22. mart 2010.

Nije lako biti eritrocit, crveno krvno zrnce. To je posao koji traje 24 časa dnevno, bez pauze, bez predaha. Idi ovamo, idi tamo, stalno u pokretu. Raznim tkivima u organizmu kiseonik je stalno potreban pa eritrociti moraju danonoćno da rade. Pa ipak, to je dinamičan posao koji zahteva stalno kretanje i jedan eritrocit za svojih 100-120 dana života može svašta da vidi, svuda da zaviri. Tako će nam danas junak naše priče, vozač jednog eritrocita, pokazati kako izgleda jedan dan u životu eritrocita. Njega srećemo na ulasku u desnu pretkomoru srca, upravo po povratku iz još jedne dostavljačke vožnje.

Piše: Voin Petrović

Uz osmeh, ušli smo u ovo minijaturno vozilo u čijem se tovaru najvećim delom nalazio hemoglobin, protein koji vezuje i otpušta kiseonik. Domaćin nam je ukratko objasnio da je reč o molekulima hemoglobina koji trenutno nemaju za sebe vezan kiseonik, jer se upravo vratio iz vene, u kojoj se nalazi krv koja putuje ka srcu i da su u njoj svi eritrociti oslobođeni kiseonika.

Naš prvi zadatak je da odemo do pluća, koja se nalaze odmah pored srca, gde ćemo primiti nov tovar kiseonika. Zalistak u srcu koji spaja pretkomoru i komoru se otvorio, a jedan snažan potisak pogurao nas je napred ogromnom brzinom u desnu komoru srca. Ta prostorija je nekoliko puta veća od one u kojoj smo se malopre nalazili i iz nje postoji samo jedan izlaz, velika plućna arterija. Već u sledećem trenutku, mali zalistak na njenom ulazu ostvorio se i sledeća kontrakcija srčanog mišića potisnula nas je na naše putovanje.

Dok smo klizili kroz plućnu arteriju naš vozač objasnio nam je da se krvni sudovi koji vode krv od srca zovu arterije i da su u njima svi eritrociti puni kiseonika. Ova arterija koja vodi od srca do pluća je izuzetak i ona je samo tehnički gledano arterija, jer je u njoj krv deoksigenisana (bez kiseonika) i kiseonik će primiti tek u plućima. Isto tako, vena koja nas bude vodila od pluća nazad do srca nosi oksigenisanu krv (sa kiseonikom), za razliku od svih drugih vena u telu koje vode deoksigenisanu krv. Nismo ni stigli da završimo razgovor a već smo došli do raskrsnice za levo i desno plućno krilo.

Naš vozač izabrao je desno plućno krilo, kaže da je ono neznatno veće od levog, zato što je srce nakrivljeno na levu stranu, pa je obično u desnom plućnom krilu manja gužva na utovaru kiseonika. Vrlo brzo našli smo se u pravom lavirintu ulica krvnih sudova i kako smo zalazili dublje u plućno krilo kapilari su bivali sve uži i uži, dok u jednom momentu nije ostalo mesta samo za širinu jednog, možda dva eritrocita.

Tu smo primetili kako dok prolazimo kroz te sitne kapilare molekuli hemoglobina u našem eritrocitu iz tamne bordo boje lagano dobijaju jarku crvenu boju. Vozač nam je objasnio da su ovde zidovi kapilara toliko tanki i da su alveole pluća toliko blizu da kiseonik slobodno prelazi iz vazduha u krv i da hemoglobin menja boju ka crvenoj što više kiseonika primi. Takođe nam je ovjasnio da svaki molekul hemoglobina može da primi četiri molekula kiseonika.

Za samo nekoliko trenutaka, naš tovar kiseonika bio je pun, a naš ertirocit poprimio je „zdravo-crenu“ boju. Majstor se zadovoljno osmehnuo i dodao gas. Za par trenutaka našli smo se o širokoj plućnoj veni, a oko nas videle su se milijarde drugh eritrocita, punih kiseonika. Do srca je put bio brz. Negde na pola puta videli smo uključenje iz pravca levog plućnog krila, takođe puno crvenih eritrocita.

Ušli smo u srce, ali ovog puta u levu pretkomoru, a zatim smo se u sledećem otkucaju srca kroz levu komoru zaputili prema aorti, najvećoj arteriji u telu. Videli smo tri desna skretanja, a vozač nam je objasnio da su to skretanja za desnu ruku, glavu i levu ruku, ali da nećemo danas ići tamo jer, kako kaže, sve osim glave je dosadan i dugačak put, a i u mozgu ponekad ume da bude gužva, jer su tamo rigorozne kontrole na ulasku i izlasku, a i puno je sitnih kapilara pa eritrocit provede puno vremena samo dok izađe iz tog lavirinta, samo da bi se spustio nazad do srca.

Put kojim ćemo danas ići je daleko živopisniji prolazi pored raznih interesantnih organa. A i ima manje snaga bezbednosti, radarske kontrole i sličnog. Takođe nam je objasnio kako se ponekad belo krvno zrnce parkira odmah uz neku raskrsnicu i samo čeka da naiđe neki neispravan eritrocit, pa onda ode vozaču dozvola, a eritrocit na reciklažu. Strašno. Dok smo se lagano spuštali niz aortu ka stomaku objasnio nam je kako je njegov eritrocit relativno mlad i u dobrom stanju.

Eritrociti nastaju u koštanoj srži, proizvodnja jednog traje oko 7 dana, ali se svake sekunde oslobodi oko 2 miliona novih. Otprilike isto toliko i biva povučeno iz opticaja svake sekunde. Objasnio nam je i da eritrociti za razliku od većine drugih ćelija nemaju jedro i ne nose DNK, pa ne mogu da se unmožavaju, a da tokom svog radnog veka doživljavaju dosta stresa, kako od kiseonika koji može da nagrize membranu, tako i od promena pritiska u krvi, a kako kaže naš vozač, i od trombocita (krvnih pločica) koji ovih dana voze „kao ludi“.

Dok nam je on izlagao ove interesantne činjenice spustili smo se pored odvajanja za želudac, jetru i pankreas, a vozač nam je objasnio da ni to nije današnja destinacija. Kaže da ne voli da vozi pored creva, jer se tu u krv uključuju razne stvari koje telo voli da jede, poput hilomikrona, malih čestica masti, za koje kaže da samo smetaju u vožnji i da mu otežavaju posao. Ponekad se toliko nahvataju na arteriji da se zabrine za zdravlje tela. Ponekad skidanje holesterola sa zidova arterija traje danima! Osim toga, krv iz gastrointestinalnog trakta, nakon naporne dostavke kiseonika, ne ide nazad u srce, nego prvo mora da prođe kroz pretres u jetri, za slučaj da ne neka štetna materija ušla putem hrane. A često eritrociti koji uđu u jetru ne izađu, jer se tamo vrši masovna eliminacija dotrajalih eritrocita. Naporan je to put i naš vozač ne voli njime da ide ako ne mora.

Prošli smo pored još nekoliko odvajanja od kojih je najveće bilo odvajanje za bubrege. Tamo se iz krvi filtriraju razne otpadne materije i, kako naš domaćin kaže, prava je milina voziti tuda nakon filtracije. Ipak, danas je naš zadatak da se spustimo skroz do malog prsta na levoj nozi. To je dalek put sa jednim opasnim spuštanjem niz arteriju noge, a put nazad, uz venu, kažu da je još teži. Našeg vozača to ne plaši, jer je čuo da tamo postoji moderna tehnologija koja olakšava povratak kući.

I zaista, samo malo posle odvajanja za reproduktivni sistem, za koji naš vozač kaže da ponekad povuče dosta krvi i da se vrlo često eritrociti ne vrate sa tog puta već misteriozno nestanu, naišli smo na znakove upozorenja koji su najavljivali opasnu deonicu. Vezali smo pojaseve i skrenuli levo ka nozi. Ostali eritrociti, bela krvna zrnca i ostali učesnici u krvi silovito su jurnuli naniže. Za nekoliko trenutaka pritisak u našem eritrocitu se dramatično uvećao i bili smo primorani da otpustimo sigurnosne ventile kako nas ne bi zdrobio. Vozač je rekao da bi sve trebalo da bude u redu ako pratimo znakove na putu. I zaista, nakon što smo proleteli pored odvajanja za koleno i mišiće, našli smo se u predelu pete na levoj nozi. Tu se tok krvi unormalio, tako da smo se bez većih problema odvojili u jedan od kapilara koji vodi ka malom prstu.

Međutim, iznenada smo naišli na blokadu na putu. Stotine belih krvnih zrnaca obezbeđivale su prilaz i kontrolisale vozila. Obavestili su nas da je došlo do povrede i infekcije pored nokta na malom prstu i da samo eritrociti sa dozvolom mogu da prođu. Pokazali smo dokumenta, a nas su upozorili da snimanje nije dozvoljeno u toj oblasti, pa se izvinjavamo čitaocima na odsustvu fotografija. Produžili smo ka odredištu, a vozač je već pritisnuo dugme za oslobađanje kiseonika.

Molekuli 2,3 bisfosfoglicerata iz okolne krvi počeli su da ulaze u naše vozilo i da se vezuju za molekule hemoglobina, zbog čega su oni masovno počeli da otpuštaju vezani kiseonik. Vozač nam je objasnio da 2,3 bisfosfoglicerat proizvode okolne ćelije kojima treba kiseonik. Dok smo istovarali kiseonik, videli smo nekoliko bakterija kako je projurilo pored nas, kao dva bela krvna zrnca koja su im bila za petama, sa upaljenim rotacionim svetlima. Vozač nam je rekao da nema razloga za brigu, jer su na nozi povrede česte i da lokalna policija ume da izađe na kraj sa infekcijom. Kaže da se u ovim krajevima svakakve stvari pojavljuju, a da mu je jednom na put čak stao i džinovksi komad metala! Tom prilikom je dosta njegovih kolega nestalo.

Po završenom istovaru kiseonika, zaputili smo se nazad kroz sistem venskih kapilara kojima putuju dezoksigenisani eritrociti nazad ka izlazu iz noge. Još jednom smo stali na kontrolnom punktu, gde su nas detaljno pretresli, za slučaj da nam se zakačila neka bakterija. Pošto je sve bilo u redu, krenuli smo ka nožnoj veni. To je jedan naporan uspon, ali postoji tehnologija koja olakšava put uz venu. Naime, obe nožne vene imaju male zalistke, poput ventila, koji dozvoljavaju kretanje krvi samo u jednom pravcu, a to je prema srcu. Nakon nekoliko trenutaka truckanja, popeli smo se do velike vene koja vodi ka srcu.

Ostatak puta posmatrali smo kako nam se iz svih pravaca priključuju eritrociti koji su isporučili svoje tovare kiseonika. Vozač nam je pokazao kako je u jednom trenutku jedan stari eritrocit pored nas zgrabio jedan veliki makrofag, vrstu belog krvnog zrnca. Sa užasom smo gledali kako ga je raskomadao i kako se njegov tovar hemoglobina izlio u krv, odmah menjajući boju iz tamno crvene u bledo žutu. Vozač nam je rekao da tako završavaju dotrajali eritrociti i da to može da se desi bilo kojem od njih bilo kad. Žuta boja potiče od bilirubina, koji je proizvod raspada hemoglobina. Atomi gvožđa se recikliraju u jetri, a sve ostalo se razgrađuje i izbacuje.

Ovaj surovi prizor nas je potresao, a sama pomisao da svake sekunde nastane i nestane par miliona eritrocita naveo nas je na pitanje da li ćemo stići živi do srca. Vozač nas je uverio da je sve u redu i da ćemo za par trenutaka bili na mestu sa kojeg smo krenuli.

Zaista, za nekoliko trenutaka videli smo poznat prizor ispred nas. Veliki zalistak desne pretkomore se otvorio i mi smo ušli unutra. Zahvalili smo se našem današnjem sagovorniku na uzbudljivoj vožnji, pozdravili se, a onda je on u žurbi nastavio svoj put ka plućima. U realnom vremenu, naš put je trajao oko 20 sekundi, ali nama se činilo kao mnogo duže. Milioni eritrocita u svakom otkucaju srca kreću na ovakva i još neverovatnija putovanja širom tela, pa ostaje samo da maštamo o tome šta sve sreću na svojim putovanjima kroz razne situacije u telu, dok vredno rade na tome da svaka ćelija u našem telu na vreme dobije preko potreban kiseonik.