jatoJato ptica na Marsovom nebu. Fikcija


Svaki put kada se na Mars spusti, ili sruši nešto sa Zemlje (sonda, rover, lender ili neuspeli orbiter) susednoj planeti, sem gvožđurije, isporučimo i nešto života. Nije da se to namerno radi. Naprotiv, naučnici i inženjeri, koji nadgledaju sklapanje međuplanetarnih letelica, se iz sve snage trude da ubiju sve živo na, i u, svakom instrumentu koji će dospeti na drugi svet, kako taj svet ne bi zarazili zemaljskim životom i tako se neplanirano umešali u njegovu evoluciju. Baš iz tog razloga je, ako se sećate, orbiter Galilej na kraju svog radnog veka, 2003, namerno oboren na Jupiter i spržen u njegovoj atmosferi kako ne bi, ni pukim slučajem, dospeo na Evropu i eventualno je biološki kontaminirao. Astrobiolozi ne isključuju mogućnost da na Evropi postoji život, te ne bi želeli da jednog dana, ako tamo zaista i otkriju nešto živo, utvrde da to zapravo potiče od nekog radnika koji je u toku sklapanja kamere kinuo i tako posejao nekoliko stotina miliona bakterija u kućište kamere, koja je potom ugrađena u letelicu Galilej i poslata među Jupiterove satelite.

A na Mars je „meko“ ili „tvrdo“ spušteno dosta toga od 1971., kada se o površinu ove planete razbio lender sovjetskog broda Kosmos. Jeste da se pre lansiranja svaki deo, koji će dospeti na suseda, dezinfikuje i steriliše, ali bakterije su čudna stvorenja. Žive u kolonijama tamo gde ih ne očekujete, pa ih ima u izobilju i tamo gde ste bili sigurni da ih nema.

Milijarde bakterija na Marsu

Sterilizacija se, dakle, vrši, ali nemoguće je da se ona sprovede sa stopostotnom sigurnošću. Jednostavno, nešto uvek izmakne kontroli. Zato se procene broja posejanih bakterija po Marsu kreću u širokom rasponu od „možda nešto malo“, do nekoliko milijardi ćelija.

To zapravo i nije mnogo, ako uzmete u obzir da nekoliko stotina miliona „iskine“ radnik koga smo već pominjali. Svako ljudsko biće je ugodan dom za oko 100 triliona bakterija. S druge strane, možda je i samo jedna bakterija dovoljna da promeni sudbinu čitave planete.

Naučnici su, međutim, kako se čini, dosta spokojni. Postoje i razlozi za to. Mars je sasvim negostoljubivo mesto za život bilo kog Zemljanina, pa makar on bio i bakterija. Tako misle neki biolozi jer, kažu, na Marsu je temperatura napodnošljivo niska (ispod -50 stepeni C, u proseku), na njemu nema vode u tečnom stanju, a atmosfera je otrovna i suviše retka da bi pružila ikakvu zaštitu od ubitačnog ultraljubičastog zračenja kojim Sunce obasipa Mars i, uostalom, sve ostalo u svojoj okolini. A tu su i kosmički zraci od kojih Mars takođe nema nikakvu odbranu.

Biolozi smatraju da takve uslove, ukoliko i stignu na Mars, bakterije ne mogu da prežive duže od nekoliko minuta. Ali to je slučaj samo sa onim znatiželjnim bakterijama koje provire napolje da neposredno dožive Marsovu nepodnošljivu realnost. A šta je sa ostalim; sa onima koje stanuju u hermetički zatvorenim kućištima kamera i raznim drugim skrovištima u koja su slučajno spakovana u vreme svog zemaljskog života?

Pa, bakterije su vrlo tolerantna bića. Kad se suoče sa oskudicom, umrtve se i pređu u stanje koje oscilira na samoj ivici između života i smrti. Biolozi kažu da su to smo „potencijalno žive“ bakterije. A potencijalno živa bakterija u stanju je da se probudi iz sna kad se poprave uslovi za njen život, nakon čega se ponaša kao da se ništa neprijatno nije dogodilo. Jedan takav slučaj iznenadio je naučnike krajem šezdesetih godina prošlog veka.

Servejor

Surveyor

Konard kod Servejora na Mesecu. U pozadini je Apolo 12. 

Aprila 1967. u okean Bura, na Mesecu, meko je spuštena letelica Servejor 3. Dve i po godina kasnije, novembra 1969. svega tri stotine metara dalje, sletela je posada Apola 12, druga ljudska misija koja je kročila na Mesec. Članovi misije su odskakutali tih 300 metara, skinuli sa Servejora jednu kameru i potom je vratili na Zemlju. Kasnije su, među slepljenim sočivima kamere, pronađene bakterije streptokoke koje su tu nekako dospele još u fabrici, prilikom sklapanja aparata. Te bakterije su provele preko dve godine u aparatu na Mesecu - i nastavile normalno da žive čim su osvežene zemaljskim sokovima života: vodom i hranom. Bakterije su, vidite, zaista tolerantna bića.

Kasnije su pronađeni i mnogo drastičniji primeri izdržljivosti bakterija. Neke su milionima godina bile u stanju mrtvila, pre nego što su ih naučnici pronašli - i oživeli. Ispostavilo se, zatim, da neke bakterije vole krajnje čudna mesta za život. Ima onih kojima je zima, ako je temperatura manja od one na kojoj ključa voda, druge se baškare u sumpornoj kiselini, a treće lepo napreduju u nuklearnim reaktorima.

Ali da se vratimo na početak priče. Sa zemaljskim brodovima na Mars stigne i nešto bakterija. Uslovi na Marsu su surovi i krajnje nepovoljni po poznati život. S druge strane, bakterije su vrlo izdržljive i strpljive. Možda će jednog dana neka izmileti iz svog skrovišta i otkriti da Mars nije više tako negostoljubiv.

drvo


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži