Prateći 30-godišnju tradiciju, i ove godine Naučna stanica Petnica je organizovala dvonedeljni letnji naučni kamp na koji se prijavilo preko 400 kandidata. Ja sam jedna od privilegovanih koja sam bila tamo ove godine.
Grupa odabranih “osmaka” iz različitih gradova Srbije krenula je 7. septembra ove godine sa glavne autobuske stanice u Beogradu ka dugoočekivanoj destinaciji. Posle par sati ugodnog putovanja stigli smo u Valjevo, gde nas je čekao autobus koji je vozio direktno do Naučne stanice Petnica.
Kad smo stigli, tamo su već bila deca koja su stigla ranije privatnim prevozom i koja su, kao i ja, jedva čekala da se smestimo i krenemou avanturu. Svi su bili jako uzbuđeni i jedva smo čekali da se upoznamo.
Sve je izgledalo savršeno! Objekat u kome smo spavali bio je veoma lep i moderan. Pored njega se nalazila zgrada sa salama, laboratorijama i visokom tehnologijom. Tu je bila priključena i velika i savršeno opremljena biblioteka, koja nam je bila na raspolaganju od 08:00 do 23:00, a odmah do nje i čitaonica sa računarima, otvorena po celu noć za one koji su radili seminarske radove ili neka istraživanja.
Ispred smo imali otvoreni teren na kome smo obično posle ručka igrali odbojku ili fudbal.
Za razgovor i opuštanje imali smo dve „pečurke“ (drvene stolove i stolice se krovom) gde sam obožavala da sa drugaricama sedim i razgovaram.
Čim smo došli – bilo nas je 91 – podelili su nas u tri grupe – Crveni džin (gde sam ja raspoređena), Plava planeta, i Zeleni gušter. Takođe smo bili podeljeni (valjda zbog veličine) i na protone i elektrone.
Onda je došao na red za nas jako uzbudljiv trenutak: razmeštaj po sobama i ko će gde i sa kim da spava. Sobe su bile sa 3 ili 4 kreveta, veoma lepe i udobne, svaka sa svojim kupatilom. Dušeci su bili jako udobni, što nam je svima prijalo.
Pošto smo se raspakovali i upoznali cimere, okupili smo se u sali Crvenog džina gde nam je rukovodilac programa inž. Nikola Božić objasnio kako sve funkcioniše u Naučnoj stanici. Za one zaboravne, plan rada je uvek bio uredno zalepljen na vrata svake učionice.
Tokom dana smo imali malo slobodnog vremena jer smo uvek bili zaokupljeni interesantnim predavanjima ili eksperimentima održavanim u laboratorijama. Prvih dana smo učestvovali u veselim igrama upoznavanja, koje su nam bile veoma zabavne i funkcionalne jer smo se skoro svi upoznali već prvog dana. Takođe smo upoznali i Saradnike, koji su nam zdušno pomagali a neki od njih i držali predavanja. Svi oni su bili tinejdžeri od 18 godina, nadareni učenici IV razreda srednjih škola.
Oba dana tog prvog vikenda proveli smo u laboratorijama. Meni je to bio jedan od najzanimljivijih delova boravka, jer sam prvi put u životu imala priliku da baratam sa različitim laboratorijskim alatom i posuđem i svašta da naučim. U okviru “biosa” (biologije), posmatrali smo mikroskopima i proučavali alge iz obližnjeg Petničkog jezera. Takođe smo analizirali različite insekte i uz pomoć Saradnika određivali kojoj vrsti i porodici pripadaju. Meni je jedna od najinteresantnijih oblasti bila arheologija, jer smo na raspolaganju imali dva prava skeleta, ostake glinenog posuđa, starinsko staklo i gvožđe, različite ostatke životinjskihkostiju, itd. Na primer, učili su nas kako da na osnovu analize zuba životinja odredimo da li se radi o biljojedima ili mesožderima, i sl.
 |
 |
Uskoro smo svi dobili po jednu temu iz ŠBBKBB (šta bi bilo kad bi bilo), na osnovu koje smo uz pomoć biblioteke i interneta trebali da napišemo kratak esej. Traženo je od nas da u taj referat unesemo što više svojih ideja i originalnosti. Da li slučajno ili namerno, tek meni je zapalo da pišem o mogućnosti katstrofalnog udara nekog asteroida u Zemlju.
Posle toga smo dobili još jedan seminarski rad, ali iz oblasti koju smo sami odabrali. (Ja → bios → mimikrija). Taj rad smo bili obavezni da prezentujemo pred svima.
Tokom druge nedelje u planu je bio i terenski izlet ali nas vreme nije poslužilo, tako da smo to vreme posvetili igri i druženju. Mnogo dece je bilo talentovano za muziku, pa smo se svi okupili i uz gitaru pevali i smejali se zajedno.
Sve vreme atmosfera je bila odlična i svi smo postali neverovatni prijatelji. Mnogima je to bio prvi put da su tako dugo bili bez roditelja pa je i to imalo svoje čari. Sve obaveze oko buđenja, oblačenja, obroka, higijene i svega ostalog pale su na naša nejaka pleća, ali smo se lako snalazili. Bilo nam je “zabranjeno” da svakodnevno telefoniramo kući a zbog predavanja na spavanje se retko kad išlo pre ponoći, što smo svi sa oduševljenjem prihvatali.
Kad je došao poslednji dan, potekle su reke suza. Svi smo plakali, grlili se i polako opraštali jedni od drugih, od Petnice i od predivnih ljudi koje smo tu upoznali, nadajući se da ćemo se svi opet sresti sledeće godine. Nije izostala obavezna razmena mejl-adresa i fejsbuka, uz obećanja da ćemo ostati u kontaktu. To smo uskoro i potvrdili, jer smo se nas pedesetak Petničara našli u Beogradu na Noći istraživača.
| Jelena Ena Dragović VIII2, učenica OŠ “Duško Radović”, N. Beograd |
 |