Astronautika: istorija

'Spiral' je jedan od najambicioznijih ali i najtajnijih projekata u istoriji sovjetskog vazduhoplovstva. Tek danas, pola veka kasnije, moguće je sagledati u pravom svetlu istinu o ovom zapanjujućem ansamblu...


1 | 2 | 3 | 4 5 6 7 8 9 |

'БOP-1, -2, -3'

U cilju preciziranja rezultata prikupljenih u aerotunelima, karakteristika stabilnosti i kontrole orbitnog kosmoplova (OS) u različitim fazama leta, u podmoskovskom naučnom centru LII[1], zajedno sa CAGI[2], preduzećem 'Paljot'[3] (raketa-nosač), TMKB 'Sojuz'[4] (pogonski sistem) i NIIPS[5] (padobranski sistem), pristupilo se izgradnji i testiranjima modela bespilotnog orbitnog raketoplana 'BOR' (rus. Беспилотный орбитальный ракетоплан, БОР) koji će biti triput manji od planiranog orbitnog kosmoplova.

66d

67d

Snimak 'BOR-a-3' iz 1973. godine.

Radovi na maketi 'BOR-a' započeti su 1966. godine.

Prvi model sa oznakom 'BOR-1' bio je napravljen od drveta, imao je dužinu 3 metra i težinu od 800 kg i predstavljao je kopiju orbitnog kosmoplova u razmeri 1:3. Lansiran je 15. jula 1969. na suborbitnu trajektoriju visine 100 km uz pomoć rakete-nosača 'Kosmos-3M' (11K65). Pri povratku, ulazeći brzinom od 13.000 km/h u gušće slojeve atmosfere, model je izgoreo, ali je do visine od 60-70 km telemetrija slala korisne informacije o mogućnosti stabilnog i kontrolisanog spuštanja 'nosećeg korpusa'. Letilice 'BOR-2' i 'BOR-3', takođe u razmeri 1:3, napravljeni su u metalu i imali su ablacionu termozaštitu, a lansirani su u kosmos balističkom trajektorijom istom raketom. Prvi let u kosmos 'BOR-a-2' izveden je 6. decembra 1969, a sva ispitivanja data su u tablici:

Hronologija lansiranja aparata 'БОР-1, -2, -3'

Тip

Serijski №

Datum i vreme lansiranja

Оsobenosti konstrukcije i rezultati leta

1

'БОР-1'

-

15.7.1969

Uprošćena maketa. Cilj lansiranja – letno-konstruktorska testiranja eksperimentalne baze (model zajedno sa raketom). Program lansiranja u potpunosti ispunjen.

2

'БОР-2'

101

06.12.1969, 09:00 ДМВ[6]

Program lansiranja ispunjen, ali zbog otkaza sistema za upravljanje, na visini od 25 km model je prešao na trajektoriju balističkog pada okrećući se oko podužne ose, zbog čega se padobran zamrsio i nije uspeo da obavi svoju spasilačku ulogu.

3

'БОР-2'

102

31.7.1970, 05:00 ДМВ

Program lansiranja u potpunosti ispunjen. Kasnije analize su pokazale nedostatke u šavovima hermetičnosti termozaštite donjih delova modela, usled čega su vreli gasovi prodrli u unutrašnjost korpusa.

4

'БОР-2'

103

22.4.1971, 07:22 ДМВ

Donji delovi modela pokriveni eksperimentalnim niobijumskim pločama. Naučni program leta je ispunjen u potpunosti, no u 609. sekundi leta dolazi do pucanja termozaštitnih ploča i progorevanja rezervoara goriva i nekih elektroprovodnika, što je dovelo do određenih otkaza, u prvom redu padobranskog sistema.

5

'БОР-2'

104

08.2.1972, 08:59 ДМВ

Моdel je bio opremljen fiksnim aerodinamičkim flapsovima pod uglom od 7º. U nosnom delu se nalazio balast od 25,6 kg koji se odbacivao da bi se promenio napadni ugao od 30°...67,5°. Program leta je u potpunosti ispunjen, dok je sistem za spašavanje uspeo da sačuva model.

6

'БОР-3'

301

24.5.1973, 06:50 ДМВ

Posle starta, na visini od 5 km (pri brzini М~0,94) došlo je do loma zaštitnog vrha rakete, što je opet izazvalo neplanirano odvajanje modela. Dalji let je bio nestabilan, te je pao na 39 km od starta.

7

'БОР-3'

302

11.7.1974, 08:01 ДМВ

Na modelu je izmenjena forma fara, konture trupa u repnom delu i položaj konzola u odnosu na trup. Na donjioj površini postavljene su niobijumske ploče. Tokom leta je menjan ugao konzola krila da bi se procenila efikasnost aerodinamičkog upravljanja. Eksperimentalni program leta je u potpunosti ispunjen. Sistem spašavanja modela je radio normalno, mada je kupola glavnog padobrana bila oštećena ostacima nesagorelog oksidatora, što je dovelo do pada velikom brzinom i uništavanjem modela.

 

Tehničke pripreme, testiranja i lansiranja prvih modela 'BOR' tokom 1969-1971.

'БOP-4'

Otprilike u to vreme, zahuktavao se projekat 'Burana'. Pošto je trebalo odgovoriti na američke šatlove, projekat je imao punu podršku Prezidijuma Sovjeta, Akademije nauka i nekih od najjačih konstruktorskih biroa zemlje.

Za budući kosmoplov je, između ostalog, trebalo obezbediti pouzdane i tehnološki višekratne termozaštitne slojeve različitih tipova: lake keramičke pločice i fleksibilnu termozaštitu, koji bi pokrivali glani deo površine letilice, i termoizdržljivu konstrukciju od kompozitnih materijala 'karbon-karbon' za primenu u nosnom delu i na napadnim ivicama krila. Velika složenost i troškovi izgradnje i testiranja letilice zahtevali su upotrebu bespilotnog orbitnog raketoplana 'BOR-4' radi razvoja svih sistema, sa posebnim akcentom na termozaštiu. Prva etapa razvoja je trebala da obuhvata zemaljska ispitivanja, druga etapa letna ispitivanja (dozvučna i hiperzvučna) i treća ispitivanja u kosmosu. U toj etapi je trebalo da pomogne 'BOR-4'.

Rasprostranjena je zabluda da je u odabiru orbitnog kosmoplova 'Spirala' za ta testiranja, pored evidentnih aerodinamičkih karakteristika, bitnu ulogu igrala činjenica da je oblik nosnog dela modela ('BOR-4') praktično bio identičan 'Buranovom' nosu.

U stvarnosti, to nije bio slučaj – originalna verzija 'BOR-a-4' značajno se razlikovala od konačne. Dobropoznati oblik 'BOR-a-4' predložili su inženjeri V. Nejland (CAGI) i E. Samsonov (NPO 'Molnija'), a nastao je kao rezultat tromesečnih studija i kopiranja obrisa nosnog dela 'Burana'.

Konzole krila 'BOR-a-4' su mogle da se pomeraju radi regulisanja opterećenja.

spdd1

Levo: Model za aerodinamička istraživanja prvobitne varijante 'BOR-a-4'.
Desno: Letni model iz serije 'BOR-4': 1 – vrh 'nosa' od materijala 'ГРАВИМОЛ' prekrivenog zaštitom M-46; 2 – termozaštitne pločice TЗМК-10 sa crnom zaštitom ЭВЧ-4М1УЗ; 3 – termozaštitne pločice ТЗМК-10 sa belom zaštitom ЭВС-4; 4 – elastična termozaštita АТМ-19 sa belom zaštitom УФ-11; 5 – termosenzori; 6 – termoindikatorske boje na gornjoj i donjoj površini; 7termoelektrični elementi na vrhu letilice, pločicama ТЗП i 'nosećeg korpusa'; 8 – termoindikatori za zazorima između pločica.

'BOR-4' je bio zapravo bespilotna eksperimentalna letilica, umanjena kopija orbitnog kosmoplova 'Spiral' u razmeri 1:2. Osmišljena po šemi 'nosećeg korpusa', imala je dužinu 3,859 m, raspon krila 2,8 m (pri srednjem položaju konzola), startnu težinu oko 1.450 kg, težinu 1.074 kg na orbiti i 795 kg posle povratka. Letilica je bila opremljena složenom mernom opremom i upravljačkim sistemom koji je koristio mlazne motore i pokretne krilne konzole.

71d
Montaža modela 'BOR-4' u radionicama Tušinovskog zavoda mašinogradnje (ТМЗ).

Telemetrijski sistem na 'BOR-u-4' zapisivao je sve podatke u brodsku memoriju i tokom leta ih u vidu paketa slao ka antenama dva specijalizovana broda, a prilikom sletanja ka zemaljskim prijemnim stanicama. Merenja je obavljalo 150 termoelektričnih elemenata postavljenih ispod termozaštitnih pločica na dubini od 0,3 mm.

Konzole krila 'BOR-a-4', kao i kod orbitera 'Spiral', mogle su da se sklapaju rotirajući u korenu (vidi gornju sliku), a veličina ugla 'otvaranja' (ugla 'V') određivala je napadni ugao i stabilnost letilice prilikom ulaska u atmosferu. I 'Buran' i šatlovi su imali mnogo nepovoljnija rešenja krila, dok je rešenje sa konzolama koje je primenjeno u programu 'Spiral' bilo revolucionarno za šezdesete godine, a ostvarivane temperature relativno niske. Prilikom lansiranja raketom, konzole krila su bile u potpunosti zaštićene ispod konusne kape na vrhu rakete.


1
– nosna termozaštita od kompozitnog materijala 'ГРАВИМОЛ'[7]; 2 – akumulator; 3 – tank za gorivo; 4 – padobranski sistem za spašavanje letilice; 5 – blok sistema za upravljanje i navigaciju; 6 – radiotelemetrijski blok; 7 – naučni instrumenti; 8 – sistem za otvaranje i zatvaranje konzola; 9 – sklopive konzole krila; 10 – repni stabilizator; 11 – dva bloka (po dva 'tečnjaka') motora gasno-reaktivnog sistema za upravljanje prilikom 'roll' manevara; 12 – centralni blok od 4 motora za upravljanje u preostale dve ravni kretanja; 13 – repni držač, preko koga je aparat bio prikačen za raketu.

Prvo probno lansiranje 'BOR-a-4' na suborbitnu trajektoriju izvedeno je u pravcu kazahstanskog jezera Balkaš[8] 5. decembra 1980. zarad provere funkcionisanja čitavog kompleksa. Prvoi 'BOR-4' je isprobao ablacioni termomaterijal marke ПКТ-ФП, koji se sastojao od fenol-formaldehidne tkanine i smole. Sledeći aparati su služili za ispitivanje termozaštite 'Burana', pa je svaki od njih trebalo malo modifikovati...

U periodu 1982-84. izvršeno je 6 lansiranja 'BOR-a-4', sve uz pomoć lake dvostepene rakete 'Kosmos-3M' (K65M-RB5[9]) i sa kosmodroma Kapustin Jar. Svaki aparati, našavši se u orbiti visine ~225 km, dobijao je brojeve satelita serije 'Kosmos'[10].

Posle kočenja i planiranja kroz gornje slojeve atmosfere, na visini oko 30 km sistem upravljanja je uvodio 'BOR-4' u široku spiralu radi smanjivanja brzine leta, da bi na oko 7.500 km bio otvaran padobran a vertikalna brzina smanjena na 7...8 m/sec. Tokom prve faze leta, veze sa letilicom su održavali brodovi 'Kosmonaut Pacajev' i 'Kosmonaut Dobrovoljski', stacionirani u blizini obala Petropavlovska-Kamčatke. Posle 1,25 krugova u orbiti, orbiter je sleteo na površinu Indijskog okeana, 560 km od Kokosovih ostrva, gde su ga već čekali vojni brodovi Crnomorske flote SSSR-a (i navedena dva broda koja su stigla u rejon očekivanog sletanja kraj obala Australije).

Istorija potrage za prva dva 'BOR-a-4' direktno prikazuju intenzitet međunarodnih odnosa u godinama Hladnog rata...

Prisutnost flotile različitih vojnih brodova, raspoređenih u radijusu od nekoliko stotina kilometara, privuklo je pažnju mornarice Australije. Izviđačko-patrolni avioni P-3S 'Orion', bazirani u australskoj vojnoj bazi Williams, kružili su nad sovjetskim brodovima dan i noć, smenjujući jedan drugog.

75d
'BOR-4' pred lansiranje
. Prvi orbitni let je obavila letilica sa brojem №404.

3. juna 1982, 'Kosmos-1374', tj. 'BOR-4', planirajući kroz oganj plazme do visine od 4 km, otvorio je padobran i glatko se spustio u talase okeana. Radio-far na leđima letilice se otvorio i počeo da šalje signale o svojoj lokaciji, priredivši svojim tragačima neprijatno iznenađenje – nalazili su se na više od 200 km jedni od drugih! Ka letilici su se ustremili svi brodovi, kako sovjetski tako i australski!

Posle celodnevne plovidbe na mesto sletanja prvo su stigli Sovjeti, koji su odmah spustili u vodu civilne specijaliste sa prvenstvenim zadatkom da na plutajući aparat instaliraju specijalni zaštitni kod, blokirajući tako sistem za samolikvidaciju. Pre unošenja koda, sistem za samouništavanje je sprečavao bilo kakav pokušaj podizanja ili transportovanja – aparat je, ustvari, predstavljao slobodnu, plutajuću morsku minu. Odmah po razminiravanju, 'BOR-u' je prišao ruski brod i pod budnim nadzorom Australijske mornarice podigao ga na palubu. Četiri druga sovjetska vojna broda 'prikrivala' su čitavu operaciju. I imali su od čega! Do momenta izvlačenja 'BOR-a', na tom mestu su se okupili ne samo vojni brodovi i izviđački avioni, već i palubni helikopteri Australijske kraljevske mornarice.

76d
Letilica 'BOR-4' posle dizanja na brod. Vide se tragovi gorenja na bokovima i oko krila.


Ključni momenat razminiravanja letilice. Da su Australci i pokušali da ga 'maznu', neprijatno bi se iznenadili.

77d 78d


Levo
: čamci sa specijalistima oprezno se približava 'Kosmosu-1374'. Desno: 'obezbeđeni' raketoplan se polagano uzdiže nad vodama Indijskog okeana.

79d 80d


Levo
: podizanje 'BOR-a' na palubu 'Petropavlovska'. U pozadini – sovjetski razarač. Desno: kosmoplov u sigurnim rukama. U pozadini – australski izviđač 'Orion' u vrlo niskom letu.

Stepen agresivne radoznalosti inostrane flote bio je toliko visok, da se nakon završetka operacije bivši kosmonaut i general-pukovnik G.S. Titov (tada na visokoj funkciji) hitno obratio nadležnima, 'Smatram da je verovatnoća američkog presretanja velika ... predlažem da se mesto sletanja premesti u Crno more.'[11]

15. marta 1983. poleteo je sa uspehom i drugi 'BOR-4' ('Kosmos-1445'). Opet je pao u Indijski okean, a sačekali su ga brodovi Akademije nauka i vojni brodovi Crnomorske flote. Svi brodovi su se maksimalno raširiili da bi što pre otkrili kosmoplov i podigli ga na palubu. Kasnije su članovi posade jednog od brodova pričali da su im svi prozori bili zatamljeni tako da nijedan mornar nije mogao da prati tekuće događaje. Zahvaljujući dobroj organizaciji i visokim troškovima Rusi su opet prvi dospeli do letilice, uprkos očajničkim naporima stranih brodova da pronađu i pokupe sovjetski aparat.

Australijski razarači su prilazili toliko blizu, da su ruski mornari mogli dvogledima da vide ne samo ljude na palubama, već da tokom večernjih sati posmatraju strane filmove koji su tamo prikazivani na platnima razapetim po palubama stranih brodova!

Za ovo drugo lansiranje Australci su se još bolje pripremili – već su znali šta treba da traže, tako da su fotografije snimljene prilikom evakuacije 'Kosmosa-1445' bile mnogo detaljnije od 'Kosmosa-1374'. Neke od tih špijunskih slika iz 1983. prikazane su dole.

Mnogo kasnije, u svojoj knjizi, član posade broda koji je pokupio kosmoplov, 'Čumikan', V. Gavrilov, opisao je jedan slučaj koji ilustruje pedantan rad australijskih izviđačkih aviona. Elem, dosađujući se u očekivanju pada kosmoplova, rešio je da pomogne kuvaru i očisti krompir. Da ne bi nosio kese u kontejner na drugom kraju broda, ljuske je bacao kroz prozor. Izgledalo je da niko ništa nije primetio, ali isto veče komandir flotile je pozvan na raport. Ispostavilo se da je jedan 'Orion', koji je neprestano kružio iznad broda, snimio da su Rusi bacili nešto u more. Snimili su sve faze bacanja ljuski od krompira i to poslali komandi vojne baze u Australiji – rekli su da su Rusi bacali neke neidentifikovane objekte u vodu. Telefonska poruka je poslata iz Australije u Ameriku, a odatle promptno u Brisel. U Belgiji su sastavili protestnu notu – tobože, zašto Rusi zagađuju svetsko more, i to poslali u Moskvu. Kremlj je kontaktirao Petropavlovsk-Kamčatku i naribao komandira. On je odmah uspostavio vezu sa 'Čumikanom' i naredio hitnu istragu o incidentu... I sve to za jedan dan! Niko nikad ne bi pomislio da će jedna obična kesa pomija, koju je izbacio brodski kuvar, izazvati tako značajnu rezonancu.

spdd3
Levo
: spasilački helikopter 'Ka-26' otkrio je 'BOR-4' na otvorenom okeanu i izbacio dopunski lokator. Sredina: 'BOR-4' pluta i čeka brod. U drugom planu se vidi dopunski lokator. Desno: 'BOR-4' je dizalicom podignut na palubu. Vidljiv je radio-svetionik na naduvavanje izbačen radi lociranja.

spdd4
Levo
: podizanje 'BOR-a-4'. U pozadini se vidi kvadratni splav spreman za slučaj podizanja letilice u slučaju neke oluje. Sredina: 'BOR-4' iznad palube. Desno: letilica pod mlazom vode radi ispiranja otrovnih ostataka komponenti goriva.

 

spdd5
Levo
: prihvatanje kosmoplova na palubi. U drugom planu se vidi čovek u skafanderu protivhemijske zaštite. Sredina: analiziranje 'BOR-a-4' na palubi. Peti čovek snima neprijateljki avion. Desno: završen posao fiksiranja 'BOR-a-4'. Lokator na naduvavanje je uklonjen.

spdd6
Deo ruskog filma o spašavanju mini-šatla, upravo prispelog iz kosmosa. Lepo se vidi kako motori još uvek ispuštaju otrovne dimove, i mlazove vode koji to ispiraju.

Analiza slika je pokazala da su se u nosnom delu aparata nalazili neki elementi koje je moguće identifikovati kao prozore u verziji letilice sa posadom, dok se termozaštitna pokrivka, kao i kod američkih šatlova, sastojala od malih pločica.

Fotografije koje su snimili Australijanci objavljene su u svim zapadnim novinama, dajući bogat temelj za različite novinske 'patke' i obilje materijala za umne specijaliste.

Pošto su poslednja dva lansiranja dokazala da je sistem pouzdan, dogovoreno je da se naredna sletanja obavljaju u vodama Crnog mora. Nažalost, jedan od dva aparata koji je sleteo na vodu zapadno od Sevastopolja, nikad nije pronađen...[12]

Interesantno je da je trasa atmosferskog dela sletanja aparata 'BOR-4' u sovjetske teritorijalne vode Crnog mora preletala na visiini 60...80 km kroz vazdušni prostor članica NATO-a – Britanije i Zapadne Nemačke, što je s pravne strane predstavljalo povredu njihovih državnih granica[13], usled čega je svaki let kosmoplova ka sovjetskim obalama imao određene političke i diplomatske konsekvence.

91d
'BOR-4'
na vrhu rakete-nosača 'Kosmos-3M'.

92d
Odbacivanje kriški vrha rakete tokom rada III stepena rakete

Program letova 'BOR-a-4' okončan je u oktobru 1987. godine poslednjim suborbitnim letom, neočekivano produžavajući svoj drugi, izmišljeni život na stranicama stranih časopisa zahvaljujući slikama australijke mornarice i upornom negiranju SSSR-a o postojanju naučnoistraživačkih i konstruktorskih radova na izgradnji višekratnog pilotirajućeg kosmoplova.

Glavno što je postignuto sa 'BOR-om-4', to je precizno odrađena i testirana termozaštita za budući sovjetski šatl 'Buran'. I pored toga, 'BOR-4' treba tretirati kao model borbenog orbitnog kosmoplova na kome je testirana termička zaštita za 'Buran', dok je 'BOR-5' bio umanjeni model za aerodinamička testiranja 'Burana'[14]. Ali pošto na Zapadu nisu poznavali predistoriju 'BOR-ova' u projektu 'Spiral', nisu im znali ni tačnu namenu. Zato je bilo potpuno prirodno da su stranci bili ubeđeni da SSSR razvija kosmoplov sa krilima po aerodinamičkoj šemi 'nosećeg korpusa'. Obzirom da su videli 'BOR-4' kao umanjenu maketu, sistemom ekstrapolacije su došli do očekivanih karakteristika budućeg broda, koji bi u kosmos trebalo da ponese nova sovjetska raketa 'Zenit' (K11K77). Čitav fantomski program je dobio čak i ima – 'Uragan' (rus. 'Ураган'). A kada je u maju 1987. prvi put poletela raketa 'Energija' (rus. 'Энергия'), zapadnjaci su bili ubeđeni da će 'Uragan' veće razmere i težine biti lansiran i ovom džinovskom raketom. Takav stav je vizuelno prikazao u nemačkom žurnalu 'Freie Welt' 1987. K. Huhndorf, nacrtavšu hipotetički višekratni kosmički sistem 'Energija-Uragan'. Najinteresantnije je da je na kraju 'Buran' i mogao da bude onakav kako ga je nacrtao nemački novinar da je Savet konstruktora sa Gluškom na čelu 1975. prihvatio predlog Gleba Lozinskog da za višekratni šatl uzme projekat '305-1'[15], razrađen na iskustvima kosmoplova 'Spiral' (pa stoga i 'BOR-a-4').

dverakete
Crteži iz tadašnjih američkih knjiga o nepostojećem projektu 'Uragan' sa raketama-nosačima 'Proton' i 'Zenit-2'. Kosmoplov je 'imao' dužinu 12,5 m i masu 13-15 t, a 'nosio' je rakete 'kosmos-kosmos'.



Dodajmo da strahovi Ministarstva odbrane SAD nisu bili uvek bezrazložni – na temelju 'BOR-a-4' razrađivane su manevrišuće borbene kosmičke jedinice, čiji bi zadatak bio da bombarduju Ameriku iz kosmosa sa minimalnim vremenomstizanja do cilja (5...7 minuta).

 

[1] Naučno-istraživački centar Gromova iz grada Žukovski (rus. Лётно-исследовательский институт имени М. М. Громова, ЛИИ).

[2] Najveći Ruski naučni vazduhoplovni centar (rus. Центральный аэрогидродинамический институт им. профессора Н. Е. Жуковского, ФГУП 'ЦАГИ'). I oni se nalaze u Žukovskom.

[3] Jedno od najvećih preduzeća za mašinogradnju u Rusiji (rus. Производственное объединение 'Полёт'). Nalaze se u gradu Omsku. Danas su deo mega-korporacije 'Hruničev'. Napravili su preko 250 različitih satelita i raketa.

[4] Kolektiv iz grada Litkarina, najpoznatiji po proizvodnji motora za legendarne 'Migove' i kosmičke brodove. (rus. Тураевское машиностроительное конструкторское бюро 'Союз').

[5] Glavni proizvođač padobranskih sistema svih vrsta u Rusiji (rus. АО 'НИИ парашютостроения', НИИПС). Nalaze se od 1947. u Moskvi. Radili su padobran i za Gagarina, ali i za spašavanje bustera 'Ariane 5' teških 40 t.

[6] Po moskovsklom vremenu (prim.prev.)

[7] Ime zaštitnog materijala РАВИМОЛ' nastalo je od imena kompanija koje su učestvovale u njegovom nastanku: НИИ 'Графит', ВИАМ i НПО 'Молния'.

[8] 14. najveće jezero na svetu (obala duga 2.400 km), poznato po tome što je voda na zapadnoj obali slatka, a na istočnoj – slana.

[9] Neki izvori kažu da je to bila Jangelova balistička nuklearna raketa srednjeg dometa R-14 'Čusovaja' (po NATO oznakama SS-5 'Skean') sa dodatnim stepenom. Očigledno, korišćena je i za lansiranja nekih satelita porodice 'Kosmos'. Težina rakete je bila 86,5 t, dužina 24,4 m, a bojeva glava 2 Mt.

[10] Da bi što efikasnije prikrivali prave namene svojih bezbrojnih lansiranja, Sovjeti su imali manir da svakom objektu koji dospe u orbitu, bez obzira da li se radi o vojnom objektu ili ne, satelitu ili međuplanetnoj stanici, daju ime 'Kosmos' i redni broj.

[11] To je bilo tada kada je čitavo Crno more bilo neprikosnovena interesna zona SSSR-a. Danas ni sami Rusi nisu sigurni tamo – njihove brodove presreću i provociraju brodovi NATO, a vazdušni prostor povređuju tuđi avioni.

[12] U Crno more su sleteli 'Kosmos-1517' (decembar 1983.) i 'Kosmos-1614' (decembar 1984.).

[13] Prema međunarodnim pravnim normama, granica suverenog vazdušnog prostora i 'ničijeg' kosmosa nalazi se na visini od 100 km.

[14] Prvi SAD šatl 'Columbia' poleteo je 12. aprila 1981, a prvi let 'Burana' je bio 15. novembra 1988. Rusi su se tešili da je na prvom leti US šatl izgubio 30 zaštitnih pločica, a njihov samo 10.

[15] 'Buran' je bio 'proizvod 305-2', ali je postojala i varijanta 'proizvod 305-1', zasnovana na modifikovanoj varijanti orbitnog kosmoplova 'Spiral'. Njega su predlagali inženjeri iz kolektiva 'Molnija' (sa Lozinskim), a 'Buran'/'305-2' su predlagali specijalisti iz preduzeća 'Energija' i Mjasiščevljev Eksperimentalni zavod mašinogradnje. 


1 | 2 | 3 | 4 5 6 7 8 9 |

U nastavku: 'БOP-5


 

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar