Astronautika: istorija

Iz knjige prof. Ajdačića "Nauka kao bajka" objavljujemo deo "Čovekov večni trag". Taj deo, u kome su opisani trenuci tokom lansiranja prve ljudske posade na Mesec, je pisao Milivoj Jugin.

Otvaram knjigu Milivoja Jugina „Večni trag“, koja predstavlja svedočanstvo o čovekovom osvajanju Meseca, pronalazim njen najuzbudljiviji deo i žurno čitam redove koje je ispisao naš vrsni poznavalac astronautike.

„ ... Kao opčinjen gledam u sat... Još 13 sekundi... Sve se potpuno smirilo... Čudna, neprirodna, gluva tišina puna napetosti gospodari ogromnim prostorom kosmodroma. Kao da čujem sopstveno srce... bije sve jače... i još ubrzava, kao da mi se penje u grudima, evo tu pod grlo! Čini mi se da teže dišem... nešto me guši... Sada sigurno ne bih bio u stanju da izustim ni jednu jedinu reč!

Prikupljam sve snage da savladam ovaj poslednji, verovatno najsnažniji talas u sebi, ovu plimu uzbuđenja... Treba raditi! Brzo, jer vreme ne čeka... Ovi trenuci istorije se neće ponoviti! Leva ruka sa kino-kamerom već je na svom mestu, a desna sa prstom na okidaču foto-aparata. U grobnoj tišini odjekuju samo reči zvaničnog spikera Džeka Kinga: „Deset... devet... osam... sedam... početak paljenja... svi motori rade... dva... jedan... nula... poletanje!“

Na dnu rakete najpre blesnu džinovska varnica... Zatim se pretvori u ogroman oblak plamena i dima koji pokulja na dve suprotne strane rakete. Ona još uvek nepomično stoji, dok pod njom hara prava plamena stihija. Vatra i dim zaklanjaju donji deo rakete od našeg pogleda. A, tada... Tada se desilo ono što se teško rečima može opisati, što televizijski prenos ne može verno preneti. Taj čudni košmar u kome sam se sledećih desetak sekundi nalazio, sigurno je, može se samo doživeti. I to ovde, na vratima kosmosa.

Odjednom je nešto potmulo grunulo... Tribina na kojoj smo bili, zemlja pod nama, snažni čelični nosači krovne konstrukcije -- sve je počelo da podrhtava, da se trese. Za trenutak me je nesvesno obuzeo neki iskonski strah. Onakav kakav se oseti za vreme prirodnih kataklizmi, zemljotresa, na primer.

... Kao da stotine topova najtežeg kalibra sipaju vatru kartečom jedan za drugim -- tako su se ređale reske eksplozije, parajući uši... I usred tog košmara, ognja i tutnjave, iz dima koji je polako nadirao ka vrhu lansirne rampe, kao feniks iz pepela, počela je da se diže raketa. U svoj svojoj blistavoj lepoti, u strahoti vatrenog stuba koji je harao na njenom dnu, elegancijom dostojnom balerine, ona se lagano penjala uvis. Iza nje je ostajao do bola blještav, pakleni stub vatre, dok je ona ubrzavala svoj put u budućnost, u istoriju...

Opčinjen prizorom, poput automata, snimao sam. Kamerom i foto-aparatom. Mikrofon mi je sve vreme bio priljubljen uz usne, ali nisam govorio. Ne verujem da sam u tom trenutku uopšte bio u stanju da progovorim.

Raketa je već napustila lansirni toranj, kada me je prenuo glas iz hiljada kilometara udaljenog beogradskog televizijskog studija koji sam čuo u slušalicama:

-- Prvi ljudi su poleteli na Mesec!

Stresao sam se i odmah nastavio:

-- Dragi gledaoci, ne znam da li do vas dopire ova grmljavina. Zemlja pod nama drhti... Sve se trese... To je prizor užasan i veličanstven! Prvi ljudi krenuli su na Mesec!

-- Oblak dima ostao je na lansirnoj platformi. Raketa se još uvek izvanredno dobro vidi, mada je krenula, praktično, nasuprot Sunca. Ali, krenula je -- ka Mesecu!

-- Na mestu gde se nalazimo zemlja se još potresa od udara „vatrenog stuba razuma“, na čijem vrhu tri prva emisara Zemlje polaze da u do sada neprikosnovenu tišinu čudnog Meseca unesu prvu iskru života, tog najvećeg blaga naše planete.

*

*     *

Odmah posle lansiranja „Apola 11“ Jugin se iz Amerike avionom vratio u Beograd, da bi nastavio sa televizijskim komentarisanjem čovekovog stupanja na Mesec. Čitamo dalje njegovu knjigu „Večni trag“.

*

*     *

„Tačno je 1 čas i 15 minuta. Sa urednikom sedim u „plavoj sali“' beogradskog TV studija pripremljenoj za današnji

prenos... Uključeni smo... Na ekranu je slika Hjustona...   Dajem obaveštenje o prenosu i razlozima zašto on počinje ranije. Teleprinter neumorno, čitave noći kuca... informacije pristižu... Astronauti imaju izvesne teškoće sa skafanderima... Oblače ih i proveravaju...

Napetih živaca očekujemo dalji razvoj događaja. Prolazi još jedan sat... Astronauti se trude da sve dovedu u red. Njihov rad teče nešto sporije nego što je predviđeno „Planom leta“...

Zahvaljujući pripremljenim beleškama, a posebno onome što sam video i doživeo za vreme obilaska kosmičkih centara u Sjedinjenim Američkim Državama i prisustvovanju lansiranja „Apola 11“, nastojim da zabavim gledaoce raznim zanimljivostima. Ispijam čašu za čašom mineralne vode u pregrejanom studiju i napregnuto očekujem trenutak... On je došao u 3 časa i 39 minuta:

Armstrong otvara vrata na „Orlu“! Izvlači se napolje. To traje dosta dugo... Sa visine od tri metra treba da siđe.

Na ekranima se još uvek ništa ne vidi. Poklopac odseka u kome je smeštena televizijska kamera na „Orlu“ još je zatvoren, mada je kamera već u pogonu.

Armstrong lagano silazi niz devet stepenika po specijalnim lestvicama na nozi „Orla“... Stiže na pretposlednji stepenik i tada povlači rukom posebnu kariku mehanizma za otvaranje poklopca pred televizijskom kamerom. Tog trenutka se pojavljuje prva slika sa Meseca.

Mada tačno znam koji deo „Orla“ treba da se vidi i kako stoji kamera, treba mi nekoliko sekundi da razaznam detalje. Slika nije sasvim jasna... Sada već vidim sve. Počinjem da opisujem gledaocima ono što se vidi. U tom trenutku u gornjem delu slike nešto se pokrenulo.

-- Čovek silazi!... Vidite njegovu nogu... evo sada već cele figure... To je astronaut Armstrong! – uzbuđeno govorim.

Stotine miliona ljudi naše planete napregnuto prate njegovo kretanje. Sa Meseca Armstrong poručuje:

-- Na poslednjoj sam stepenici... Sada sam na šapi „Orlove“ noge... Ona je utonula četiri-pet centimetara u površinski sloj Meseca... On izgleda veoma, veoma sitnozrnast... kao najfiniji prah...

Za trenutak njegova je figura zastala, a zatim... lagani pokret udesno... i Armstrongov glas:

-- Ovo je mali korak za čoveka,

a džinovski skok za čovečanstvo!

Bile su to reči čoveka koji je svojom nogom na Mesečovoj površini utisnuo večni trag, simbol čovekovih napora da otkriva tajne prirode.

Dogodilo se to u 3 časa i 56 minuta 21. jula 1969. godine.


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Facebook