'Spiral' je jedan od najambicioznijih ali i najtajnijih projekata u istoriji sovjetskog vazduhoplovstva. Tek danas, pola veka kasnije, moguće je sagledati u pravom svetlu istinu o ovom zapanjujućem ansamblu...
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |
U skladu sa Petogodišnjim tematskim planom Sovjetskog ratnog vazduhoplovstva za razvoj orbitnih i hipersoničnih aviona, razvoj orbitne letilice sa ljudskom posadom poveren je 1965. godine moskovskom kolektivu eksperimentalnog konstruktorskog biroa ОКБ-155 slavnog Gruzijca Artjoma Inavoviča Mikojana (А. И. Микоянa) i njihovom glavnom konstruktoru, 55-godišnjem Glebu Jevgenjeviču Lozino-Lozinskom (Глеб Евгеньевич Лозино-Лозинский). Zadatak je bio da se proizvede dvostepeni vazdušno-orbitni avion (rus. авиационно-космической системы). Novi projekat je dobio naziv 'Спираль'. Sovjetski savez se pripremao za mogućnost rata u kosmosu i iz kosmosa ...
Konačni idejni projekat višekratne letilice završen je 29. juna 1966. godine. Predviđao je razvoj trodelnog VTOL (Vertical Take-Off and Landing) orbitnog sistema teškog 115 tona, koji bi se satojao od tri elemenata: hipersoničnog[1] aviona-ubrzavača sa air-breathing pogonom (rus. Гиперзвуковой Самолет-Разгонщик – ГСР; ili kako Amerikanci kažu, Hypersonic Launch Aircraft – HLA), težak 52 tone, sa oznakom '50–50'; jednokratnog dvostepenog raketnog ubrzavača (bustera) RB; i orbitnog kosmoplova sa ljudskom posadom (Орбитальный Самолет – ОС), pod oznakom '50'. Po planu, čitav sistem je trebalo da uzleće horizontalno, uz pomoć raketnog katapulta za ubrzavanje, sa brzinom pri odvajanju od 380–400 km/h. Nakon što hiperzvučni motori GSR-a obezbede neophodnu brzinu (M=6[2], odn. ~1.800 km/s) i visinu (28...30 km), dolazilo bi do odvajanja orbitnog kosmoplova, dok bi dalje ubrzavanje obavljali raketni motori dvostepenog ubrzavača, koji sagorevaju fluorovodonično (F2+H2) gorivo.
Višestruki heroj SSSR, Gleb Lozino–Lozinski (1909–2001). Bio je glavni projektant nadzvučnih aviona 'MiG-29 i 31', ali i sovjetskog orbitnog šatla, 'Burana', i moćnog kontroverznog sistema МАКС (Многоцелевая авиационно-космическая система), o kome će još biti reči. Desno: Prva stranica prve knjige projekata 'Spiral'. Generalni konstruktor: A. Mikojan, a glavni konstruktor G. Lozinski.
Plan Lozinskog i tima je bio da borbeni orbitni jednosed OS može da reaguje brzo i da ima može da obavlja različite zadatke. Ovaj kosmoplov za višekratnu upotrebu trebalo je da bude opremljen instrumentima za dnevno fotografsko špijuniranje, radarsko osmatranje, presretanje i inspekciju ciljeva u kosmosu ili za napade ciljeva na zemlji i moru, radi čega bi nosio efikasne projektile tipa 'kosmos–Zemlja'[3]. Ova letilica je u svim navedenim konfiguracijama trebalo da bude teška 8,8 tona i da nosi 500 kg opreme za špijuniranje i presretanje a 2.000 kg u napadačkoj verziji. Lansiran sa teritorije SSSR, avion je trebalo da dopre na 130...150 km visoku orbitu, koja bi bila nagnuta 45°...135° severno i južno od startne pozicije. Manevarske karakteristike kosmoplova (OS), pokretanog raketnim motorom koji sagoreva fluor (F2) i amidol (50% N2H4 + 50% BH3N2H4), dozvoljavale bi različite orbitne inklinacije (koje bi omogućavale odabir novih meta), od 17 stepeni u slučaju špijunskih i presretačkih zadataka, ili 7-8 stepeni u slučaju napadačke varijante, kada bi raketoplan bio naoružan projektilima i nosio manje goriva. Planirano je da presretačka verzija može da izvede i kombinovane manevre, tj. istovremenu promenu nagiba za 12° i penjanje na visinu od 1.000 km.
Nakon okončanja misije (ispunjavanje zadatka zahtevalo je 2-3 kruga oko Zemlje – treći krug je bio sletni), pilot bi uključio retro-motore za kočenje i orbitalni avion bi počeo sa ulaskomi u atmosferu pod velikim napadnim uglom, koji bi se kretao od 0 do 60 stepeni, i koji bi omogućavao sigurnu kontrolu leta letilice prilikom faze spuštanja. Na trajektoriji planirajućeg spuštanja kroz atmosferu došla bi do izražaja sposobnost aerodinamičkog manevrisanja, koje bi iznosilo 4.000...6.000 km u daljinu, i sa bočnim otklonom od plus/minus 1.100...1.500 km. Avion bi u zonu sletanja dolazio kontrolom vektora brzine duž piste, što bi se postizalo korišćenjem računarskog programa za ateriranje. Performanse letilice bi dozvoljavale čak i noćno sletanje i u uslovima lošeg vremena, brzinom manjom od 250 km/h na neki od aerodroma II klase (zemljane piste) širom SSSR-a. Sletanje je moglo da se izvede u bilo kom trenutku jednog od tri planirana kruga oko Zemlje, u čemu bi potpomagao turboreaktivni kerozinski motor РД 36-35[4], koji je osmislio konstruktorski biro iz Ribinska ОКБ-36 (glavni konstruktor je bio Pjotr A. Kolesov).
Mikojanov kolektiv OKB-155 započeo je radove na projektu vazdušno-orbitnog kosmoplova 1966. godine. Cena odnošenja korisnog tereta na orbitu trebalo je da bude 3-3,5 puta manja od one sa klasičnim raketama sa sličnim gorivom.
Raspon krila čitavog aviona '50-50' je 16,5 m.
[1] Nedavno sam napisao tekst 'Borba za hiperzvuk', gde sam u predgovoru napisao sledeće: 'U idealnim uslovima, brzina zvuka je 1.204 km/h. Za sve letilice koje lete brže od ovoga mi kažemo da su nadzvučne, a ostali da su to supersonične letilice. Ko dostigne brzinu od preko 6.100 km/h (5 mahova), kažemo da je ušao u hipersonično carstvo'.
[2] Prema formulama, pri brzini od M=5 temperatura dostiže 1.638°C, a pri M=6 2.238°C. Usled trenja vazduha ona je zapravo još veća. Čelik se topi na oko 1.370°C, a ključa na oko 3.000°C.
[3] Izgleda da je čitav ovaj aviokosmički projekat trebalo da predstavlja mogući odgovor Sovjeta na slične američke eksperimantalne projekte hipersoničnog raketnog aviona X-15 i presretača–bombardera X–20 'Dyna Soar'.
[4] Kasnije će ovi motori da služe kao busteri za uzletanje sa kratkih staza aviona tipa 'МиГ-23ПД', a modifikovana verzija 'K' će biti ugrađena u palubne lovce sa vertikalnim uzletanjem, Jakovljev 'Як-38' ('Forget').
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |
U nastavku Orbitalni kosmopolov
