naučnofantastični žanr takoreći preko noći učinili najunosnijim u svekolikoj istoriji filmske umetnosti. Lukasovi segmenti sage „Zvezdani ratovi“ kao i dva Spilbergova filma iz tog razdoblja – Neposredni kontakti treće vrste (1977) i Vanzemaljac (1982) – obaraju rekorde u zaradi, doživljavajući ranije nezabeleženu popularnost. Ta popularnost se u oba slučaja temeljila pre svega na prvorazrednom medijskom majstorstvu dva reditelja, koja je prikrivala neke žanrovske nedostatke na koje su ukazivali retki kritičari. U osnovi, i Spilberg i Lukas oživljuju neke stare SF obrasce, koje je filmska naučna fantastika odavno prerasla, kao žanrovski jalove i prostodušne. No, izgleda da će upravo ti obrasci uvek imati najmnogoljudniju publiku, naročito ako su iskazani iz perspektive svemirske bajke ili klasične melodrame – a ta publika ne mari mnogo za dramaturške propuste i žanrovske nesavršenosti, zadovoljavajući se neodoljivim vizuelnim vatrometima i jednostavnim sižeima, punim emocionalnih naboja.

Žanrovska filmografija: Noćna galerija (1969), Ime igre: LA 2017. (1972), Dvoboj (1972), Neposredni kontakti treće vrste (1977), Vanzemaljac (1982).

SPINRAD, NORMAN (Spinrad, Norman).

Američki pisac. Rođen u Njujorku 15.09.1940. Diplomirao 1961. Od 1963. bavi se profesionalno pisanjem.

Dela

1. Solarijanci (The Solarians), 1966.
2. Agent haosa (Agent of Chaos), 1967.
3. Ljudi u džungli (The Men in the Jungle), 1967.
4. Prisluškujte Džeka Berona (Bug Jack Barron), 1969.
5. Poslednji poklič zlatne horde (The Last Hurrah of the Golden Horde), 1971.
6. Gvozdeni san (The Iron Dream), 1972.
7. Nema pravca kući (No Direction Home), 1975.
8. Jahati na baklji (Riding the Torch), 1978.
9. Svet između (A World Between), 1979.
10. Budućnost urešena zvezdama (The Star-Spangled Future), 1979.
11. Pesme sa zvezda (Songs from the Stars), 1980.
12. Priča kapetana praznine (The Void Captain’s Tale), 1983.
13. Dete sreće (Child of Fortune), 1985.

Javivši se na SF sceni 1963, Spinrad je uskoro postao jedan od značajnijih zatočnika „novog talasa“, sarađujući kako sa američkim, tako i sa britanskim časopisima ovog neformalnog pokreta. Dok njegovi prvi romani ostaju uglavnom u rutinskim SF vodama, tek nagoveštavajući (Ljudi u džungli) autorovu potonju usredsređenost na protivurečnosti političkog angažmana u modernom svetu punom lažnih vrednosti, u ranim pričama – kasnije sakupljenim u zbirku Poslednji poklič zlatne horde – već je iskristalisana stožerna Spinradova tema: uticaji moderne medijske revolucije na društvo bliske budućnosti. Storije kao što su „Nacionalna razonoda“, „Urota“, „Veliki blesak“ ili „Pomračenje“ predstavljaju efektne parabole o razornom dejstvu televizije na integritet civilizacije. Spinradova opsednutost ovom temom kulminira u tematski originalnom romanu Prisluškujte Džeka Berona, koji je kritika u prvo vreme prilično nepovoljno primila, optužujući autora zbog prekomernih opscenosti. No, gradeći priču o televizijskom voditelji Džeku Beronu, koji kroz jednu buduću Ameriku, ogrezlu u izopačenja i političko licemerje, krči sebi put ka vrhovima vlasti, Spinrad – uverljivosti radi – nikako nije mogao da izbegne gotovo pornografski milje jednog društva preopterećenog seksualnim simbolima – i upravo tim autentičnim opscenim jezikom on postiže punu efektnost ove izuzetne storije o agresivnoj svemoći medija. Na sličan način, premda bez naglaska na seksualnim konotacijama, u romanu Svet između priča se o nevidljivom uplivisanju štampe i televizije na prividno sasvim demokratske političke izbore. Spinradova sklonost ka bizarnim sižeima došla je do izražaja i u romanu Gvozdeni san, gde se zamišlja jedan alternativni svet u kome je Adolf Hitler pisac SF proze... Od poznijih Spinradovih dela veoma su zanimljivi roman Priča kapetana praznine, koji predstavlja svojevrsnu svemirsku verziju Mobi Dika, ponovo sa izrazitim seksualnim nabojima, kao i priča „Stvar lepote“. Spinradu je 1975. pripala nagrada „Jupiter“, a 1973. osvojio je glavno francusko žanrovsko priznanje, „Apolo“. Od 1980. do 1982. bio je predsednik „Udruženja američkih pisaca naučne fantastike“.

SPOLJNJE GRANICE (The Outher Limits).

Televizijska serija. SAD, 1963-1965. R. Leslie Stevens, Byron Haskin, Gerd Oswald, Leonard Horn, Charles Haas i drugi, S. Harlan Ellison, Leslie Stevens, Meyer Dolinsky, Jerry Sohl, David Duncan, Jerrome Ross, Robert Towne, F. Conard Hall, Š. Wah Chang, John Chambers, Fred Phillips, U. Donald Pleasence, David McCallum, Martin Landau, Leonard Nimoy, William Shatner, P. ABC.

Veoma uspela antologijska SF serija, sačinjena od četrdeset devet pedesetominutnih epizoda. Rađena po uzoru na popularnu Zonu sumraka, ova serija je neretko žanrovski i medijski nadmaša: scenarija su rađena znatno preduzimljivije i ozbiljnije, a i tehnički nivo bio je u svemu zavidan. Mnogi poznati SF autori sarađivali su na seriji, a neke od najuspelijih epizoda radio je Harlan Elison. Zanimljivo je da su neka velika glumačka SF imena (Lionard Nimoj, Martin Landau) debitovala na malim ekranima upravo u ovoj seriji. Serija je imala „peh“ da se na programu „sudara“ sa jednom drugom popularnom emisijom, te je tako skinuta sa programa zbog nedovoljne gledanosti, uprkos svim kvalitetima koji su je krasili.

Poručite Enciklopediju

enf-polozena


  Enciklopedija naučne fantastike • O Kjubriku  


Dodaj komentar