Astronautika: istorija

Mnogi su otišli na Zapad. Ovo je priča o onima koji su otišli na Istok.

(Proleće 1945. godine.) Poslednjih nedelja Drugog svetskog rata, dok su savezničke trupe vršljale po nemačkim gradovima a pobednici se utrkivali u podeli plena, jedan plen je bio posebno interesantan vojnoj i političkoj vrhušci: ljudi i mašinerija koji su učestvovali u stvaranju rakete V-2[1], jednog od najegzotičnijih oružja svetskog rata. Na oduševljenje američke obaveštajne službe, Wernher von Braun i većina njegovih vrhunskih saradnika iz tima za razvoj V–2 odlučili su da se predaju Amerikancima, lukavo kalkulišući da će im ovi verovatno pokloniti život u zamenu za nastavak pionirskog istraživanja i rada. Jedan nemački raketni inženjer, kako navode istoričari F. Ordway i M.R. Sharpe, ovako je opisao njihove opcije u aprilu 1945. godine: „Svi mi smo prezirali Francuze, smrtno se plašili Rusa, a Britancima nismo verovali. Ostajali su nam samo Amerikanci.“

20. juna 1945. godine, Fon Braun i oko hiljadu nemačkih inženjera i članova njihovih porodica prebeglo je iz istočne Nemačke u zapadnu zonu pod američkom upravom, baš pred nosom nadolazeće Crvene armije. Kada su stigle jedinice generala Georgija Konstantinoviča Žukova[2], zatekli su podzemna postrojenja za proizvodnju V–2 u Mittelwerku[3] napuštena, bez personala i dokumentacije. Amerikanci su sve detaljno pročešljali i utovarili u vagone, odnoseći i poslednji papirić, šraf pa čak i rashodovani alat i otpad. Na kraju je dovedena jedinica za miniranje koja je sve temeljno razrušila i uništila – Hladni rat je započinjao i Rusima nije smela da padne ni cigla u ruke[4].

nemci-1 

Nemački balistički projektil „Fau–2“, čije postojanje je učestvovalo u formiranju geostrategije u postratovnoj Evropi. Njen pravi naziv je bio A–4, a promenjen je tek 1944.

Alkoholno goriva je oduzimalo trećinu tadašnje celokupne nemačke ratne proizvodnje. Činjenica da je za tonu goriva trebalo preraditi 30 tona krompira u vreme kada su i narod i vojska gladovali, znatno je uticalo na njenu operativnu moć. Usled sve manjih sledovanja eksploziva, pred kraj rata bojeve glave su bile punjene – betonom i propagandnim fotografijama.

 nemci-2

Pogoni u Peenemündeu. Sovjeti su malo toga zatekli – saveznički bombarderi su vršili napade i kada su se Nemci povukli.

Među razočaranim Rusima nalazio se i 33–godišnji Boris Čertok[5], aeronautički inženjer koji je dva meseca pre toga stigao u Nemačku sa širokim ovlašćenjima od Staljina da istraži i proceni nemačku tehnologiju, a posebno V–2. Bivši konsultant u RKK „Energiji“, kompaniji koja je napravila sve što si ikad čuo da je sovjetsko poletelo u kosmos, umro je prošle godine, a u kosmičkoj industriji je proveo više od 70 godina. Do poslednjeg dana memorija mu je bila čila i često je novinarima pričao kako su se on i njegove kolege 1945. trudile, sa malo uspeha, da zavrbuju nemačke talente na sovjetsku stranu. Njegovi agenti su preduzimali rizične izlete u američku zonu, prilazeći nemačkim raketnim stručnjacima sa bogatim finansijskim prelozima, obiljem hrane, i – kao najvažnijim adutom – mogućnošću da se ostane u Nemačkoj. Bila je to jedna od malog broja bitaka koju su Von Braun i kolege izgubili u pregovorima sa Amerikancima – a sovjetska kampanja pokušavala je da baš to ponudi Nemcima.

I imali su par pogodaka. Jedan od njih je bio Helmut Gröttrup (19161981), elektroinženjer i vrhunski ekspert za sisteme kontrole leta V–2. Istoričari i danas debatuju o razlozima zbog kojih je Gröttrup odbio ponude Sjedinjenih Država da radi za njih, sugerišući da se verovatno radilo o kombinaciji njegovih levičarskih pogleda i odbijanja da bude sporedan igrač u Von Braunovom timu. U svojim memoarima Čertok je naveo da je primarni razlog ipak bila Gröttrupova želja – a posebno molba njegove supruge Irmgard – da ostanu u Nemačkoj. Uz to, ne treba zaboraviti da je pripadao levom političkom krilu. „On je bio ono što nazivamo socijal–demokratom – pravi antifašista,“ podsećao je Čertok.

Konačno, iz različitih razloga, Gröttrup je prešao na stranu Sovjeta, koji su baš otvorili raketni istraživački institut u gradu Bleicherodu, nedaleko od fabrike Mittelwerk, i poslali ga tamo sa platom od $1.250 mesečno i prostranom kućom (čijeg su vlasnika, bogatog trgovca, Rusi surovo oterali, kako pišu Ordway i Sharpe). Gröttrupov prvi zadatak je bio da napiše detaljan raport o raketnim istraživanjima koje su on i kolege srpovodili u Peenemündeu, istraživačkom centru na baltičkoj obali. Takođe je zapovedao stotinama Nemaca, čiji je glavni posao bio da ponovo nacrtaju komlpetne planove za V–2 i pokrenu proizvodnju. Irmgard je kao volonter učestvovala u beskonačnoj potrazi za hranom i ostalim potrepštinama za personal instituta u razrušenoj Nemačkoj.

 nemci-3

Jedna od zarobljenih nemačkih raketa.

Međutim, nije bilo vremena za uživanje u slobodi. Videvši da se 1947. godine proizvodne linije projektila V–2 polako zahuhtavaju, sovjetska partija je donela tajnu naredbu, koju je Josif Staljin potpisao 13. maja, da se celokupna balistička proizvodnja, zajedno sa svim nemačkim raketnim stručnjacima, premesti do kraja godine u Sovjetski Savez. General-potukovnik Ivan Serov, šef tajne policije (НКВД) u Nemačkoj, osmislio je plan, pod šifrovanim nazivom „Osoaviahim[6], kojim bi se deportacija obavila za samo pet dana, bez prethodne najave. Serovljev policijski um je želeo munjevitu operaciju, plašeći se da bi Nemci mogli da počnu da vrdaju i beže, ili da ponovo uništavaju mašine i planove[7]. Za tu operaciju angažovano je oko 2.500 oficira policije, uz neograničenu pomoć regularnih vojnih jedinica.

Čertok, koji se iz petnih žila trudio da izgradi dobre odnose sa novim saradnicima, podržavao je čitav plan. Rezonovao je da bi posle godinu ipo dana uspešnog rada sa Nemcima sve to moglo da se nastavi i u Rusiji.

Međutim, nisu se svi slagali. Čertokov prijatelj i kolega, Sergej Koroljev, koji će biti master–mind vrtoglavog sovjetskog kosmičkog uspona tokom pedesetih i šezdesetih godina, s prezirom je gledao na plan o preseljenju. Već 1946. godine, čovek koji će kasnije postati glavni sovjetski kosmički projektant, počinje da gaji ambicije o formirnju sopstvenog raketaškog tima. Prema rečima samog Čertoka, Koroljev je od samog početka osećao animozitet prema nemačkom učešću u svom poslu, verovatno videći u njima potencijalnu konkurenciju.

Nemački inženjeri nisu ništa slutili. Pre svitanja 22. oktobra 1946. godine, sovjetski vojnici su pokucali na vrata domova svih vodećih tehničara i obavestili ih da će uskoro biti deportovani i poslati na rad u različitim granama sovjetske industrije. U svim domovima se odvijala ista priča: sovjetski oficir, u pratnji prevodioca, čitao je zaprepašćenoj pospanoj porodici da po kratkom postupku pokupe svoje lične stvari i nameštaj i pripreme se za ukrcavanje u vozove za Sovjetski Savez. Obećanja petogodišnjih ugovora u Rusiji i ponuda za pomoć oko pakovanja i selidbe bili su im slaba uteha. Prema nedavno obelodanjenim sovjetskim dokumentima, okupljeno je oko 7.000 radnika i članova njihovih porodica. Samo njih oko 500 bili su raketni inženjeri – ostalo su bili stručnjaci i radnici u avionskoj i nuklearnoj industriji[8].

Kada je 30–godišnji Helmut Gröttrup ljutito zapitao kada će se on i njegovi ljudi vratiti u Nemačku, Dmitri Fjodorovič Ustinov, tadašnji čelnik ministarstva odgovornog za raketni razvoj[9], kroz šalu je odgovorio da će to biti onda kada budu mogli da lete oko sveta raketom. Gröttrup se ukrcao na jedan od 92 transportna voza i odmah započeo da svom sekretari diktira protestno pismo, ali bez svrhe. Stigao je u Sovjetski Savez par dana kasnije.

Njegov novi dom bio je u moskovskom severoistočnom predgrađu Podlipki. U sovjetskim enciklopedijama je do poslednjeg dana postojanja SSSR–a pisalo da je Podlopka centar drvne industrije, ali većina Moskovljana je znala da se radi o centru raketne industrije. Ostatak zemlje i sveta saznao je istinu tek devedesetih godina, kada je predgrađe preimenovano u Koroljev, u čast čoveka koji je dobar deo aktivnog života proveo tamo i koga smatraju tvorcem sovjetskog kosmičkog programa. Gröttrup je doveden da radi u novootvorenom naučno–istraživačkom institutu НИИ–88 ( rus. Научно-исследовательский институт №88), prvom sovjetskom industrijskom pogonu za razvoj raketa.

Boris Ježov, istoričar grada Koroljeva, beleži da je oko polovine Nemaca bilo smešteno u dače u moskovskim predgrađima. Većina tih kuća danas više ne postoji, sem jedne u naselju Boljševo. Kada su Nemci stigli tamo, lokalno stanovništvo je kuće počelo da naziva „fašističkim palatama“. Helmut i Irmgard su na osnovu svog privilegovanog statusa dobili komotnu vilu sa 6 soba i lep BMW sa šoferom. Ni ostalima nije bilo loše, jer je gradić ipak bio dobro i bogato snabdeven (sira i mleka je bilo u svako doba, kao i svega ostalog[10]), i tako je ostalo sve do raspada SSSR–a.

Ostali Nemci su smeštani prema svojim strukama. Stručnjaci za navođenje i radio–sisteme, verovatno najzahtevnijeg segmenta u programu razvoja sovjetskih projektila, bili su smešteni u grad Monino, nekih 30–ak km od Moskve, na krajnjem istoku tramvajske Jaroslavskaje pruge. Druga grupa, predvođena stručnjakom za raketni pogon V–2, Erichom Putzeom, pripojena je kolektivu Valentina Petroviča Gluška[11], još jednoj od ključnih figura sovjetske raketne industrije tog vremena. Gluško je radio na raketnim pogonskim sistemima u svom konstruktorskom birou ОКБ–456, danas poznatom kao НПО „Энеpгомаш“, kompaniji koja je proizvela motore za gotovo sve sovjetske/ruske rakete a i američke bustere „Atlas“. Kao i Koroljev, ni Gluško nije bio oduševljen nemačkim učešćem u svojim radovima. „Trudio se da se distancira od Nemaca,“ pisao je V. Sudakov, istoričar „Энергомаша“.

Bez podrške sa vrha, Gröttrupova ekipa se borila sa slabo opremljenim laboratorijama i nedostatkom opreme. Nemački radnici koji su radili za Gluška povučeni su sa projekta mnogo naprednijeg motora od onih na V–2, označenоg kao РД-102, а njima su davani sporedni i često ponižavajući poslovi, kao što je projektovanje temelja za industrijske hale i sl.

Za sovjetske raketne pionire, dobrim delom se radilo i o profesionalnom ponosu[12]. Koroljev i Gluško su u tom poslu sudelovali već godinama i verovali su da su u stanju da usavrše već pomalo zastarele V–2 bez pomoći sa strane. Ali sâm Staljin je želeo da njegovi stručnjaci prvo lansiraju nemačke rakete a onda se okrenu svojima. Logikom pravog „hazjajina“, verovao je da kopiranjem zapadnih tehničkih rešenja, kao što su već uradili sa američkim bombarderom B–29[13], sovjetski inženjeri mogu brže da apsorbuju inostrane inovacije. Decenijama kasnije, veterani sovjetske aeronautičke industrije javno su priznali da su radili upravo to.

U avgustu 1947. godine, Gröttrup je sa nekolicinom drugih Nemaca ukrcan u voz za novi lansirni kompleks Kapustin Jar (rus. Капустин Яр), nedaleko od granice sa Kazahstanom, da bi pomogli u prvom lansiranju V–2s. Čim su stigli, pisala je Irmgard u svom dnevniku, kamile su okružile vagone. Među članovima atmosfera je bila, pisala je dalje, „baš kao u Peenemündeu kada smo vršili naše prve eksperimente“.

 nemci-4

Punjenje rakete A–4 (V–2) gorivom na Kapustinom Jaru. Te jeseni Sovjeti su lansirali 11 projektila.

 nemci-5

Vagon za obradu telemetrijskih podataka sa rakete parkiran na pruzi za Kapustin Jar 1947. godine.

Povratak u Moskvu u decembru nije ništa promenilo – Nemci su nastavili da bivaju zaobilaženi u važnim poslovima. Gröttrup i njegovi saradnici su predstavili svojim sovjetskim domaćinima koncept novog navođenog projektila, G-1, delom baziranog na radovima sprovođenim u Nemačkoj za vreme rata. Takođe označena i kao R–10, raketa je predstavljala veliko unapređenje u odnosu na V–2, uključujući i veći domet[14]. Ali i pored pozitivnih reakcija Rusa na novi koncept, on je ostao u fioci. Ubrzo su nemački inženjeri počeli da gube svoje pozicije u НИИ–88 te su bili prebačeni u istraživački kamp na ostrvu Gorodomlja na jezeru Saliger, oko 300 km severozapadno od Moskve, gde je jedna polovina njihovih sunarodnika boravila još od dolaska u Sovjetski Savez.

Helmut Gröttrup je vrlo malo žalio napuštajući frustracije u НИИ–88, ali njegovu suprugu je razdirala nostalgija: „Zbogom Moskvo!“ pisala je ona. „Uprkos svemu, puno si mi značila – upoznala sam mnogo prijatelja i bio si grad u kome sam se svađala, smejala, plakala i puno razmišljala.“

U ruskoj regiji Gornja Volga, okruženo nepreglednim močvarama i četinarskim šumama, ležalo je veličanstveno jezero Seliger, a na njegovoj srediji, veliko ostrvo Gorodomlja. Još 1629. jedan bogati zemljoposednik je poklonio ostrvo muškom manastiru ruske Pravoslavne crkve, da bi sledećih tri stoleća ostrvo bilo praktično nenaseljeno. Sredinom XIX veka ostrvo su počeli da nastanjuju retki lovci i drvoseče. 1929. godine sovjetska narodna vlast iseljava kaluđere i u manastiru otvara biološku istraživačku laboratoriju. Prema lokalnoj legendi, jedan od prkosnih kaluđera se bacio u jezero i udavio, i od tada se njegov duh redovno pojavljuje.

Područje jezera Seliger bilo je tokom II svetskog rata poprište ljutih borbi, pa je pred nadiranjem Nemaca laboratorija morala da bude evakuisana. Do kraja rata, ostrvo Gorodomlja je postalo dom brojnih vojnih bolnica, a sa spoljnjim svetom je bilo spojeno samo podvodnim telefonskim kablom. Ali ono po čemu je ostrvo postalo poznato bila su raketna istraživanja sprovođena tamo u godinama koje su usledile posle rata.

Posle višednevne vožnje sporim vozovima, Gröttrup i saradnici sa porodicama stigli su na odredište, a onda još pola sata skelom do ostrva. Niko nije bio siguran šta ih tamo čeka. „Logor je izgledao kao neka velika maketa nemačkog sela,“ pisala je Irmgard. „Bilo je šarenog cveća u dirljivo dobro prekopanim baštama i po balkonima, prozori su bili sa zavesama a na konopcima se sušilo besprekorno belo rublje.“

Nemački stručnjaci i članovi njihovih porodica mogli su da dobiju dozvolu da napuste ostrvo, ali smo na ograničeno vreme i uz sovjetsku pratnju. Prema pisanju Valerija Bukrejeva, ruskog inženjera koji je do šezdesetih živeo na Gorodomlji, svakog vikenda nemačke kućne pomoćnice su se vozile po jezeru odlazeći u nabavke po lokalnim prodavnicama. Tokom zime, kada je jezero bilo okovano ledom, žene su gurale sanke natovarene hranom i potrepštinama. Tokom otapanja u proleće putovanje je bilo najopasnije, a Irmgard Gröttrup se prisećala kako je sa strahom gledala kako lokalni Rusi skaču sa jedne plutajuće sante na drugu.

U poređenju sa Moskvom, život na ostrvu je bio prilično primitivan. Prvim porodicama Nemaca koje su stigle na ostrvo dodeljeni su apartmai bez kada za kupanje ali zato puni stenica. Ipak, nakon mnogih prepirki sa sovjetskim vlastima i beskrajnih ličnih napora tokom neradnih vikenda, stvari su se promenile. Recimo, tokom leta 1948. godine, Nemci su sebi napravili lep teniski teren. Čak i danas, posle više od 60 godina, tereni se osuše za nekoliko minuta posle kiše, što znači da Nemci nisu bili samo dobri raketni inženjeri već su znali i šta znači dobra drenaža. Sovjeti su im sazidali i školu, koju je u jednom momentu pohađalo oko 150 đaka, od kojih su neki kasnije išli i u srednju školu u Sankt Petersburg.

Pravi problem, međutim, nisu predstavljali uslovi života pa čak ni nedostatak pune slobode, već rušenje iluzija u vezi s poslom. Gröttrup je bio pozitivno iznenađen kalibrom svojih novih kolega, koji su bili bolje opremljeni i jedinstveniji kao kolektiv nego što je bio tim u Moskvi. Mada je samo nekoliko njih radilo u Peenemündeu, vrlo brzo je otkrio brojne brilijantne stručnjake u novom timu: dr prof. ing. Karl-Joachima Umpfenbacha (1902-54), odgovornog za pogonske sisteme, dr prof. ing, Waldemara Wolffa (1994-1979), matematičara i balističkog stručnjaka iz „Kruppa“ (postavljen za šefa svih Nemaca tamo), aerodinamičara dr Wernera Albringa (19142007), bivšeg zamenika direktora aerodinamičkog Instituta u Hanoveru, dr Johannesa „Hansa“ Hocha, teoretičara koji je predvodio tim za razvoj automatskih sistema za kontrolu leta, Aloisa Yaspera, zaduženog za proizvodnju, Kurta Magnusa (19122003), fizičara i poznatog teoretičara i žiroskopskog specijalistu, Heinza Jaffkea, koji je rukovodio izradom lansirnih postrojenja, Kurta Bläsinga, stručnjaka za motore za pokretanje stabilizatora, i mnoge druge.

U jesen 1946, maršal Žiganov, zapovervik Vazduhoplovnih snaga, naredio je da zemlja mora da ima jače rakete. A.4 (V–2) je bila dobra za gađanje Londona, ali da bi u slučaju sukoba SSSR–SAD ona bila beskorisna.

Koroljev, koji je tada bio u Nemačkoj, odmah je počeo da pravi planove za ruskog naslednika A–4, kasnije označenog kao R–2. Ova raketa je imala 3 m duže taknove za gorivo od nemačkog originala i 35% jače motore. Kao rezultat, raketa je imala domet od 600 km, tj. dvaput više od A–4. Veći potisak motora zahtevao je nuporedivo brži protok gasova u postojećoj turbo–pumpi A–4. Da bi rešili taj problem, nemački inženjeri iz Gorodomlja su predložili da se pumpa pojača preusmeravanjem dela ispusnih gasova iu komore za sagorevanje ponovo u pumpu. Koroljev je verovatno smatrao tu ideju previše složenom, pa je jednostavno odlučio da doda još jednu pumpu.

U leto 1946. Gröttrupu je naređeno da uradi modifikacije na A–4 i pripremi proizvodnu liniju za raketu. Krajnji rok mu je bio polovina septembra.

Gröttrup i njgov tim su napravili preko 150 poboljšanja, od kojih su mnoga rođena još u Peenemundeu. Više od polovine je odmah prihvaćeno, dok su ostala otišla na doradu.

Do kraja godine, Sovjeti su od Gröttrupa tražili projekta projektila koji bi imao dolet od 2,500 km. Nikakva ograničenja sa težinom i preciznošću nisu data. Za nekoliko dana, Gröttrup je predao crteže zasnovane na projektu A9/A10, dvostepenom pilotiranom projektu razrađivanom u Peenemundeu za napade na kontinentalnu SAD i Sovjetske vojne fabrike na Uralu.

nemci-6

Dve ideje nemačkih raketnih stručnjaka rođene u ruskom zarobljeničkom institutu u Gorodomlji uticale su na buduću sovjetsku raketnu tehnologiju: sa kupastom raketom G–4 (ruska zvanična oznaka R–14, a tajna R–10) postavljen je kamen–temeljac novoj proizvodnoj tehnologiji, jednostavnijoj, koja je dozvoljavala dvodimennzionalno razmeštanje tankova sa gorivom. Grupisanjem nekoliko tih kupastih raketa omogućavana je realizacija genijalne lansirne filozofije koja dozvoljavala jednovremeni start i prvog i drugog stepena rakete. Sledećih 30 godina ta filozofija sе potvrđivala sa svakim lansiranjem raketa tipa „Союз“.

Ali politika je radila protiv njih. Kako objašnjava A. Jeremenko, istoričar НИИ-88, „postojalo je veliko nepoverenje prema bilo kojim strancima u SSSR–u“[15], a Nemci u Gorodomlju su bili fizički i intelektualno izolovani. Tamo u Moskvi, Koroljev je gradio razgranatu industrijsku mrežu za raketni razvoj, ali Nemcima nije bilo dozvoljeno da testiraju svoje koncepte pa čak ni da sarađuju sa bilo kim van ostrva.

 nemci-7

Raketni stručnjaci i članovi njihovih porodica na ostrvu Gorodomlja.

 nemci-8

Ovi momci na slici su posle rata bili među najvećim stručnjacima za raketnu tehniku u Evropi: Karl (Viktor) Stahl, dr Johannes Hoch, dipl. ing. Helmut Gröttrup, Fritz Viebach i Hans-Albert Vilter.

 nemci-9

Momak sa šeširom je ing. Helmut Gröttrup, možda najveći um za rakete koji je posle rata prebegao u sovjetski tabor.

Koroljev se trudio da progura svoju sopstvenu raketu R-2 (rus. „Ракета №2“) kroz birokratiju u НИИ-88. U mnogo čemu njegova R–2 se podudarala sa nemačkim konceptom G–1. Obe rakete su imale manje težine od V–2 a veće domete. Takođe, obe rakete su imale odvojive bojeve glave, tako da ostatak projektila nije morao da izdržava veliku temperaturu prilikom ponovnog ulaska u atmosferu.

Tri dana posle Božića 1948. godine, delegacija iz НИИ-88 došla je u Gorodomlju da nadgleda napredovanje projekta G–1. Gröttrup je objasnio svojim gazdama da je dalji razvoj rakete nemoguć ukoliko se njemu i saradnicima ne dozvoli eksperimentalni rad. Poseta je završena u pozitivnom tonu, ali više nije bilo diskusije o gradnji rakete G–1. Sovjetski zvaničnici su nastavili da posećuju ostrvo i sledeće godine, tražeći predloge za različite koncepte raketa, ali nikad nijedan nije otišao dalje od toga.

Krajem 1950. godine, bez perspektive da će se uskoro vratiti kući i bez nade za kreativni inženjerijski rad, Gröttrup je zatražio od sovjetskih vlasti da ga razreše obaveza kao starešine nemačkog kolektiva. Naivno je igrao na kartu solidarnosti, verujući da niko od njegovih kolega neće hteti da prihvari njegovo mesto. Ali prevario se. Johannes Hoch, stručnjak za sisteme kontrole leta, postavljen je na upražnjeno mesto. Ali samo 4 dana kasnije, verovatno zbog negativnih reakcija ostatka komune, Hoch i petorica njegovih saradnika premešteno je u Moskvu gde su se pridružili timu za razvoj protivavionskih projektila; njega je vodio Sergej Berija, sin Lavrentija Berije, poznatog Staljinovog šefa tajne policije. Boris Čertok se slagao sa procenom Irmgard Gröttrup da je Hoch bio „kripto–komunista“. Prema sećanjima Čertoka, Hoch je podneo zahtev da postane sovjetski građanin, a pokušavao je čak da postane i član komunističke partije. „Pored toga je bio i vanredno talentovan inženjer,“ sećao se Čertok, „i da nije pre vremena preminuo mogao je da postane jedan od naših najboljih konstruktora.“

Vremenom se Helmut Gröttrup sve više udaljavao od svog posla, a Sovjeti su shvatali da su izvukli sve što im je trebalo od stranih stručnjaka. Kako su novoobučeni ruski inženjeri sve više preuzimali ključne poslove na ostrvu, tako je Ministarstvo naoružanja odlučilo da obustavi nemačke kolektivne istraživačke projekte i prekinu radove u Gorodomlju. Otprilike u isto vreme, vrativši se u biro ОКБ-456, Gluško je zatražio od partije i vlade da se Nemci pošalju kući. Za to vreme, nemački naučnici su se bavili trivijalnim temama, kao što su raznorazni aerodinamički modeli ili brodski motori. Depresija, teški alkoholizam pa čak i pokušaji samoubistva sve više su potresali tim i njihove porodice.

      nemci10

Rakete R–1 i R–2.

R–1: broj stepeni – 1; dužina – 17,65 m; prečnik – 1,65 m; težina (sa gorivom) – 20,4 t; gorivo – alkohol; oksidator – tečni kiseonik; bojeva glava – 1.500 kg; pogon – РД-101; domet – 600 km; prvo lansiranje – 25. sept. 1949.

R–2 (8Ж38): broj stepeni – 1; dužina – 17,68 m; prečnik – 1,83 m; težina (sa gorivom) – 20,1 t; gorivo – alkohol; oksidator – tečni kiseonik; bojeva glava – 1.350 kg; pogon – РД-101; domet – 550 km; max visina – 171 km; vreme leta – 7,5 min.; prvo lansiranje – 1. okt. 1950; penzija – 1962; broj komada – 213.

 

Tokom 1951. prvoj grupi Nemaca je izdata dozvola za povratak u Istočnu Nemačku. Gröttrupovi su ostali do novembra 1953. godine, kada su već skoro svi Nemci poslati kućama. Ostatak, uglavnom stručnjaci za navođenje, premešteni su za Moskvu. Helmut i Imgard su se vratili u Nemačku, pa im je čak pošlo za rukom i da pređu nazad u zapadni sektor. Ponovo je Helmutu ponuđen posao u Sjedinjenim Državama, a on je ponovo odabrao da ostane u svojoj zemlji. Okrenuo se uspešnoj karijeri u elektronskoj industriji, potpuno okrenuvši leđa prošlosti.

21. avgusta 1957. sovjetsko partijsko glasilo „Правда“ objavilo je da SSSR poseduje interkontinentalne balističke projektile. Kada su zapadne obaveštajne agencije potvrdije sovjetsku tvrdnju, jedan od visokorangiranih oficira u NATO štabu u Evropi je povikao, „Zarobili smo pogrešne Nemce!“

Njegov komentar se bazirao na uobičajenom stavu Zapada: Sovjeti su napravili veliki skok u raketarstvu, uključujući i triumfalno lansiranje „Спутника 1“ nekoliko nedelja kasnije, zahvaljujući učešću nemačkih raketnih stručnjaka. Kada su sledeće zime Wernher von Braum i njegov tim odgovorili na „Спутник“ prvim američkim satelitom, „Explorerom 1“, bila je popularna šala da su tamo gore dva satelita razmenila pozdrave na sebi razumljivom jeziku – nemačkom.

Istoričari se, međutim, ne slažu oko ocene o nemačkom učešću u sovjetskom kosmičkom programu. „U stvarnosti, Nemci nikada ništa nisu napravili za Ruse, nisu ’nadgledali’ nijedno lansiranje, i nisu uvodili neke inovacije,“ pisao je 1968. godine raketni istoričar rođen u Nemačkoj (i Von Braunov kolega), Willy Ley. Skoro tri decenije kasnije, i Boris Čertok je nešto lično ponovio u svojim memoarima. Napisao je da R–7, sovjetska prva balistička raketa i letilica kojom je lansiran „Спутник“, nije nosila „nemačke crte lica“.

Ali Olaf Przybilski, istoričar sa Tehničkog fakulteta u Drezdenu, ne slaže se s time. Njegove analize, objavljene u Nemačkoj 1997. godine, pokazuju veliku sličnost između kupasog aerodinamičkog oblika nekoliko raketa koje je predlagao Gröttrupov tim i Koroljevljevih najvećih konstrukcija – R–7 i nesrećne rakete za Mesec, N–1.

Istina (kao i uvek) leži negde između. Nemci nisu konstruisali „Спутник“ niti njegovu raketu, ali su ideje koje je razvio Gröttrupov tim iz Gorodomlje uticale na sovjetske konstruktore i ubrzale njihove napore. Poslednjeg dana na ostrvu Gorodomlja, Irmgard Gröttrup je pisala u svom dnevniku: „Još jednom smo ručali sa našim prijateljima, ispijali čašu za čašom i pričali o proteklim godinama. Došli smo do zaključka da one nisu bile straćene, kao što nam se često činilo. Mučkarci su se složili ... da su dugometne rakete koje će osvojiti kosmos definitivno moguće u bliskoj budućnosti“.

Bez obzira da li je njihov rad na kraju nečemu doprineo ili ne, nema sumnje da su Nemci koji su posle rata prešli na Istok imali značajno drugačija iskustva od onih koji su otičli na Zapad. Von Braun je nadgledao konstriusanje i izgradnju Nasine rakete „Saturn V“, uspeo se do vrha u rukovođstvu agencijom, i osvojio je Državnu medalju za nauku. Kurt Debus, još jedan genije iz Peenemündea, rukovodio je operacijama lansiranja sa Cape Canaverala tokom „Apollo“ programa. Helmut Gröttrup je bio stećan samo što se vratio kući u Nemačku.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine, neki od preživelih „ruskih Nemaca“, kako su raketni stručnjaci bili poznati u svojoj otadžbini, vratili su se u Rusiju da posete bivše prijatelje i rodbinu. Među njima je bila i Ursula Gröttrup, ćerka Helmuta i Imgard, tada žena u kasnim 50–im godinama koja je živela u Hamburgu. Vrativši se na ostrvo, pronašla je još uvek čitavu kuću u kojoj se rodila, i saznala da ubrzo pošto je njena familija napustila tamo otpočeta proizvodnja žiroskopske tehnologije za sovjetske takete i kosmičke brodove. Neki od tih uređaja su tokom osamdesetih leteli i na sovjetskom šatlu „Буран“ i svemirskoj stanici „Мир“. Znači da je ipak nešto proizvedeno na Gorodomlji dospelo do lansirne rampe.

nemci11 

Na ulazu u vilu „Franka“: nemački novinar K. Heinz, Ursula Gröttrup i B.J. Čertok u Bleicherodu, u Nemačkoj, 1992. godine.



[1] Na nemačkom jeziku slovo „V“ se čita kao „Fau“. Bio je to prvi dalekometni balistički projektil na svetu i prvi predmet koji je čovek napravio a koji je zašao u kosmos.

[2] Najodlikovaniji čovek u Crvenoj armiji, general i maršal koji je možda bio najodgovorniji za pad Berlina i kapitulaciju Nacista, i koga i danas proučavaju na svim vojnim akademijama sveta.

[3] Podzemna fabrika u Nordhausenu, u kojoj su proizvođeni projektili „Fau–1“ i „Fau–2“, kao i drugo oružje. Radna snaga je dovođena iz obližnjeg koncentracionog logora Mittelbau–Dora, od čega je njih preko 20.000 platilo životom.

[4] Jedan od velikih ciljeva vrbovanja i odvođenja nemačkih inženjera („Operacije Paperclip“) bilo je negiranje nemačkog naučnog znanja i projekata, kao i da se izbegne ekpertiza Rusa, Engleza pa čak i ostalih Nemaca.

[5] Genije Boris je umro prošle godine u 99. godini. Tim povodom sam ovde napisao text „Odlazak-još jednog-velikana“.

[6] Akronim bivše paravojne organizacija u SSSR, formirane 1927, čiji cilj je bio da se brojno članstvo pripremi za rat. Nešto slično i danas postoji u Rusiji i Ukrajini, ali pod drugim imenima. ОСОАВИАХИМ, Союз обществ содействия обороне и авиационно-химическому строительству СССР, Savez Udruženja za sadejstvo Odbrane i avijatičarsko-hemijske proizvodnje SSSR-a.)

[7] Kada je lokalna okupaciona Sovjetska vojna komanda pokušala da preseli stručnjake Carl Zeiss AG i opremu od vitalnog značaja za njihovu okupacionu zonu, doživeli su neuspeh jer je od nekih 10.000 mašina spašeno samo 582. Pričalo se da su u uništavanju učestvovali američki agenti, a sve u strahu da oprema ne padne Rusima u ruke.

[8] Prema istoričarima, oko 1.250 ljudi su bili stručnjaci za avijaciju i krstareće projektile, 350 su bili stručnjaci za radio i radare, oko 30 stručnjaci za pogon na čvrsto gorivo i oko 25 za žiroskope i navigacione sisteme.

[9] Sa samo 33 godine, Staljin je na početku rata postavlja za Narodnog komesara za naoružanje. Kada su Nemci zapretili da će zauzeti Lenjingrad, Staljin je naredio a Ustinov koordinisao premeštanje preko 600.000 radnika i inženjera i oko 80 fabrika teške vojne industrije na Ural. Posle rata postao je maršal, zamenik Predsednika vlade i Ministar odbrane

[10] Danas zapdni izvori sa podsmehom govore o takvim stvarima, namerno preskačući istorijsku činjenicu da je SSSR pretrpeo najveću štetu od svih saveznika u II ratu, da je izgubio preko 21.000.000 stnovnika (80% muškaraca rođenih 1923. nije preživelo rat), a da su zemlja i industrija bili skoro u potpunosti uništeni i da je bila velika veština samo prehraniti stanovništvo. Više Rusa je stradalo u bitci za Staljingrad nego Amerikanaca i Engleza u čitavom ratu.

[11] I njega, kao i Koroljeva i skoro sve sovjetske stručnjake, Staljine je pre rata poslao na višegodinju robiju u radne logore.

[12] Nemci su dobijali jako visoke plate, rangirane prema kvalifikacijama, akademskim titulama i rangu. Doktori Magnus, Umpfenbach i Schmidt su dobijali po 6.000 rubalja, Gröttrup i Willi Schwarz po 4.500, a dipl. inženjeri u proseku po 4.000. U to vreme (1947), Koroljev (glavni konstruktor i rukovodilac НИИ-88) primao je 6.000, Pobedonoscev (glavni inženjer instituta) 5.000, a Mišin (zamenik Koroljeva) 2.500 rubalja.

U Ministarstvu avijacije, kome je pripadao biro ОКБ-456, V.P. Gluško (glavni konstruktor biroa) je mesečno dobijao 6.000, dok je dr Oswald Putze, zamenik šefa za proizvodnju motora, dobijao 5.000. Gluškov zamenik, V.A. Vitka je dobijao 3.500. U isto vreme ruski inženjeri su primali oko 1.000 rubalja mesečno. Nemci su mogli svoje plate da šalju rođacima u Nemačku.

[13] 4 bombardera su greškom sletela na teritoriju SSSR–a. Rusi su odbili da ih vrate već su ih prekopirali i počeli da prave sopstvene. Tako se rodio strateški elisni bombarder Tupoljev Tu-4.

[14] Raketa je imala odvojivu bojevu glavu, integrisane rezervoare i povećanu radio–kontrolisanu preciznost. Zato je prazna rakete težila samo 1,87 t u odnosu na 3,17 t V–2, a domet je sa 300 km povećan na 600 km.

[15] Ništa novo, niti je to vezano za SSSR ili sistem. Recimo, kada je 1941. Amerika ušla u rat sa Japanom, paranoično su sve svoje građane japanskog porekla (preko 110.000) strpali u logore i mnoge držali sve do kraja rata. Tek ih je Regan rehabilitovao 1988. i isplatio im par milijardi odštete – onima koji su dočekali.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari   
Sreten
0 #2 Sreten 02-01-2013 18:19
Bilo mi je veoma teško da pročitam ovaj tekst. Sada vidim da su i oni imali svoje naciste. I da su se mnogo gore odnosili prema njima nego amerikanci. (Ne kažem ništa da li su oni to zaslužili ili ne) Izgleda da ceo svet duguje nacistima za prodor u svemir.
djordje
+1 #1 djordje 02-01-2013 16:36
gosn. Dragovicu puno uspeha i zdravlja u Novoj godini i da nam je jos ovakvih tekstova!
Dodaj komentar