Da li Severna Koreja stvarno maše crvenom maramom pred nosem Amerikanaca ili je to samo još jedan potez namenjen lokalnim glasačima?
Sećam se kada su krajem leta 1998. godine sve svetske novine objavile vest da je „socijalistička“ Koreja pokušala da pošalje raketu u orbitu. Radilo se o modifikovanom i ojačanom sovjetskom projektilu „Scud“, poznatom kasnije i kao S–300, koji su Amerikanci kasnije dobro upoznali u svim ratovima na tlu Bliskog istoka[1]. Raketa je imala visinu od 22,5 metra i težinu od oko 21 tone. Lansiranje je bilo neuspešno, kao i sledeće, izvršeno 2006. godine. Ovog puta, radilo se o trostepenom derivatu severnokorejske balističke rakete „Taepodong-2“.
Tada se čitav Zapadni svet smejao neuspesima „najizolovanije zemlje na svetu“ i njihovim trapavim pokušajima da se uhvate u kolo sa velikim kosmičkim silana. Ali Pjongjang nije odustajao. 5. aprila 2009. lansirana je raketa „Unha–2“ sa satelitom „Kwangmyŏngsŏng-2“. Amerika, Japan i Južna Koreja su na sav glas protestvovali, tvrdeći da je mlađani predsednik Kim Jong–un[2] prekršio Rezoluciju UN 1718 koja brani Severnoj Koreji da lansira balističke projektile. Američke nadzorne stanice su ubrzo javile da ni raketa ni satelit nisu dospeli do orbite, već da su pali u Japansko more 4000 km od mesta lansiranja. Između redova se dalo zaključiti da su prva dva stepena rakete radila kako treba, ali da je zakazao treći stepen. Međutim. Korejanci su tvrdili da je satelit ušao u orbitu...
Konačno, 12. decembra prošle godine, nešto posle ponoći po Griniču, Američka vojna Severna komanda šturo je javila da je S. Koreja uspešno lansirala raketu „Unha–3“ i da je „objekat“ ušao u orbitu.
Stvari više nisu bile za šalu, pogotovu što je Amerika već dugo proglašavala S. Koreju za jednog od svojih najvećih svetskih neprijatelja (naravno, uz Iran i Kinu). Dotadašnji posprdni ton o dometima korejske (raketne) tehnologije ustupio je mesto sve većoj zabrinutosti za svoje gradove. Trenutno, čini se da situacija eskalira, pogotovu nakon što je Pjongjang otkrio da američki špijunski avioni neprestano povređuju njihov vazdušni prostor i nacionalni ponos.
Da ne bih pao u oko Nataši Kandić, ovde ću prestati da bistrim politiku a usredsrediću se na inkriminisanu raketu i njen prvi satelit. Da li je ona sposobna da ponese bojevu glavu umesto satelita ... bolje da ne saznamo.
Dakle, kao što sam rekao, tek u četvrtom pokušaju Severna Koreja je uspela da postane kosmička sila. 12. decembra 2012. u 00:51 po Griniču uzletela je „Unha–3“ noseći na vrhu meteorološki satelit „Kwangmyŏngsŏng-3.“ Severna Koreja je uspela da stigne u kosmos pre Južne Koreje, nakon što su južni susedi doživeli seriju neuspeha sa lansiranjem rusko–korejske rakete „Naro“[3]. Američka strateška komanda je potvrdila da je lansiranje „Unha–3“ bilo uspešno, a da je satelit ušao u polarnu orbitu dimenzija 500 × 580 km i sa nagibom od 97,4°. Kao što sam pomenuo, bilo je to četvrto lansiranje „Unhe“ od 2006. godine, a drugo rakete „Unha–3“.
TV snimak prvog uspešnog lansiranja severnokorejske rakete u kosmos.
Kwangmyŏngsŏng 3-2
„Kwangmyŏngsŏng 3-2“ (光明星3號2號機, „Sjajna Zvezda-3”), prvi korejski satelit, predstavljao je repliku „Kwangmyŏngsŏnga 3“ lansiranog u aprilu prošle godine, koji, za razliku od identičnog „Kwangmyongsonga-2“ iz 2009. godine, nije dospeo u orbitu. Prvenac je imao težinu od oko 100 kg i bio je opremljen kamerom za snimanje Zemlje. Bio je četvrtastog oblika, dimenzija 1,372 × 0,602 × 0,732 metra. Radni vek mu je procenjivan na 2 godine. „Kwangmyongsong–1“, lansiran 1998, bio je potpuno drugačije konstrukcije i bio je daleko jednostavniji.
Prvi satelit u kosmosu – „Kwangmyongsong 3–2“.
Model satelita „Kwangmyongsong 1“ neuspelo lansiranog 1998. U njegovoj izradi je učetvovala i kineska losmička agencija
Raketa „Unha–3“
Raketa „Unha–3“ (piše se 銀河, čita se Juna a znači „Galaksija“), na Zapadu poznatija kao „Teapodong–2“, jeste trostepeni nosač nepoznatih osobina. Smatra se da ima 31 metar u visinu i prečnik od 2,4 metra, da u nisku orbitu može da ponese korisni teret do 100 kg a da na startu ima težinu od oko 90 tona. U svim stepenima koristi hipergolično gorivo (verovatno UDMHi AK–27). Prvi stepen ima dimenzije 17 × 2,4 metra i izgleda da koristi četiri „Nodong 2–1“ raketna motora koji prave potisak od 1138 KN svaki. Drugi stepen ima dimenzije 8,5 × 1,5 metra i ima verovatno dva motora potiska 250 KN svaki. Treći stepen ima dimenzije 3,8 × 1,25 m jedan motor, različit od adekvatnog motora na „Unha–2“, koji je verovatno bio na čvrsto gorivo.
Rakete „Unha–2“ i „Unha–3“.
Zapadne obaveštajne agencije čvrsto veruju da je program „Unha“ zapravo maska za pokušaj Severne Koreje da razvije interkontinentalni balistički projektil sposoban da ponese nuklearno oružje na veliku daljinu. Prvi stepen „Unhe“ baziran je na projektilu „Nodong“ (nije poznato kakvu oznaku ima u Koreji), korejskoj verziji starog sovjetskog projektila „Skud–D“, dok je drugi stepen verzija sovjetskog podmorničkog projektila R-27 (4K10). „Nodong“ tehnologija je takođe korišćena prilikom razvoja iranskih raketa „Safir“.
Analitičari veruju da je severnokorejsko rukovodstvo želelo da kroz izgradnju „Unhe“ prikrije razvoj tehnologije vezane za balističke projektile, ne izazivajući podozrenje međunarodne zajednice[4], ali sudeći po reakcijama uspeh takve politike je sumnjiv. U svakom slučaju, izgleda da konstrukcuja „Unhe“ nije baš pogodna za balističke zadatke. Sa druge strane, čini se da Severna Koreja poseduje nuklearno oružje dovoljno kompaktno da može da se lansira projektilom.
Prva raketa koju su Korejanci hteli da pošalju u kosmos bila je „Peaktusan–1“ (na Zapadu poznat kao „Teapodong–1“), koja je 30. avgusta 1998. neuspešno pokušala da se pošalje satelit u orbitu. „Peaktusan“ je bio projektil srednjeg dometa, sa tehnologijom baziranom na „Nodongu“ kome je dodat mali gornji stepen na čvrsto gorivo radi postizanja orbitne brzine. Raketa je bila duga 25,5 metara a teška 18–20 tona, kadra da izbaci bojevu glavu od 700–1000 kg na daljinu od 1500 do 2500 km. Mogla je da odnese u orbitu teret od 20–25 kg.
Trenutno je situacija u tom regionu vrlo napeta. U februaru svi seizmički aparati u Aziji registrovali su snažan potres uzrokovan najnovijom nuklearnom probu Severnokorejanaca. Dok oni ponavljaju da su spremni da gađaju američke ciljeve u regionu, za to vreme Japan je rasporedio protivraketni štit, a Amerikanci su proglasili bojevu gotovost. Pre neki dan korejska komanda je objavila da se nalazi „u stanju rata“ sa Južnom Korejom. Oni su u konfliktu još od Korejskog rata (i podele) sa početka pedesetih godina prošlog veka.
Putanja severnokorejske rakete „Unha–3“.
Detaljna putanja potencijalnog projektila. Mnogi se osećaju ugroženim.
Prvi put „Scadovi“ su upotrebljeni u Yom–Kippurskom ratu 1973. (Egipat–Izrael). Posle toga, Libija je 1986. ispalila ove projektile na talijanska ostrva Lampeduzu. Rakete u ispaljivane i u iransko–iračkom ratu, kao i u Zalivskom ratu (Irak–Izrael/Saudi Arabija). Ispaljivane su i iz Avganistana na Pakistan 1988. Kažu da ih je /neke verzije) imala i naša zemlja (Yu), pod nazivom “Skad-B”
On je 1984. godište, i najmlađi je predsednik na svetu.
30. januara 2013. Južnokorejanci su iz trećeg puta uspeli da raketom „Naro–1“ dođu do kosmosa i uđu u orbitu.
Nisam baš siguran da znam šta znači ova floskula.
