Astronautika: istorija

'Spiral' je jedan od najambicioznijih ali i najtajnijih projekata u istoriji sovjetskog vazduhoplovstva. Tek danas, pola veka kasnije, moguće je sagledati u pravom svetlu istinu o ovom zapanjujućem ansamblu...

1 | 2 | 3 | 4 5 6 7 8 9 |

1

U skladu sa Petogodišnjim tematskim planom Sovjetskog ratnog vazduhoplovstva za razvoj orbitnih i hipersoničnih aviona, razvoj orbitne letilice sa ljudskom posadom poveren je 1965. godine moskovskom kolektivu eksperimentalnog konstruktorskog biroa ОКБ-155 slavnog Gruzijca Artjoma Inavoviča Mikojana (А. И. Микоянa) i njihovom glavnom konstruktoru, 55-godišnjem Glebu Jevgenjeviču Lozino-Lozinskom (Глеб Евгеньевич Лозино-Лозинский). Zadatak je bio da se proizvede dvostepeni vazdušno-orbitni avion (rus. авиационно-космической системы). Novi projekat je dobio naziv 'Спираль'. Sovjetski savez se pripremao za mogućnost rata u kosmosu i iz kosmosa ...

Konačni idejni projekat višekratne letilice završen je 29. juna 1966. godine. Predviđao je razvoj trodelnog VTOL (Vertical Take-Off and Landing) orbitnog sistema teškog 115 tona, koji bi se satojao od tri elemenata: hipersoničnog[1] aviona-ubrzavača sa air-breathing pogonom (rus. Гиперзвуковой Самолет-РазгонщикГСР; ili kako Amerikanci kažu, Hypersonic Launch Aircraft – HLA), težak 52 tone, sa oznakom '50–50'; jednokratnog dvostepenog raketnog ubrzavača (bustera) RB; i orbitnog kosmoplova sa ljudskom posadom (Орбитальный СамолетОС), pod oznakom '50'. Po planu, čitav sistem je trebalo da uzleće horizontalno, uz pomoć raketnog katapulta za ubrzavanje, sa brzinom pri odvajanju od 380–400 km/h. Nakon što hiperzvučni motori GSR-a obezbede neophodnu brzinu (M=6[2], odn. ~1.800 km/s) i visinu (28...30 km), dolazilo bi do odvajanja orbitnog kosmoplova, dok bi dalje ubrzavanje obavljali raketni motori dvostepenog ubrzavača, koji sagorevaju fluorovodonično (F2+H2) gorivo.

     2 3

Višestruki heroj SSSR, Gleb Lozino–Lozinski (1909–2001). Bio je glavni projektant nadzvučnih aviona 'MiG-29 i 31', ali i sovjetskog orbitnog šatla, 'Burana', i moćnog kontroverznog sistema МАКС (Многоцелевая авиационно-космическая система), o kome će još biti reči. Desno: Prva stranica prve knjige projekata 'Spiral'. Generalni konstruktor: A. Mikojan, a glavni konstruktor G. Lozinski.

Plan Lozinskog i tima je bio da borbeni orbitni jednosed OS može da reaguje brzo i da ima može da obavlja različite zadatke. Ovaj kosmoplov za višekratnu upotrebu trebalo je da bude opremljen instrumentima za dnevno fotografsko špijuniranje, radarsko osmatranje, presretanje i inspekciju ciljeva u kosmosu ili za napade ciljeva na zemlji i moru, radi čega bi nosio efikasne projektile tipa 'kosmos–Zemlja'[3]. Ova letilica je u svim navedenim konfiguracijama trebalo da bude teška 8,8 tona i da nosi 500 kg opreme za špijuniranje i presretanje a 2.000 kg u napadačkoj verziji. Lansiran sa teritorije SSSR, avion je trebalo da dopre na 130...150 km visoku orbitu, koja bi bila nagnuta 45°...135° severno i južno od startne pozicije. Manevarske karakteristike kosmoplova (OS), pokretanog raketnim motorom koji sagoreva fluor (F2) i amidol (50% N2H4 + 50% BH3N2H4), dozvoljavale bi različite orbitne inklinacije (koje bi omogućavale odabir novih meta), od 17 stepeni u slučaju špijunskih i presretačkih zadataka, ili 7-8 stepeni u slučaju napadačke varijante, kada bi raketoplan bio naoružan projektilima i nosio manje goriva. Planirano je da presretačka verzija može da izvede i kombinovane manevre, tj. istovremenu promenu nagiba za 12° i penjanje na visinu od 1.000 km.

Nakon okončanja misije (ispunjavanje zadatka zahtevalo je 2-3 kruga oko Zemlje – treći krug je bio sletni), pilot bi uključio retro-motore za kočenje i orbitalni avion bi počeo sa ulaskomi u atmosferu pod velikim napadnim uglom, koji bi se kretao od 0 do 60 stepeni, i koji bi omogućavao sigurnu kontrolu leta letilice prilikom faze spuštanja. Na trajektoriji planirajućeg spuštanja kroz atmosferu došla bi do izražaja sposobnost aerodinamičkog manevrisanja, koje bi iznosilo 4.000...6.000 km u daljinu, i sa bočnim otklonom od plus/minus 1.100...1.500 km. Avion bi u zonu sletanja dolazio kontrolom vektora brzine duž piste, što bi se postizalo korišćenjem računarskog programa za ateriranje. Performanse letilice bi dozvoljavale čak i noćno sletanje i u uslovima lošeg vremena, brzinom manjom od 250 km/h na neki od aerodroma II klase (zemljane piste) širom SSSR-a. Sletanje je moglo da se izvede u bilo kom trenutku jednog od tri planirana kruga oko Zemlje, u čemu bi potpomagao turboreaktivni kerozinski motor РД 36-35[4], koji je osmislio konstruktorski biro iz Ribinska ОКБ-36 (glavni konstruktor je bio Pjotr A. Kolesov).


Mikojanov kolektiv OKB-155 započeo je radove na projektu vazdušno-orbitnog kosmoplova 1966. godine. Cena odnošenja korisnog tereta na orbitu trebalo je da bude 3-3,5 puta manja od one sa klasičnim raketama sa sličnim gorivom.

5

6

7d
Raspon krila čitavog aviona '50-50' je 16,5 m.

 

[1] Nedavno sam napisao tekst 'Borba za hiperzvuk', gde sam u predgovoru napisao sledeće: 'U idealnim uslovima, brzina zvuka je 1.204 km/h. Za sve letilice koje lete brže od ovoga mi kažemo da su nadzvučne, a ostali da su to supersonične letilice. Ko dostigne brzinu od preko 6.100 km/h (5 mahova), kažemo da je ušao u hipersonično carstvo'.

[2] Prema formulama, pri brzini od M=5 temperatura dostiže 1.638°C, a pri M=6 2.238°C. Usled trenja vazduha ona je zapravo još veća. Čelik se topi na oko 1.370°C, a ključa na oko 3.000°C.

[3] Izgleda da je čitav ovaj aviokosmički projekat trebalo da predstavlja mogući odgovor Sovjeta na slične američke eksperimantalne projekte hipersoničnog raketnog aviona X-15 i presretača–bombardera X–20 'Dyna Soar'.

[4] Kasnije će ovi motori da služe kao busteri za uzletanje sa kratkih staza aviona tipa 'МиГ-23ПД', a modifikovana verzija 'K' će biti ugrađena u palubne lovce sa vertikalnim uzletanjem, Jakovljev 'Як-38' ('Forget').


1 | 2 | 3 | 4 5 6 7 8 9 |

U nastavku Orbitalni kosmopolov


 

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar