U tri nastavka objavljujemo članak "Evolucija, kreacionizam i pogled na svet" evolucionog biologa. dr. Alekseja Tarasjeva. Rad je prethodno bio objavljen u zborniku radova “Epistemološki problem u nauci”, 2004. Institut za kriminološka i sociološka istraživanja..

drvo

<< Evolucija, kreacionizam i pogled na svet (1. deo)
<< Da li je evoluciona biologija suprotstavljena religioznom pogledu na svet?  (3. deo)

Mesto i značaj evolucione biologije

U svojim napadima na evolucionu biologiju “naučni” kreacionisti pokušavaju da stvore utisak da je to jedna čista spekulacija, pri tome još i ideološki motivisana, potpuno odvojena od ostalog dela biologije, ostalih nauka i velikih doprinosa nauke društvu. U takvom pristupu potpuno se prenebregava činjenica o centralnom i integrativnom mestu evolucione biologije u sistemu savremenih bioloških nauka, njeni teorijski* i metodološki** doprinosi drugim naukama, kao i veliki doprinosi u oblasti primenjene biologije.

* U prvom redu antropologiju, psihologiju...

** Tako su statističke metode analize varijanse i analize puta (engl. path analyssis) koje se koriste u mnogim drugim naukama (npr. u ekonomiji, psihologiji...) razvijene u okviru evolucione biologije. Analizu verijanse razvio je Ronald Fišer a analizu puta Sjuel Rajt.

Od mnogobrojnih mogućih podela biologije prema grupi organizama koje proučava, prema tipovima procesa, prema nivou organizacije koncepcijski je najutemeljenija podela na funkcionalnu i evolucionu biologiju koju je 1961. predložio Ernest Majer. Funkcionalna biologija daje odgovore na pitanja “kako”: kako pojedini delovi tela funkcionišu, kako se vrši prepisivanje genetičke informacije sadržane u DNK u raspored aminokiselina datog proteina, kako se svetlosna energija pretvara u hemijsku u procesu fotosinteze... Pri takvom, u suštini ipak deskriptivnom, proučavanju živog sveta može se zapaziti da mnoge osobine i procesi imaju za posledicu povećanje verovatnoće preživljavanja i reprodukcije drugim rečima da predstavljaju adaptacije. S druge strane, proučavanje živog sveta upoznaje nas sa njegovom zadivljujućom raznovrsnošću: od obilja vrsta, preko različitih strategija preživljavanja do zapanjujućih razlika u morfološkoj građi i fiziološkim i biohemijskim karakteristikama. Međutim, pored sve te raznovrsnosti u čitavoj živoj prirodi se može zapaziti i začuđujuće jedinstvo. Pored svih ogromnih razlika u intelektualnom potencijalu i socijalnom ponašanju čovek i šimpanza su veoma slični i na morfološkom a još više na biohemijskom i genetičkom nivou. Svi kičmenjaci pokazuju jedan broj zajedničkih karakteristika, a kompletan živi svet koristi istu genetičku “šifru”, isti genetički kod. Kako su nastale sve te adaptacije? Zašto postoji tolika raznovrsnost ? Zašto je i pored te raznovrsnosti u živom svetu možemo zapaziti takvo jedinstvo? Upravo na ta pitanja “zašto” (koje je, pošto podrazumeva u slučaju biologije istorijski aspekt, istovetno sa pitanjem “kako je nastalo”) i odgovara evoluciona biologija. Nastanak evolucione biologije je zapravo zaslužan što je biologija od čisto deskriptivne nauke (bez obzira ne veliku raznovrsnost nivoa na kojima se ta deskripcija može vršiti) postala u znatnom stepenu teorijski integrisana nauka. Stoga ne čudi da je jedan od najpoznatijih biologa XX veka, Teodosijus Dobžanski, jednom svom članku dao naslov “Ništa u biologiji nema smisla osim u svetlu evolucije”.

Saznanja do kojih smo došli i dolazimo baveći se evolucionim biologijom imaju veliki značaj za mnoge oblasti primenjene biologije, pa su tako od velike koristi i u oblasti za razvoj koje smo svi vrlo zainteresovani u medicini. Ta saznanja nam pomažu da bolje upoznamo kako normalno funkcionisanje ljudskog organizma tako i “prirodu” različitih oboljenja, jer su fiziološke funkcije i potrebe u ishrani čoveka, baš kao i spektar njihovih mogućih poremećaja, rezultat dugotrajne evolucije. Zatim, u prevenciji i tretmanu mnogih genetičkih oboljenja sa kasnim ispoljavanjem veliki značaj imaju postavke evolucionih teorija starenja. Evoluciona biologija je takođe u stanju da objasni geografsku rasprostranjenost pojedinih oboljenja kao i da svoj doprinos danas veoma aktuelnoj oblasti medicine epidemiologiji. Tako se na osnovu poznavanja osnovnih mehanizama koevolucije parazit/domaćin koje nam pruža upravo evoluciona biologija mogu izneti validne pretpostavke o pravcima dalje evolucije virulentnosti i rezistentnosti izazivača oboljenja. Npr. može se predvideti da će povećana virulentnost evoluirati u situacijama kada je prenos sa jednog domaćina na drugog znatno olakšan što se i dešava u uslovima povećane verovatnoće brzog prenosa virusa gripa usled visoke koncentracije ljudi u velikim gradovima. Takođe, identifikacija i klasifikacija novih izazivača bolesti omogućavaju da se utvrdi njegov taksonomski status. Na osnovu prethodnog poznavanja bioloških osobina drugih pripadnika istog taksona mogu se postaviti pretpostavke o biologiji, načinu prenošenja i potencijalnim domaćinima novog izazivača oboljenja koji je prethodno istraženim vrstama srodan (tj. sa kojima ima zajedničke pretke) i time učiniti traženje odgovarajućih metoda lečenja i profilaktike bržim i efikasnijim.

Evoluciona biologija je prisutna i u onoj svakodnevnoj medicinskoj praksi sa kojom se svi srećemo još od rane mladosti. Svima nam se dešavalo da nam lekar promeni antibiotik jer onaj koji je delovao prošli put sada više ne deluje ili da nam kaže da obavezno primenimo celu terapiju do kraja, bez obzira na vidno poboljšanje zdravlja već posle nekoliko dana. Takođe, lekari nam često ponavljaju da se antibioticima ne treba lečiti na svoju ruku. Svi ovi praktični saveti zasnovani su na poznavanju otkrića evolucione biologije i bioloških osobina izazivača bolesti. Naime, evolucija kod bakterija, usled njihovog velikog broja i kratkog vremena generacije, može se odvijati veoma brzo. Zato je veoma bitno uništiti sve izazivače oboljenja u našem organizmu. Prekid terapije već posle prvih znakova poboljšanja, kada je uništena većina bakterija izazivača ali ne svi, ostavio bi u životu upravo one bakterije koje su pokazale određeni stepen rezistentnosti na dati antibiotik. Zapravo, skraćenom terapijom mi bi vršili selekciju za povećanu rezistentnost pa bi se bolest nakon kratkotrajnog poboljšanja ponovo pojavila i to ovoga puta u mnogo težem obliku jer bi imali posla sa rezistentnim sojem. To bi zahtevalo mnogo veće doze pa možda čak i promenu korišćenog antibiotika. Zbog potencijalne velike brzine evolucionih promena kod bakterija veliki problem predstavljaju i takozvani bolnički sojevi bakterija. Naime, usled stalne izloženosti niskim koncentracijama različitih antibiotika, kod ovih sojeva je evoluirala rezistentnost prema veoma širokom spektru antibiotika. Stoga je pri infekciji bolničkim sojem često problem naći antibiotik koji bi delovao čak i u veoma visokim dozama. Zato se stalno razvijaju novi tipovi antibiotika, bakterije zatim razvijaju rezistentnost i na njih, a nama s vremena na vreme lekar prepiše neki antibiotik za koji ranije nismo ni čuli.

Da pomenem još i doprinose evolucione biologije zaštiti i očuvanju životne sredine. Čovekova aktivnost dovodi do drastičnih promena u sredini koju naseljavamo. Pored globalnog otopljavanja, čiji se efekat na postojeće vrste danas proučava u sve većem broju evolucionoekoloških studija, tu su još i zaslanjivanje slatke vode, kisele kiše, široko rasprostranjenje antropogenih pustinja... Usled takvih promena kod različitih vrsta može doći do razvoja adaptacija na izmenjene uslove, može dođi do njihove migracije ali i takođe do izumiranja. Procena verovatnoće tih ishoda u svakom pojedinačnom slučaju kao i faktora koji su presudni pri tome spada u domen evolucione biologije. Pored toga, u zaštiti okoline veoma je važno nalaženje vrsta koje mogu opstati na staništima koja su teško zagađena čovekovom aktivnošću, jer je to preduslov za postepeni oporavak čitavog sistema. A proučavanje evolucije adaptacija na zagađenost staništa takođe spada u domen evolucione biologije. Kod zaštite ugroženih i retkih vrsta, pored poznavanja njihove biologije, od vitalnog značaja su evolucionobiološka saznanja o vezi između populacionogenetičke strukture i verovatnoće izumiranja vrste. Naime, vrsta ne nestaje samo zato što, na ovaj ili onaj način, stradaju svi njeni članovi, već može biti osuđena na propast i drastičnim smanjenjem brojnosti koje dovodi do isto tako drastičnog smanjenja genetičke varijabilnosti i čini vrstu podložnom raznim prirodnim faktorima. Ti faktori mogu dovesti do njenog nestanka, ma koliko je mi, nakon takvog smanjenja brojnosti, pokušavali da zaštitimo. Zatim, zaštita neke vrste pored ostalog znači i zaštitu životne zajednice koje je ta vrsta sastavni član, sa svim njenim složenim odnosima nastalim u procesu koevolucije. A proučavanje uslova i faktora koje su dovodili do nestanaka vrsta u prošlosti takođe su veoma značajni za pokušaje očuvanja vrsta danas.

Evoluciona biologija je nezaobilazna i u proučavanju i proceni rizika od introdukcija vrsta koje su nove za neki ekosistem. Pored već postojećih vrsta u veoma bliskoj budućnosti se može očekivati introdukcija daleko većeg broja korisnih organizama nastalih genetičkim inžinjeringom. Procena rizika ovih introdukcija kao i procena mogućnosti da se “ugrađeni” geni prenesu na druge vrste predstavlja još jedan od praktično primenljivih aspekata evolucione biologije.

DA LI JE KREACIONIZAM NAUČNA TEORIJA?

Kao što je to slučaj sa terminom “evolucija”, i termin “kreacionizam” ima više različitih značenja što često dovodi do nesporazuma, a često je i predmet svesne zloupotrebe. Pojmom kreacionizam označavala se biološka teorija koja je u nauci bila važeća do pojave evolucione teorije i koji su zastupali vodeći naučnici onog vremena. Osnove tog “kreacionizma” bili su esencijalizam, fiksizam i argument na osnovu dizajna. Međutim, kreacionizmom se, najčešće uz pridev “naučni”, označava i doktrina fundamentalističkog krila konzervativnog protestantizma koja, prihvatajući bukvalno biblijski tekst bez ikakvog tumačenja,osporava osnovne postavke i činjenice čitavog niza nauka (fizike, astronomije, geologije, biologije a u nekim slučajevima i lingvistike), i pokušava da se nametne kao nekakva alternativna naučna teorija.

Lista prirodnjaka iz osamnaestog i devetnaestog veka koji su, makar tokom nekih perioda svoga rada, zastupali zasebni nastanak i nepromenljivost biljnih i životinjskih vrsta (kreacionizam i fiksizam) je poduža i uključuje mnoga čuvena imena. Među njima je, naprimer, švedski biolog Karl Line tvorac savremene taksonomije i biološke binomijalne nomenklature, francuski zoolog Žorž Kivije osnivač paleontologije, paleontolog i anatom Ričard Oven, poznati američki prirodnjak Luis Agasic... Ovaj spisak bi se mogao dalje proširivati, ali je mnogo interesantnije razmotriti pitanje u kojoj su meri njihovi stavovi relevantni za nas danas. Da li je moguće da takvi autoriteti nisu bili u pravu? Da li se, usvajajući stavove koji nisu u skladu sa njihovim, mi zapravo suprotstavljamo vrhunskim umovima čiji su doprinosi nauci neosporni? Kao odgovor na pomenuta pitanja bi bilo umesno ukazati, parafrazirajući jednu izjavu Ričarda Dokinsa, da bi prosečni današnji srednjoškolac sasvim sigurno zapanjio Aristotela podatkom da se svet sastoji od preko sto osnovnih hemijskih elemenata među kojima nisu ni vatra, ni vazduh, ni voda, ni zemlja (četiri osnovna elementa Aristotelovog sistema). Ovde se, naravno, ne radi o tome da su danas srednjoškolci pametniji od jednog od najbriljantnijih umova u ljudskoj istoriji, već o činjenici da je u međuvremenu nauka znatno napredovala. Kepler i Kopernik nisu znali za sve planete Sunčevog sistema dok Njutnu nisu bile poznate osnove današnje fizike: teorija relativiteta i kvantna teorija. Razvoj nauke je zapravo tokom vremena doveo do odbacivanja najvećeg broja nekad važećih teorija, među kojima je bilo mnogo remekdela ljudske kreativnosti i analitičnosti. Zbog toga je jedino ispravno sagledavati stavove svakog naučnika prvenstveno u kontekstu njegove epohe, dok bi korišćenje današnjih saznanja pri oceni njegovih pozicija predstavljalonekorektni anahronizam. Dakle, u našem slučaju je neophodno razmotriti šta su to, zagovarajući kreacionizam i fiksizam, zapravo zastupali navedeni velikani prirodnih nauka tokom osamnaestog i dobrog dela devetnaestog veka? A oni su zastupali važeću biološku teoriju svoga vremena i imali su tada prilično ubedljive razloge za to. Osnovni naučni razlog za prihvatanje kreacionizma u tom periodu bio je takozvani standardni argument na osnovu dizajna po kome prilagođenosti živih bića na sredinu koja ih okružuje i postojanje svrhvitosti, usmerenosti ka cilju u njihovoj građi i ponašanju (tj. postojanje teleologije) ukazuju na tvorca (dizajnera). Takođe se smatralo da bilo kakve promene u tim dobro organizovanim živim sistemima mogu biti samo štetne po njih što direktno vodi u fiksizam. A razloga za takva shvatanja je u to vreme bilo na pretek. Primeri prilagođenosti živih bića na sredinu koja ih okružuje su izuzetno brojni i dobro poznati.

Međutim, Darvin je 1859. u svom Postanku vrsta objasnio prilagođenost organizama (do tada objašnjavanu argumentom na osnovu dizajna) kao i postojanje svrsishodnosti (teleologije) u živom svetu postulirajući teoriju evolucije putem prirodne selekcije. On je, međutim, time istovremeno odbacio i tipološki pristup u biologiji (esencijalizam Platona i Aristotela) uvođenjem populacionog pristupa. Osnovna razlika između do tada važećeg tipološkog (esencijalističkog) shvatanja biljnih i životinjskih vrsta i novouvedenog populacionog pristupa je odnos prema varijabilnosti između individua. Dok s tipološke tačke gledišta tip predstavlja suštinu a varijabilnost je posledica grešaka, u populacionom pristupu međuindividualna varijabilnost predstavlja osnovnu realnost dok je tip (centralna tendencija) samo statistička apstrakcija. Prelaskom na populacioninačin mišljenja bila je dakle uklonjena teorijska prepreka za postepene promene jedne vrste u drugu. Vrsta je prema tome istorijska kategorija koju odlikuju srodnički odnosi a ne tip koji se može definisati pojedinačno neophodnima zajedno dovoljnim atributima. Međutim, treba istaći da je tipološki pristup i danas opravdan naprimer u hemiji, gde se svaki element može jasno definisati atomskim brojem i gde postepeni prelazi nisu mogući, mada je moguća promena (transmutacija) jednog elementa u drugi.

Što se argumenta na osnovu dizajna tiče, može se pokazati da prirodna selekcija predstavlja daleko prihvatljivije objašnjenje složenosti i prilagođenosti organizama u odnosu na postuliranje neophodnosti dizajnera. Koncepcija prirodne selekcije, naime, pri pružanju zadovoljavajućeg tumačenja postojanja adaptacija koristi isključivo prirodne pojave i procese dostupne eksperimentalnoj proveri čime prestaje potreba za postuliranjem inteligentnog dizajnera u naučnom objašnjenju raznovrsnosti i prilagođenosti u živom svetu. Treba, međutim, istaći da postoji i čitav niz fenomena koji se odlično uklapaju u koncept evolucije putem prirodne selekcije a koji su neočekivani i neobjašnjivi sa pozicija “inteligentnog dizajna”. U te fenomene spadaju primeri nesavršenih adaptacija (“lošeg dizajna”), biogeografskog rasporeda vrsta, sličnosti u morfološkoj građi, razvojnim stupnjevima i biohemijskim odlikama pojedinih taksona, postojanje velike genetičke varijabilnosti u okviru populacija, postojanje prelaznih fosilnih oblika i mnogi drugi. Ti fenomeni zapravo ne predstavljaju “dokaze” za evoluciju već primere drastično veće plodotvornosti novog istraživačkog programa u odnosu na stari.

U poslednje vreme postoje pokušaji da se argument na osnovu dizajna primeni na molekularnom nivou organizacije živog sveta Tako se, na osnovu velike složenosti molekularnih i biohemijskih procesa čak i kod najjednostavnijih organizama, pokušava izvesti zaključak da su ti procesi “dizajnirani”. Ovi procesi i strukture, međutim, za detaljnije razumevanje isto zahtevaju evolucioni kontekst. Kao i osobine spoljašnje morfologije i osobine na molekularnom nivou (npr. redosled aminokiselina u nekom proteinu) predstavljaju posledicu evolucione istorije vrste i dendrogrami napravljeni na molekularnim podacima su u saglasnosti sa onima konstruisanim na osnovu morfologije Takođe, ni struktura pojedinih proteina ne može se razumeti izvan evolucionog konteksta.

Istorija nauke se može označiti i kao “groblje odbačenih teorija” i u tome biologija ne predstavlja izuzetak. Kakav je onda danas status argumenta na osnovu dizajna u okviru biologije? On je zapravo jednak statusu mnogih drugih nekad važećih teorija koje su u nauci kasnije bile potpuno odbačene, što znači da zaslužuje puno poštovanje u istorijskom kontekstu razvoja date oblasti ali nikako ne predstavlja validnu alternativu savremenim teorijama.

Ono što se danas predstavlja kao kreacionizam, i to kao “naučni”, nema sa kreacionizmom kao biološkom teorijom zapravo nikakve veze. Oni su čak i hronološki razdvojeni, jer se začeci kreacionizma kog možemo danas sresti u medijima nalaze u Americi s kraja XIX veka u krilu tzv. fundamentalističkog pokreta. Glavni razlog ideološkog otpora teoriji evolucije bili su veliki problemi u njenom usaglašavanju sa bukvalnim shvatanjem teksta Postanja. Fundamentalisti nisu prihvatali simbolično tumačenje pojedinih biblijskih tekstova i verovali su u posebno stvaranje svih vrsta odbacujući time stav teističkih evolucionista o evoluciji kao  “načinu Božjeg stvaranja”. Završetak Prvog svetskog rata doveo je do radikalizacije zahteva i akcija fundamentalističkog pokreta na jugu Amerike. Razloge za do tada neviđena stradanja, zločine na frontu, pojavu komunizma i, po njima, za potpuni moralni raspad društva fundamentalisti su videli u udaljavanju od bukvalnog tumačenja i primene Biblije za šta je, opet po njima, jedan od glavnih krivaca bila Darvinova teorija. “Krstaški rat” protiv teorije evolucije kulminirao je 1925. u gradiću Dejton u Tenesiju na čuvenom “Majmunskom” (“The Mopkey Trial”) ili “Skoupsovom procesu” (The Scopes Trial) prvom procesu na kome je jedan učitelj optužen i osuđen za predavanje evolucione teorije. Nakon Skoupsovog procesa i izrazito negativnog publiciteta po fundamentaliste, antievolucioni zakoni ostali su na snazi u državama u kojima su predhodno bili uvedeni, ali novih pokušaja da se uvedu zabrane predavanja evolucije nije bilo.

Krajem pedesetih dolazi do radikalne izmene situacije. Lansiranje sputnjika i strah od mogućeg zaostajanja za drugom stranom doveo je američke vlasti i javnost do saznanja da je njihovo ulaganje u nauku nedovoljno i da je obrazovanje koje dobijaju građani Sjedinjenih država zastarelo i neadekvatno. Pored većih ulaganja i u nauku i u obrazovanje dolazi, posle dužeg vremena, i do njihovog bližeg kontakta. Američki školski udžbenici bivaju preplavljeni savremenim naučnim teorijama i otkrićima. U oblasti biologije to se, naravno, u prvom redu odnosi na teoriju evolucije koja u naučnim krugovima uopšte nije sporna. U sasvim novom okruženju kreacionisti nisu mogli više računati na uspeh ukoliko se otvoreno suprotstave nauci i to sa pozivanjem na autoritet bukvalno shvaćenog biblijskog teksta. Stoga oni svoje stavove pokušavaju proglasiti “alternativnim naučnim modelom”. Ranih sedamdesetih nastaje i sam izraz “naučni” kreacionizam i pokušava se proturiti teza o postojanju “dva modela: evolucionističkog i kreacionističkog”. Koncepcije savremenih, “naučnih” kreacionista predstavljaju, za razliku od onih pre Darvina, ad hoc hipoteze koje imaju za cilj da religioznu dogmu specifičnu za pojedine protestantske grupacije prikažu kao validnu naučnu teoriju. One se ne mogu naučnim metodama proveriti, a takvo ponašanje je nenaučno. Glavne odlike “naučnog” kreacionizma čine populistička epistemologija, naučna nekompetentnost, neintegrisanost i logička suprotstavljenost pojedinih delova “teorije”, kao i zloupotrebe od izvrtanja citata, pa do otvorenih prevara i falsifikata.

Pokušaj da se takve fundamentalističke doktrine uvedu u školski program propada prvo pred sudom u Arkansasu (1982) a zatim i pred Vrhovnim sudom SAD (1987) na osnovu amandmana o odvojenosti države i religije. Nakon neuspeha na ovom planu, tokom devedesetih glavni pritisak fundamentalista biva usmeren na školske odbore i nastavnike pa se tako, na primer, u udžbenicima iz biologije po kojima sada uče deca u Ilinoisu uopšte ne pominje reč “evolucija”. S druge strane, “naučni” kreacionisti u poslednjoj deceniji prošlog veka postepeno napuštaju sada već kompromitovani izraz “naučni kreacionizam”, a u opticaj vraćaju “inteligentni dizajn” pri čemu se pokušava što više razdvojiti “teoretska” aktivnost od grubih napada na nižim nivoima.


Evolucija, kreacionizam i pogled na svet (1. deo)
 Da li je evoluciona biologija suprotstavljena religioznom pogledu na svet?  (3. deo)


 grass

Rad je objavljen u zborniku radova “Epistemološki problem u nauci”, 2004. Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

O Autoru (iz Zbornika ):

TarasjevTarasjev Aleksej, naučni saradnik na Odeljenju za evolucionu biologiju Instituta za biološka istraživanja u Beogradu. Objavio je više radova iz evolucione ekologije i ekološke genetike u međunarodnim i domaćim naučnim časopisima. Takođe objavljuje o istoriji i statusu savremene biologije. Objavljena knjiga Biologija i kracionizam. Član je Nacionalnog saveta za biološku sigurnost.

 


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

 

leksikon 190 

akl18 baner


stranica posmatraci

CURRENT MOON


tvastronomija18