Jedna od nepresušnih tema kada se raspravlja o istoriji kosmičkih letova jeste ’neuspeh’ Sovjetskog Saveza u istraživanju Marsa. Naravno, reč je o relativnom neuspehu: SSSR je uspeo da na površinu Marsa pošalje tri sonde – uključujući i prvu misiju koja se meko spustila na Crvenu planetu – kao i pet brodova koja su uspela da šalju naučne podatke iz planetne okoline. Međutim, nijedna od ovih misija ne može da se posmatra kao potpuno uspešna a sa naučne strane iole značajnija od američkih misija ’Viking 1 i 2’ ili ’Mariner 9’. S druge strane, SSSR je uspešno istražio Mesec i Veneru, postigavši vrlo značajne nauče uspehe. Zašto se Mars tako odupirao SSSR-u?
2. decembra 1971. sonda „Марс 3“ je postao prvi veštački objekat koji je čovek uspeo da meko spusti na Mars (Novosti Kosmonavtiki).
Pre svega, da bi mogli da sudimo iz prave perspektive, bilo bi korektno napraviti pregled prvih sovjetskih misija na Mars:
- Misije koje su delimično uspele (5 misija):„Марс 2“ (1971), „Марс 3“ (1971), „Марс 5“ (1973), „Марс 6“ (1973) i „Фобос 2“ (1988).
- Misije koje su propale nakon lansiranja (6 misija):„Марс 1“ (1962), „Зонд 2“ (1964), „Зонд 3“ (1965), „Марс 4“ (1973); „Марс 7“ (1i „Фобос 1“ (1988).
- Misije koje su propale tokom lansiranja (9 misija):1M №.1 (1960), 1M №.2 (1960), 2MВ-4 №.3 (1962), 2MВ-3 №.1 (1962), 3MВ-1A №.2 (1963), M-69 №.1 (1969), M-69 №.2 (1969), M-71-S (1971) i „Maрс 96“
[U listu misija uključen je i „Марс 96“ iako su ga lansirali „novi“ Rusi ali je bio konstruisan i proizveden tokom sovjetskog perioda. Slično, nije uključen Фобос-грунт“ jer je proizveden od strane Rusa a ne Sovjeta.]
Nema sumnje da prva stvar koja bode oči jeste visok broj sondi izgubljenih tokom lansiranja. Zbog toga se kao najčešči razlog sovjetskog neuspeha na Marsu obično navode raketni nosači. Međutim, treba priznati da se većina tih incidenata događala u prvoj fazi istraživanja Marsa i da se stoga radilo o vrlo primitivnim sondama. A ako devet kvarova tokom lansiranja izgleda previše, treba se setiti da je SSSR iz istog razloga izgubio i deset sondi tokom istraživanja Venere, što ipak nije zaustavilo sovjetska istraživanja planete-bliznakinje Zemljine. U istom periodu, SSSR je sproveo ni manje ni više nego petnaest delimično ili potpuno uspešnih misija na Veneru.
Takođe se često podvlači da je sletanje na Mars generalno komplikovanije od sletanja na Veneru[1]. Zaista, zbog razređene atmosfere Marsa, za sletanje na njegovu površinu potrebno je koristiti kombinaciju padobrana i retro-motora, a ponekad i uključivanje i drugih sistema, kao što su “vazdušni jastuci”. Međutim, ni sletanje na Veneru nije prosto već uključuje čitavu setiju tehničkih poteškoća koje nisu prisutne u misijama sletanja na Mars. Pored toga, time se ne objašnjavaju kvarovi sondi dizajniranih za studiranje Marsa sa orbite.
Ne, uzrok zbog koga Sovjetski Savez nije postigao dominaciju u istraživanju Marsa nisu ni rakete ni atmosferski uslovi na Crvenoj planeti. Razloge njihov neuspeh treba tražiti negde drugde. Gde to? Uz rizik da previše pojednostavimo složenu debatu, verovatno su najvažniji sledeći razlozi:
1 – SSSR JE ODUSTAO OD MARSA
Možda izgleda paradoksalno, ali je čista istina da nakon pionirskih koraka u istraživanju Marsa Sovjetski Savez nije lansirao ka ovoj planeti nijednu sondu u periodu između 1973. i 1988. godine. Nakon zvučnog neuspeha “Marsove flotile” 1973. godine, kada je za samo 18 dana ka Crvenoj planeti poslato četiri sonde serije M-73, SSSR je jednostavno napustio svaki pokušaj da istražuje Mars. U isto vreme, misije ka Veneri su pokretane relativno često a vesti o njihovim uspesima su redovno objavljivane u sovjetskoj štampi. Gledano u perspektivi, odustajanje od Marsa je bila velika greška.
Lavočkinova sonda „Марс 3“ (M-71P). Konstrukcija serije M-71 iskorišćena je kroz različite modifikacije u sondama od„Mарсa 2“ do „Марсa 7“ (NPO Lavočkin).
Prve sonde za istraživanje Marsa serije M-71postigle su delimičan uspeh, uprkos tome što su koristile nove tehnologije koje su još uvek bile u pelenama. Serija M-73 doživela je neuspeh zbog korišćenja neispravnih tranzistora[2]. Da su nastavili sa pokušajima, pre ili kasnije neka misija bazirana na sistemima serije M-71 bi postigla uspeh. Upravo takve strategije SSSR se držao kada su u pitanju bili Venera i Mesec i to im je donosilo tako dobre rezultate.
Ali šta je dovelo do tako bezuslovne predaje? Kao i često u istoriji – politika. Posle debakla 1973. godine, Kremlj je požurio da spreči dalje neuspehe na Marsu smatrajući da će to štetiti imidžu SSSR-a. Rukovodstvo sovjetskog kosmičkog bespilotnog programa – prvenstveno Ministarstvo opšte mašinogradnje[3] (rus. Министерство общего машино-строения СССР, MOM) i naučno-konstruktorski biro NPO Lavočkin(rus. Федеральное государственное унитарное предприятие „Научно-производственное объединение им. С. А. Лавочкина“) – odlučili su da se koncentrišu na Veneru jer je konstrukcija tih sondi ipak bila manje složena od onih za Mars. Kada su konačno poželeli da se vrate na Mars već je bilo suviše kasno a SSSR je nestao sa scene nekoliko godina kasnije.
2 – MEŠANJE POLITIKE I ELEKTRONIKE
Već je postalo uobičajeno okrivljavati sovjetsku elektroniku s početka 70-ih godina za neuspehe SSSR-a na Marsu. Međutim, takve analize ignorišu činjenicu da onovremeni tehnološki jaz na polju elektronike između SAD i SSSR nije bio tako dubok kao što se to obično misli. Naprimer, još uvek ima ljudi koji misle da su sonde M-71/M-73 posedovale faksimilne kamereкоje su pre slanja slika na Zemlju morale prvo da skeniraju negative, tehnika koju su koristile neke lunarne misije[4]. U stvarnosti, nosile su TV kamere i slale su slike digitalno (ipak, predlagano je da obe kasnije neupešne misije M-69 koriste skenirajući sistem tipa faksimila).
Sovjetska sonda serije “M-69”. Trebale su da budu deo odgovora na američko sletanje “Apolla” na Mesec. Tokom 1969. lansirane su dve ovakve sonde ali nijedna nije dospela do orbite zbog kvara na raketama. Čitava ova serija je bila potpuno nepoznata Zapadi do pada Sovjetskog Saveza (NPO Lavočkin).
Ipak, bilo kako bilo, sistemi serije M-73 su bili skoro primitivni – gledano kroz današnu optiku – u odnosu na one korišćene u američkim sondama serije “Viking”, ali ruku na srce treba biti iskren i priznati da su i po performansama i po kvalitetu bili inferiorni naspram američkih parnjaka. Ali u većini slučajeva ta elektronska “primitivnost” nije sprečavala SSSR da sprovode uspešne misije na Veneru i Mesec. Ipak, izgleda da ima istine u hipotezi da je elektronika bila uzrok marsovskim kvarovima. Flotila od četiri sonde lansirane 1973. nije imala uspeha zahvaljujući neispravnim tranzistorima 2T-312. Tužno je to što su inženjeri i tehničari NPO Lavočkina znali da ti tranzistori prave probleme ali nisu mogli ništa da učine[5]. Da su odlučili da ih zamene izgubili bi prozor za lansiranje i slanje sondi bi bilo odloženo za dve godine, što nije dolazilo u obzir. Niko nije želeo da preuzme odgovornost za politički fjasko. Najbolje je bilo lansirati i prekrstiti se. Očigledno, takva strategija se nije pokazala dovoljnom.
Povrh toga, nešto vrlo slično se dogodilo sa misijama „Фобос 1” i “Фобос 2” 1988. godine. Tako složeni i veliki brodovi nove familije sonsi UMVL (Univezalne [sonde za istraživanje] Mars, Venera, Mesec; rus. Унифицированные [аппараты для изучения] Марса, Венеры, Луны, УМВЛ) bile su opremljene slabo testiranom elektronikom i softverom punim grešaka. „Фобос 1“ se izgubio na putu do Marsa zbog pogrešne komande koju je primio sa Zemlje. Mada su svi u to vreme za kvar optuživali tehničara zaduženog za slanje signala, istina je da su nedostatak adekvatne kontrole čitave misije i neispravan softver bili glavni krivci[6]. „Фобос 2“ je prestao da šalje podatke nakon što je ušao u orbitu oko Marsa i Fobosa, neposredno pre nego što je poslao par mini-sondi na površinu Fobosa[7]. Nikada nećemo saznati šta se tačno dogodilo sa ovom sondom, ali izgleda, ponovo, da je neispravan softver uticao na kvar procesora sistema za orijentaciju. I, ponovo, Lavočkinovi inženjeri su sumnjali u ispravnost sonde i pre lansiranja ali niko ništa nije uradio da to predupredi.
 |
Međuplanetna stanica “Фобос“ iz porodice УМВЛ iznad Fobosa. U pozadini se vidi Mars. Pre prekida kontakta, poslednja slika meseca je bila sa udaljenosti od 188 km (NPO Lavočkin). |
 |
U poslednjoj fazi spuštanja „Фобос“je trebalo da izbaci na površinu meseca dva mala lendera. |
 |
Već decenijama se u jednom delu medija prikazuje ova slika koju je „Фобос 2“načinio neposredno pred misteriozni prestanak emitovanja signala. Navodno, to bi trebalo da bude dokaz da je neki UFO oborio (?) sovjetski aparat. Čak je i glavni stručni savetnik jednog američkog predsednika zagovarao teoriju da je Marsov satelit šupalj,c tj. verovatno veštačkog porekla. |
3 – PREVIŠE AMBICIOZNI PLANOVI
Dok je Sovjetski Savez pokušavao da dosegne Mars misijama M-69,M-71 i M-73, NPO Lavočkin je tragao za obrisima buduće strategije zemlje za istraživanje Marsa. Lavočkin je predvideo ni manje ni više nego lansiranje jedne misije za donošenje uzoraka na Zemlju nazvane 5HM (odn. latinicom 5NM) i druge misije 4HM za slanje “Marsohoda” – rovera sličnog “Lunohodu” – na površinu Marsa. Obe stanice su bile neverovatno složene i trebale su da budu lansirane džinovskom raketom za letove na Mesec, “N-1”. Kada je raketa posle dva neuspela probna lansiranja otkazana, sonde su transformisane u misije 5M i 4M, ali one su trebale da budu još komplikovanije zbog potrebe lansiranja većeg broja raketa[8].
 |
 |
|
Lavočkinova megasonda 5NM za prvo donošenje uzoraka Marsa na Zemlju. Sonda je bila teška oko 20 tona (više od “Apolovog” lunarnog modula!), od čega je orbiter – baziran na sondama „Марс-69“ i „Марс-71“ – bio težak 3,6 tona, a lender 16 tona. Uprkos imenu, orbiter nije ulazio u Marsovu orbitu, već mu je zadatak bio da koriguje međuplanetnu trajektoriju sonde. Projekat je otkazan 1974. (NPO Lavočkin). |
|
Pazi ovo – Sovjetski Savez još nije uspeo da sprovede nijednu uspešnu misiju na Mars, a Lavočkin je već planirao donešenje uzoraka sa Crvene planete! Čak i sa današnjom tehnologijom ovakve misije se smatraju izuzetno skupim i ambicioznim, tako da nije bilo šanse dostići takav cilj sedamdesetih godina prošlog veka. A mi ovde ne govorimo o pukim idejnim projektima. Tokom 70-ih i 80-ih, kompanija NPO Lavočkin je angažovala enormna sredstva i ljudstvo za planiranje misija 4NM/4M i 5NM/5M, sredstva koja su mogla biti uložena u jednostavnije i realnije misije[9].
S druge strane, sovjetski istraživači program Venere se u najvećoj meri zasnivao u stalnom unapređenju konstrukcije koja je debitovala sa “Bенером 9“. Ali nasuprot tome, SSSR je na Marsu koristio tri različita dizajna za još komplikovanije misije (M-69, M-71 i UMVL), da ne pominjem ekstravagantne 5M/4M. Rasipanje resursa je više nego evidentno.
Marsova sonda 5M („Марс 79“), drugi sovjetski projekat za donošenje uzoraka sa Marsa. Trebalo je da poleti u Zemljinu orbitu i tamo se spoji sa orbitnim i povratnim modulima za Mars. Kažu da je projekat otkazan zbog nepouzdanosti Igla automatskog sistema za spajanje letilica „Игла“. Za razliku od prethodne verzije, ova sonda je bila teška samo 8,5 tona. Na Zemlju je trebala da donede oko 500 grama prašine.(NPO Lavočkin). Danas u Lavočkinu kažu da će ipak do kraja decenije poslati jedan brod za prikupljanje uzoraka.
4 – NEDOSTATAK SOVJETSKOG JPL
Nasin program bespilotnog istraživanja predstavlja jedno od najvećih dostignuća u istoriji osvajanja kosmosa. Većinu tih uspeha Amerikanci treba da zahvale postojanju JPL (Laboratorije za mlazni pogon), jednoj od institucija koja je od nastanka odgovorna za koordinaciju razvoja automatskih kosmičkih misija. Pojednostavljeno, možemo reći da je uloga JPL da obezbedi koncenzus naučne zajednice prilikom donošenja odluka koja će misija biti prioritetna a da onda, objedinivši svoje snage sa industrijom, utvrdi da li mogu da ispune utvrđene zadatke u zadatim vremenskim i budžetskim granicama.
Sovjetski Savez ni izdaleka nije imao sličnu situaciju. Bilo je očigledno da je Akademija nauka SSSR-a aktivno uključena u sovjetski kosmički program, ali njen prioritetni zadatak je bio da proučava podatke koji su stizali sa misija i dizajnira uređaje i sonde čija konstrukcija je već bila odobrena. A pravi apsolutni vladari bespilotnog programa zemlje su bili rukovodioci konstruktorskog biroa NPO Lavočkin iz moskovskog predgrađa Himki, odgovornog za izgradnju praktično svih sovjetskih automatskih bespilotnih letilica koje im je slavni biro ОКБ-1 Sergeja Koroljeva velikodušno ustupio. Koordinacija između Lavočkina i naučne zajednice je, najblaže rečeno, bila bedna. Kao rezultat toga dobili smo da su ciljevi planetnih misija bitani prvenstveno prema političkim vetrovima a ne prema naučnim interesima.
Naučno-proizvodno preduzeće NPO Lavočkin je bila jedina ustanova zadužena za sovjetske kosmičke aparate i polagala je račune jedino Ministarstvu opšte mašinogradnje (MOM), agenciji odgovornoj za civilni kosmički program (ime je predstavljalo paravan da bi se zbunile zapadne obaveštajne službe). Ali kao što svako može da zaključi iz imena, nauka nije bila jedino polje njihovog interesovanja. Pokušano je da se situacija promeni formiranjem moskovskog Instituta za kosmička istraživanja (rus. Институт космических исследований Академии НаукСССР,ИКИ АН СССР), koji je u SSSR-u trebalo da igra istu ulogu kao JPL u SAD. Nažalost, ИКИ je osnovan prekasno. Baš kada je institucija započela da ispoljava svoj uticaj, Sovjetski Savez se 1991. raspao a planetne misije na Veneru, Mesec i Mars – uključujući „Marsohode“ – i uz pomoć korišćenja nove platforme UMVL i sondi za Jupiter i Sunce („Projekat Ciolkovski“) već su bile isplanirane.
Prototip “Marsohoda” (NPO Lavočkin / IKI).
5 - FINANSIRANJE
Ovo je problematičmo pitanje, jer je izuzetno teško prevesti troškove i cene iz sovjetskog sistema u kapitalistički kontekst. Međutim, svi stručnjaci se slažu da su sovjetske investicije u ovoj oblasti bile jednostavno smešne u odnosu na budžet pojedinih američkih misija, kao što su, recimo, bili „Vikinzi“. Jasno, mnogim sovjetskim misijama na Mars je nedostajala adekvatna i dovoljno kvalitetna kontrola, rukovođenje i nadzor, što je delom možda moglo biti izbegnuto većim financijskim ulaganjima. U svakom slučaju, poređenje sovjetskih investicija u bespilotnim misijama sa američkim je svakako tema o kojoj bi trebalo napisati posebnu priču.
6 – LOŠA SREĆA
Čekaj, pričamo o nekom maleru? Možda o sujeverju? Da, možda to zvuči malo preterano, ali niko ne može da porekne da su sovjetske misije na Mars patile od neverovatnog manjka sreće. Naprimer, kvarovi defektnih tranzistora nisu pogađali misije na Veneru, vež samo one na Mars. „Марс 3“ je sleteo u retko snažnu peščanu oluju na Marsu koja je verovatno znatno uticala na njegov kratak vek. I „Фобос 2“ je prestao da radi baš pred start svoje primarne misije, što jedino može da se kvalifikuje kao nedostatak jednostavne i čiste sreće. A šta reći o „Марсу 96“? Ova napredna sonda, bazirana na platformi UMVL, završila je u plamenu plazme u atmosferi naše planete zato što je raketa „Протон-K“ imala loš dan. Tako je propala poslednja šansa Sovjeta da postignu uspeh na Marsu. I konačno, baš kada je SSSR uspeo da spoji tehnologiju, medije i prave institucije za istraživanje Marsa, zemlja se jednostavno raspala. Ako to nije loša sreća, onda mi recite šta je.
 |
Sonda „Марс 96“, ponegde nazvana i„Марс 8“. Konstruktivno je zasnovana na porodici sondi „Фобос“ lansiranih ka Marsu 1988. Do tada, bila je to najteža lansirana sonda u istoriji. Posedovala je orbiter, površinske stanice, i površinske penetratore. misija je imala velii broj instrumenata proizvedenih u Francuskoj, Nemačkoj i SAD. Slični instrumenti su poleteli na Mars 2003. sa evropskom sondom „Mars Express”. |
 |
Maleri Rusa u osvajanju Marsa nisu nestali sa padom SSSR-a. Ovako je umetnik video poslednje trenutke ruske sonde „Фобос-грунт“ čiji je zadatak bio da donese uzorke safobosa. |
Iako navijam za Zemljane, ipak ponekad verujem da se nešto ovako dešava na Marsu. Lepo se vidi kako dvojica marsovskih patriota bore da zaštite svoje zemlje i gradove od uljeza sa druge planete.
[1]Na ovom sajtu je dat spisak uspešnih/neuspešnih sletanja na planete Sunčevog sistema: na Veneru je kompletno uspešno sletelo 10 sondi (nijedna američka!), a na Mars 7 (nijedna sovjetska!). Mesec se ne računa u planetu, ali to je uspešno aluniralo 19 aparata (11 američkih, 7 sovjetskih i 1 kineski).
[2] Dugim istragama stručnjaka je utvrđeno da je majušni tranzistor 2T-312, proizveden u voronježu, korišćen u svim podsistemima ove serije. Nažalost, zbog velikih troškova Lavočkinovi inženjeri su odabrali verziju sa aluminijumskim žicama umesto sa zlatnim u nekim delovima. To je bio jedan od glavnih razlčoga zbog kojeg je porodica sondi lansiranih 1973. (orbiteri „Марс 4“ i „Марс 5“ i lenderi „Марс 6“ i „Марс 7“) doživele neuspeh. Ti tranzistori su otkazivali posle otprilike 2 godine rada, što se u slučaju misija na Mars podudaralo sa vremenom ulaska u Marsovu orbitu. Lavočkinovi inženjeri su znali za caku (govorili su da svaka od tih sondi ima šanse za uspeh od samo 50%), ali kosmička trka sa SAD je tražila svoje ...
O kvarovima izazvanim ovim tranzistora već sam pisao na ovom sajtu, pa ko voli da vidi kako izgleda krivac za propast čitave jedne serije kosmičkih brodova neka izvoli ovde.
[3] Iz ovog ministarstva, zaduženog za sovjetsko istraživanje kosmosa, koje je objedinjavalo stotine instituta, biroa i kompanija, 1991. je nastala Federalna kosmička agencija rusije – Роскосмос.
[4] Takve kamere su bile teške preko 65 kg i zato su češće korišćene za lunarne misije. Ali Nasin „Viking 1“, prva sonda koja je 1975. uspešno sletela na Mars i obavila sve zacrtane zadatke (radila je 2307 dana!) imala je 2 ovakve kamere.
[5] U Enciklopediji astronautike kažu da je predletno testiranje elektronike brodova čitave serije sprovođeno u helijumu, što je rezultiralo degradacijom računarskih čipova tokom putovanja do Marsa. Orbiteri su bili teški po 3.440 kg a lenderi – 3.260 kg.
[6] Ovako je bilo: posle skoro 2 meseca leta softverskom komandom su isključerni trasteri za kontrolu položaja sonde, što je dovelčo do gubitka Sunca u senzoru za orijentaciju te sonda više nije mogla da vrši pravilnu orijentaciju solarnih panela što je dovelo do pražnjenja akumulatora.
Softverska komanda za isključivanje kontrole položaja sonde je fatalna operacija, ali je deo normalne rutine tokom testiranja sonde na Zemlji. normalno je i da se ta rutina obriše pre lansiranja. Međutim, softver je bio kodiran u PROM-u, pa je uklanjanje test koda zahtevalo uklanjanje i zamenu čitavog računara. Zbog cajtnota, inženjeri u Lavočkinu su odlučili da ostave tu sekvencu, misleći da se nikada neće koristiti. Nažalost, jedna slovna greška prilikom slanja komande sa Zemlje rezultovala je izvršenjem baš te komande, što je kasnije dovelo do gubitka čitavog broda.
[7] Glavna sonda je trebala da proleti na samo 50 m od površine i trebala je da oslobodi dve sub-sonde – jedan loptasti mobilni „hopper“ (ПрОП-Ф) i jednu stacionarnu platformu.
[8] Tada jeSovjetima na raspolaganju ostala samo raketa „Протон-К“, koja je u orbitu mogla da izbaci teret od 22 tone, uključujući i dodatni buster (IV stepen), blok „Д“. Pošto to nije bilo dovoljno za sonde sa zadacima na Marsu, bilo je potrebno dvaput lansirati„Протон“, od čega bi svaki nosio po jedan buster „Д“ i po jedan orbitni, odn. sletni modul. Posle spajanja u orbiti i paljenja blokova blok „Д“, sonda, sada teška 8.500 kg i sastavljena od orbitera i lendera (sletnog modula), bila bi upućena ka međuplanetnoj trajektoriji.
[9] Na početku ovog perioda na čelu kompanije Lavočkin bio je Georgi Nikolajevič Babakin, inženjer koji je dugo radio na različitim projektilima i interkontinentalnim krstarećim sistemima. Ubrzo posle Lavočkinove smrti 1960. Babakin postaje glavni inženjer i od Koroljeva preuzima sektor bespilotne lunarne i planetne sonde, da bi ovaj mogao da se koncentriše na lunarnu raketu „N-1“. Babakin umire posle kompletiranja letilica „Марс-2“ i „Марс-3“ a njegov biro nastavlja sa impresivnim uspesima, lunarnim roverima, spuštanjima na Veneru i robotskim donošenjem Mesečevih uzoraka. Danas istrađivački sektor NPO Lavočkina nosi njegovo ime, kao i po jedan krater na Mesecu i Marsu.
[10] Letilica 4V-1 No.660 lansirana juna 1975. težine 4.936 kg. Njen orbiter je bio prva letilica koja je ušla u orbitu oko Venere, dok je lender bio prvi koji je poslao slike sa površine druge planete.
Zašto misije na Mars nisu i zašto jesu uspešne
Statistički gledano misije na Mars su katastrofa. Od 43, koliko ih je do sada bilo, samo 17 se mogu pohvaliti uspehom, dok su čak 26 bile totalni promašaj ili su postigle tek delimičan uspeh. Svojevremeno su neuspesi uzeli toliko maha da su se letovi ka Marsu poredili sa krstarenjem po Bermudskom trouglu....
Zašto nam je tako teško da odletimo na Mars?
Mnogi ljudi se pitaju zašto je to tako. Ako smo pre više od 40 godina šetali po Mesecu, u čemu je problem sa Marsom? Neki misle da je ključni problem udaljenost, ali nije to glavno. Iako je očigledno da je Mars mnogo dalji od Meseca, to nam nije najveći problem. Pravi izazov se krije u donjoj slici.
