Autonomna špijunska letilica „Odysseus" moći će da leti godinama pokretana jedino energijom Sunca.

odisej
Odysseus" je projektovan da kruži iznad određenog mesta veoma dug vremenski period, ali je sposoban i za dugolinijska putovanja, i u stanju je - polako - da bude premešten čak i na drugi kraj sveta.

 

Devet dana: to je sadašnji rekord za avione u dužini ostajanja u vazduhu. Postigli su ga Burt i Dick Rutan i njihov avion „Voyager 76", kada su 1986. godine preleteli 40.212 km oko sveta bez punjenja goriva. Sada tom rekordu ozbiljno preti Pentagonova organizacija za napredna istraživanja, DAPRA. Oni su bacili rukavicu čitavoj avionskoj industriji objavivši da pripremaju letilicu bez ljudske posade za nadgledanje i komunikaciju, koja će moći da kruži iznad odabranog cilja najmanje pola decenije - pokretana jedino solarnom energijom[1].

Avion koji je gore prikazan, prvi je predstavnik „Vulture" („Lešinar") programa[2], i prvi korak u ostvarivanju vojnog sna o letilici koja ima ekstremno dug vek trajanja. Ako avion koji su projektovali u kompaniji „Aurora Flight Sciences Corp."[3] pobedi rivale iz „Boeinga" i „Lockheeda" - a to će odlučiti DARPA - imaće priliku da od koncepta postane stvarnost: „presavijani" avion raspona krila od 150 metara, koji će moći da brzinom od 225 km/h leti na visini od 21 km čitavih 5 godina, a biće pokretan samo solarnim panelima koji će prekrivati gornje površine krila aviona.

Zapravo, „Odysseus" će predstavljati tri aviona u jednom, jednu kolekciju 50-metarskih letećih krila koja će uzletati nezavisno i spajati se u stratosferi, gde je vazduh mirniji i manje uticajan na masivnu strukturu. (Izvršni direktor „Aurore", John S. Langdorf, izjavio je da još nisu odredili koji će mehanizam za spajanje da koriste, ali da se razmatra nešto bazirano na vezama koje je Nasa koristila za spajanje „Apollo" komandnog i lunarnog modula.) Svaki segment će biti zamenjiv i moći će da se otkači i popravi ili unapredi čak i gore, u vazduhu. Trodelna konstrukcija omogućiće „Oddyesusu" da tokom dana samostalno menja oblik i tako omogući što bolje snabdevanje solarnom energijom. Moći će da se složi kao harmonika u „Z" oblik (kao na slici) da bi apsorbovao koso padajuće Sunčeve zrake - u sumrak, naprimer - ali i da se izravna u tradicionalno aerodinamično krilo tokom noći.

Prikupljanje što više Sunca je od esencijalne važnosti za projekat, zato što energija - posebno njeno skladištenje - predstavlja jednu od najvećih prepreka svim solarnim letovima, posebno onima koji moraju u kontinuitetu da traju godinama. Langford kaže da su u „Aurori" istražili različite metode skladištenja, uključujući zamace, gorive ćelije i mrežu akumulatora ubačenih u praznine između ramova. Avion će takođe morati da bude lak, tako da je „Aurorina" konstrukcija bazirana na perolakim kompozitnim ugljeničnim materijalima. Čitav avion bi mogao da teži ispod 3 tone - približno 900 kg manje od „Voyagera" kompletno sa gorivom, koji je za tri četvrtine manji od „Odysseusa".

Mada je projektovan kao osmatračka platforma, „Oddyseus" bi se na nebu verovatno dao uočiti i golim okom, tako da bi se koristio češće u manje tajnim misijama, kao što su nadzor granica ili sumnjive lokacije za izgradnju nuklearnih reaktora. Takođe bi mogao da ima i civilnu primenu: Langford ga zamišlja kao neku atmosfersku bovu, koja bi pratila razvoj oluja, klimatske promene ili stanje ozonskog omotača. Pored toga, smatra on, avion bi mogao da demonstrira i snagu solarne energije i posluži kao poligon za potencijalne zelene avio-tehnologije. „Ako smo u stanju da napravimo avion koji može da ostane u vazduhu 5 godina a potrebno mu je samo Sunce," kaže on, „šta li je još pred nama?"



[1] Po mom mišljenju, oni i nisu sa „Voyagerom" u istoj kategoriji, jer je „Voyager" samo jednom punio gorivo (pre poletanja, na zemlji), a ovaj će se neprestano puniti preko solarnih panela.

[2] Program je pokrenut kao vrlo jeftina alternativa američkom vojnom TSAT satelitskom programu ($20+ milijardi). Jedan od pobednika na brojnim konkursima je i Nothtrop-Grummanov „Mars Flyer/ARES", koji za Nasu pravi letilicu za istraživanje Marsa iz vazduha.

[3] Privatna kompanija osnovana 1989., a fabrike su joj u V. Virdžiniji, Masačusetsu i Misisipiju. Zapošljava samo 292 čoveka, ali je prošle godine zaradila $51,3 miliona. (http://www.aurora.aero)

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari   
Phoenix
0 #1 Phoenix 29-09-2009 16:26
Nije li za "atmosfersku bovu" ili patformu za osmatranje odredjenog rejona iz vazduha mnogo jeftinija i jednostavnija varijanta balona? Helijumski balon(tj dirizabl) sa solarnim panelima na svojoj gornjoj strani koji bi pokretali sisteme bi bio i jeftiniji i verovatno pouzdaniji/dugo vecniji od ovoga. Ovo je sjajno za razvoj tehnologije, ali mislim da su baloni i dirizabli nepravicno zapostavljeni.
Dodaj komentar


 


leksikon 190


 

stranica posmatraci2019


 

CURRENT MOON


tvastronomija18