Potencijalno alternativne forme života:

creature_11_big
creature_14_big
creature_15_big
creature_20_big
Likovi iz kompjuterske igre Spore (EA/Maxis)
„Artificial life”(“Alife”) ili veštački život predstavlja pokušaj savremene nauke da, koristeći biohemiju, robotiku ili kompjuterske modele sintetiše, proizvede ili kreira život. U ovom tekstu ćemo se zadržati na razmatranju tzv. digitalnih organizama koji predstavljaju kompjuterske programe sposobne da se samoumnožavaju, mutiraju i evoluiraju. Da li ovakve veštačke forme uopšte i možemo smatrati životom pitanje je koje izaziva podelu kako u naučnim krugovima tako i van njih. Za pristalice  tradicionalističkog shvatanja života to može biti samo simulacija životnih procesa dok pristalice nekonzervativnog tumačenja smatraju da se na ovaj način generiše sam život. Dakle problem se svodi na shvatanje i definisanje pojma život te ako prihvatimo mogućnost da on može da postoji i van čisto bioloških formi i da smo mi sposobni da ga generišemo u digitalnom okruženju možemo govoriti o – tzv. digitalnim organizmima.

Ukoliko posmatramo kompjuterske viruse možemo reći da smo već, možda i nesvesno, stvorili  prve rudimentirane digitalne organizme. Živa bića uopšteno gledano imaju dva osnovna dela: jedan deo koji sadrži i daje instrukcije "sistemu" kako da se održi i reprodukuje (geni) i drugi deo koji ustvari predstavlja mehanizam koji izvršava instrukcije (metabolizam). Biološki virusu nemaju svoj metabolizam već koriste metabolizam domaćina te ih zbog toga i nazivaju prelaznim formama iz žive u neživu prirodu jer bez domaćina pitanje je da li ih možemo tretirati kao živa bića. Međutim na ovo može da se gleda kao na evolutivnu prilagodljivost. Sa druge strane kompjuterski virus je program koji može da se "razmnožava" ili kopira u memoriji računara i može da “inficira” druge računare. Kao i biološki virusi kompjuterski virus nema sopstveni metabolizam, odnosno mehanizam koji izvršava instrukcije, već reprogramira domaćinov. Dakle umesto gena ima programski kod a koristi domaćina kao i virusni parazit.

Neki naučnici, poput  Stivena Hokinga, smatraju da bi kompjuterske viruse mogli da smatramo živim bićima u digitalnoj formi imajući u vidu gore navedeno. Doduše analogija sa biološkim virusima nije potpuna jer oni parazitiraju na živim organizmima za razliku od kompjuterskih virusa koji parazitiraju na kompjuterskom softveru, ali sa druge strane i ravan egzistencije samog kompjuterskog virusa je potpuno drugačija te i ne bi trebalo očekivati potpunu analogiju.

Ali kompjuterski virusi su tek naznaka priče o digitalnim organizmima.  Naime, Thomas S. Ray devedesetih godina razvija virtuelnu biosferu pod nazivom “Tierra” u okviru koje se početni digitalni organizmi takmiče za energetske i materijalne “resurse”. Energetski resursi su  procesorsko vreme, a materijalni pristup centralnoj memoriji. Početni digitalni organizmi u ovoj kompjuterskoj simulaciji imaju sposobnost samoumnožavanja i mutacijama kroz generacije počinju da evoluiraju stvarajući nove forme prilagođenije efikasnijem dolaženju do resursa pokazujući promene karakteristične za prirodnu selekciju. Najzanimljivije je to što su za veoma kratko vreme digitalne forme rapidno evoluirale formirajući zasebne klase, karakteristične za biološku evoluciju, kao što su paraziti, predatori itd. Posebna je zanimljivost što je za pokretanje Tierra-e dovoljan običan personalni računar. Imajući u vidu gore navedeno jasno je zbog čega je upravo Tierra poslužila za eksperimentalno ispitivanje bazičnih procesa evolutivne i ekološke dinamike.

Inspirisani Tierra-om ubrzo su se pojavile slične softverske platforme kao što je “Avida” koja za razliku od Tierra-e u okviru svoje virtualne biosfere sadrži digitalne organizme koji imaju svoj zaštićeni deo memorije sa sopstvenim virtualnim procesorom pa drugi digitalni organizmi ne mogu da koriste taj deo memorije kao ni da izvršavaju kod koji nije u njihovim sopstvenim delovima memorije. Dakle osnovna razlika je u tome što Tierra-ni digitalni organizmi dele memoriju (čitaj “mozak”) i  takmiče se za nju, a u Avida-i svaki organizam ima svoj sopstveni “mozak”.

Radikalno drugačiji pristup primenjen je u besplatnom softveru pod nazivom “DarwinBots” koji za razliku od gore navedenih softvera sadrži digitalne organizme koji su u startu opremljeni sa sposobnostima visokog nivoa koje dalje evoluiraju u oblike sa još kompleksnijim sposobnostima. “Bots” kako se nazivaju digitalni organizmi u ovoj virtualnoj biosferi imaju sopstvene poluzaštićene delove memorije koje imaju mogućnost da štite jer drugi organizmi mogu da pribegnu agresivnoj akciji i modifikuju tuđe delove memorije. Takođe napravljeno je i nekoliko softvera koji obezbeđuju okruženje digitalnim organizmima poput softvera “Evolve”.

Evidentno je da je sa gore navedenim softverima postignuto mnogo više nego što je iko i mogao da očekuje i da se nalazimo na pragu onoga što nazivamo postbiološka evolucija. Ono što se nameće kao pitanje, sa kojim možemo da se u relativno skoroj budućnosti suočimo imajući u vidu brzinu evolucije digitalnih formi, je da li će i kada digitalne forme evoluirati u svesna inteligentana digitalna bića? Takođe je zanimljivo i pitanje koliko će takav vid singularne digitalne inteligencije biti komplementaran našoj humanoj inteligenciji imajući u vidu da takva veštačka inteligencija neće biti antropocentrična i da se neće bazirati na organskoj osnovi? Decenije pred nama možda će nam doneti odgovor na neka od ovih pitanja i uopšte potvrditi ili negirati opravdanost mogućnosti postojanja veštačkog života u digitalnom medijumu.

Na kraju ovog razmatranja može se zaključiti da u svetu ogromnog napretka svih grana nauke i tehnologije ubrzo možemo biti suočeni sa potencijalnim pozitivnim i negativnim implikacijama koje nose ovakva istraživanja. Nedavno sintetisanje veštačkog hromozoma i dalji radikalni inžinjering u sintetisanju prvog veštačkog biohemijskog života upotrebom laboratorijskih hemikalija od strane Krega Ventera kao i gore navedena istraživanja samo još jednom potvrđuju da je čovečanstvo na pragu nove epohe.


Članak je objavljen u Astronomiji broj 29

Author: Vladica Veličković

Dodaj komentar


 
 leksikon 190


stranica posmatraci2019

CURRENT MOON


tvastronomija18