U okviru prve sovjetske ekspedicije na Mesec sa ljudskom posadom, lunohodu je bilo dodeljeno važno mesto. Ne samo da je morao detaljno da ispita područje sletanja, već je planirano da igra i ulogu svetionika (releja) za navođenje. Planirana količina goriva u lunarnom modulu kompleksa „Л-З" bila je veoma j ograničena, tako da su veliki bočni manevri prilikom izbora mesta za sletanje bili praktično nemogući. Zato je uloga lunohoda značajna, jer bi omogućavao direktno spuštanje na odabranu lokaciju.
Ovako su Sovjeti zamišljali spajanje lunarnog modula (rus. „лунная кабина", ЛК) sa „блоком Д" kao busterom, i lunarnog orbitera (ЛОК) sa "блоком И" kao busterom, u Mesečevoj orbiti. Ukupna težina kompleksa „Л-3" u 290 km visokoj orbiti oko Zemlje bila bi oko 70 tona.
Bilo je planirano da pre sletanja kosmonauta na Mesec tamo budu poslata dva lunohoda za odabir glavnog i alternativnog mesta za sletanje. Na alternativnu lokaciju bi se zatim automatski spustio rezervni bespilotni lunarni lodul „ЛК-Р". Konačno, na glavnu lokaciju bi se spustio i tzv. „radni" lunarni modul sa jednim kosmonautom, koristeći lunohod kao radio-far za svoje automatizovano sletanje. Kosmonaut bi, kao i u svim drugim sovjetskim kosmičkim brodovima, i ovde bio samo puki pasivni putnik, koji bi, istina, u slučaju nužde ipak mogao da izme na sebe upravljanje modulom.
U slučaju da radni modul iz nekog razloga ne uspe da startuje, lunohod je trebalo da se koristi i za prevoz jadnog kosmonauta do onog rezervnog lunarnog modula.
Prva radna maketa sovjetskog lunarnog modula (ЛК) iz 1968.
Koroljev i Jangel su zamislili 4 primarna modula: ЛПУ stajni trap (ostaje na Mesecu i služi kao lansirna rampa za ЛК), "блок E" (raketni stepen za meko sletanje ЛК na Mesec i njegovo vraćanje u lunarnu orbitu), lunarni modul (poluloptasta kabina pod pritiskom, gde sedi kosmonaut), i integrisani sistem za orijentaciju (sistem malih trastera za orijentaciju aparata).
ЛК je bio težak 5.560 kg, „блок E" 2.950 kg, dok je modul koji se sa površine vraćao u orbitu imao 3.800 kg. Ukupna visina je bila 5,2 m.
„O tome se samo razmatralo, ne otišavši dalje od dizajnerskih planova," priča O. G. Ivanovski. „To su bile samo idejne skice nastale u vreme dok se radilo na složenoj lunarnoj ekspediciji u sastavu kompleksa 'Н1-ЛЗ'. Generalno se pokazalo da bi lunohodi mogli da voze tog jednog astronauta po Mesecu, ali nikada nije bilo konkretnih konstruktivnih razrada ili eksperimenata. Na prednjem delu je trebalo instalirati platformu na kojoj bi kosmonaut stajao i upravljao vozilom kao električnim kolima. Zato bi ispred njega bio montiran pult sa komandama za upravljanje. i mogao bi da jezdi površinom onom brzinom kojom se kretao i sam lunohod - 1,2 km/h".
Konkretnih radova na ovoj ideji najviše nije bilo zbog toga što je sletanje kosmonauta na Mesec uvek predstavljalo ipak samo daleku budućnost. Ali radovi na lunohodu, kao istraživaču Meseca upravljanom sa Zemlje, našli su se na objavljenom rasporedu.
Saglasno uredbi od 4. februara 1967, letno-konstruktorsi testovi rakete „H-1" bili su planirani u septembru 1967. godine, dok je prvo sletanje kosmonauta na Mesec bilo planirano za treći kvartal 1968. U periodu između ta dva termina aparat „E-8" je trebalo da bude u potpunosti ispitan. Raketa „H-1" je prvi put startovala 21. februara 1969. godine[1]. Dva dana pre toga, bezuspešno je izvedeno lansiranje prvog lunohoda.
[1] To lansiranje je, kao i sva tri sledeća, završeno je neuspehom. Raketa (oznaka No. 3L) je eksplodirala samo 68,7 sekundi nakon starta, na visini od 12.200 metara.
| 1 | 2 | 3 | 4 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
