Astronautika: istorija

1959., samo dve godine po lansiranju prvog 'Sputnjika', verovatno najveći konstruktor svoga vremena Sergej Koroljev je zaključio da budućnost ljudskog istraživanja kosmosa leži van Zemljine orbite. Zaključio je da krajnji cilj sovjetskog svemirskog istraživanja ne bi trebalo da bude Mesec već Mars! Da su ti projekti ostvareni, čovek je mogao da ostavi trag stopala na Crvenoj planeti pre više od 30 godina.

sg1

Prošle nedelje sam napisao nekoliko textova o planovima Amerikanaca za putovanje na Mars. Naročito je interesantan ambiciozni plan milijardera i vlasnika kompanije 'SpaceX', Elona Muska. Po njemu, za samo 10 ili najkasnije 20 godina, gornja slika bi trebala da bude normalna na našim televizijama. Na stranu što još nema ni rakete-nosača niti lendera, nema ni detaljno razrađenih planova bez kojih se ne može ni na letovanje, niti silnih milijardi i trilijardi... Jedan od razloga zašto povremeno obrađujem neku istorijsku međuplanetnu misiju svakako je i da pokažem koliko izuzetnih napora (vremena i para) treba da bi se postigao cilj. Pročitaj samo 'Trnovit put do Plutona – istoriju sondi za istraživanje poslednje granice solarnog sistema' i shvatićeš o čemu pričam.

Naravno, planova za let na Mars ne manjka našoj vrsti. Ne računajući SF, o njima se piše (i crta) već decenijama pa i duže. Koliko smo kao civilizacija odmakli po tom pitanju, pretpostavivši uslovno da je Mask otišao ponajdalje, možda je najlakše proanalizirati ako pogledamo gde smo bili pre, recimo, pola veka. Za zagrevanje, predlažem da pročitaš 'Spisak misija na Mars sa ljudskim posadama'.

CILJ: MARS

Koroljevljevo interesovanje za Mars nije bilo strano njegovoj generaciji. Kao mnogi sovjetski naučnici i inženjeri, i Koroljev je odrastao okružen pričama o putovanju na Crvenu planetu. Njihov uticaj je bio različit, od fantastičnih priča Edgara Rice Burrougha i H.G. Wellsa, do Tolstojevog romana 'Aelita'[1] (rus. 'Аэлита'). Sredinom prošlog veka malo ko je sumnjao da bi nešto drugo sem Marsa mogao biti sledeći cilj čovečanstva.

  1. godine, Koroljevljev konstruktorski biro OKB-1 je počeo da projektuje prvi kosmički brod sa ljudskom posadom u istoriji, 'Vostok'. Naoružan samopouzdanjem koje su mu dali dotadašnji ogromni kosmički uspesi[2], Koroljev je odlučio da se uhvati u koštac sa projektom svoje karijere: putovanjem ljudi na Mars.

Odgovorni za projektovanje tako ambiciozne misije bili su inženjeri 'Odelenja №9' biroa OKB-1. 'Odelenjem №9' rukovodio je kao načelnik Koroljevljev stari prijatelj i saradnik još iz vremena rata, Mihail Kladvijevič Tihonravov. Mihajlo je bio jedan od pionira kosmonautike[3] i u to vreme je bio zauzet konstruisanjem "Vostoka". Planiranjem putovanja ljudi u kosmos bavio se više od trideset godina, tako da ako je iko mogao da reši bezbrojne izazove ekspedicije na Mars, to je bio on. 'Odelenje №3', kojim je rukovodio Gleb Jurjevič Maksimov[4], takođe je aktivno učestvovalo u projektu.

Između 1959. i 1964, svi napori OKB-1 van Zemljine orbite bili su usmereni ka Marsu a ne ka Mesecu[5]. Obzirom na blizinu, naš prirodni satelit je ostao kao cilj, naravno, ali samo kao sekundarni. U stvarnosti, glavna prepreka za putovanje na Crvenu planetu bila je enormna masa međuplanetnog broda. Najsnažnija kosmička raketa kojom je raspolagao Sovjetski Savez bila je proizvedena za brod 'Vostok' na bazi nuklearnog projektila R-7 'Semjorka', međutim njena nosivost nije premašivala šest tona. Za putovanje na Mars bila je potrebna mnogo jača raketa, tako da se Koroljevljev biro odmah bacio na posao. Nova džinovska super-raketa je nazvana 'N1', i trebalo je da izbacuje u orbitu između 60 i 85 tona. Mada su čelnici države označavali 'N1' kao višenamensku raketu, za Koroljeva je ona uvek bila samo raketa za Mars i ključ njegovih snova o putovanju ljudi na tu planetu.

sg2
Snimak Koroljevljevih moždanih talasa iz 1964.

Konkretno, inženjeri OKB-1 su shvatili da će glavno ograničenje budućeg broda biti ogromna težina zaliha za potrebe posade. Kao rezultat, predložen je sistem za održavanje života zatvorenog ciklusa sa sopstvenim izvorima hrane. To je značilo da će kosmonauti sami odgajati svoju hranu u hidroponičkim staklenim baštama. Na taj način bi težina broda drastično opala – od 20% do 50%. Da bi fokusirao svetlosnu energiju, letilica je morala da poseduje sistem ogledala koja bi osvetljavala staklene bašte. Takođe je i nedostatak gravitacije mogao da predstavlja veliku prepreku. Niko nije znao kako će ljudsko telo reagovati posle nekoliko meseci boravka u bestežinskom stanju, tako da su prvi projekti predviđali korišćenje neke vrste rotacionog sistena koji bi stvarali veštačku gravitaciju.

'TMK'

Prvi konkretni projekat Marsovog broda predstavio je još 1959. 'Otsek №3' Gleba Maksimova. Brod je trebalo da nosi naziv 'TMK' (rus. 'Тяжёлый Межпланетный Комплекс'), mada da bi se razlikovao od sličnih projekata, u literaturi se češće pominje kao 'TMK-1'. Imao je masu od 75 tona i dimenzije 6×12 metara. Posadu su činila trojica kosmonauta, koji bi trebali da ostanu u kosmosu dve ili tri godine. Zbog težinskih ograničenja, 'TMK-1' nije trebalo da sleti na Mars, već samo da ga nadleti na maloj visini. Da bi garantovao snabdevanje, brod je imao hlorofilni reaktor pokretan Sunčevom svetlošću. Da bi stvorio veštačku gravitaciju, 'TMK' je rotirao oko sopstvene ose. Ta varijanta za nadletanje Marsa imaće masu na niskoj orbiti od oko 200 tona, tako da je bilo neophodno dva do tri lansiranja 'N1' da bi se misija odvijala.

sg3

sg4
Dve varijenta broda na tečno gorivo 'MTK' sa 2-3 člana posade za misiju proletanja pored Marsa. Čitava misija je trebalo da traje 1.095 dana – lansiranje je bilo zakazano za 8. jun 1971. a sletanje 10. jula 1974.

sg5

Jedna od kasnijih razvojnih varijanti 'TMK-1'.

U sastavu broda se na vrhu nalazila kapsula koja je omogućavala povratak kosmonauta na Zemlju. Kapsula, ili SA (rus. cпускаемый аппарат), težine 2,1 tone, imala je oblik zvona, sličan onom koji će imati buduća letilica 'Sojuz'. U finalnoj verziji iz 1962. godine, 'TMK-1' je trebao da bude formiran od dve slične sekcije, od kojih bi se jedna odbacila nakon korekcije putanje u blizini Marsa. Da bi skratio vreme misije, bila je sugestija da jedna od verzija letilice prvo odleti pored Venere radi korišćenja gravitacione asistencije; letilica bi koristila trajektoriju koja je dobila skraćenicu MAVR (rus. Марс-Венера разом, 'Mars-Venera u isto vreme') pa se ta letilica nazivala isto tako. Prema planovima 'Odelenja №3', 'TMK-1' je je trebalo da poletika marsu 8. juna 1971, a da se vrati kući 10. jula 1974.

S druge strane, 'Odelenje №3' je predstavilo Marsov projekat pod nazivom 'MPRKK' (rus. Марсианский Пилотируемый Ракетно Космический Комплекс, МПРКК). Taj kompleks je bio podeljen na dva dela, sâm međuplanetni brod (MPKK) i trostepeni lansirni sistem (MRK). Brod 'MPKK' je takođe bio poznati i kao 'TMK'. Činjenica je da je tokom prvih godina Marsovog programa bilo predlagano puno varijanti 'TMK-a', od kojih su mnoge studirane u različitim odelenjima OKB-1. To objašnjava priličnu konfuziju oko mnogih konkretnih detalja. Nažalost, većina zvaničnih podataka o tim 'TMK-ovima' je uništena tokom 70-ih, čineći posao istoričarima još težim.

1960, Konstantin Petrovič Feoktistov – budući kosmonaut i član Tihonravovljevog tima[6] – predložio je brod sa 6 članova posade sa elektroraketnim motorima i nuklearnim reaktorom (rus. ЯЭДУ, Ядерная электродвигательная установка) kao izvorom energije[7]. Nuklearni reaktor na raketi je trebalo da pokreće jonske ili plazmene motore, čime bi se ukupna težina letilice znatno smanjila. Međutim, Koroljev se suprotstavio ovoj ideji, jer je smatrao da ušteda na težini ne bi kompenzovala povećanje tehničke složenosti projekta. Na kraju, brodovi za Mars su odreda odabirali hemijska goriva za svoj pogon.

sg6
'TMK-E' (rus. 'ТМК-Э') konstruktorske grupe Feoktistova sa električnim motorima. Brod je trebalo da ima 5 segmenata. Dužina – 175 m; prečnik – 6 m; ukupna težina – 150 t.

Unatoč inherentnim ograničenjima ove vrste pogona, Feoktistov je odlučio da ipak proširi projekat. U ekspediciju je uključio i 5 lendera sa širokim točkovima koji bi na tlu formirali 'Marsov voz' na nuklearni pogon koji bi sa posadom na površini radio i istraživao mesec dana. Posle završenih zadataka, posada bi uzletela do Marsove orbite gde ih je čekao 'TMK' i vraćao ih u SSSR. Ova šema je bila mnogo složenija od jednostavne misije 'TMK-1' koju je predlagalo 'Odelenje №3', zahtevalući više od deset lansiranja rakete 'N1'.

sg7
"Marsov voz". Jedan vagon bi bio za posadu, jedan za laboratoriju, jedan za opremu, itd.

sg8
Prvi dizajni broda 'TMK', sa ogledalima za staklene bašte i sistemom za gravitaciju.

sg9
Finalni dizajn 'MTK' iz 1962. godine.

Sredinom 1962. detaljno su opisani delovi projekta. Kao prva novost, odlučeno je da se odustane od sistema (motora) za stvaranje veštačke gravitacije. Misije 'Vostoka' su pokazale da nedostatak gravitacije ne predstavlja ozbiljniju (i nesavladivu) prepreku za istraživanje svemira a, s druge strane, tehnička složenost takvog rešenja učinila je ovu opciju nepotrebnom. 'TMK' je imao cilindričan oblik, a njegova težina u Zemljinoj orbiti je bila između 1.200 i 2.000 tona i pored svih napora, sletanje na Mars je alarmantno podiglo masu kompleksa. Očito da je to bila 'mission impossible', budući da je zahtevala lansiranje oko petnaest 'N1'[8]. To je bilo previše čak i za ovaj tim iskusnih pionira kosmonautike. Istovremeno, 16. maja 1962. sovjetski partijski vrh je podržao projekat nadletanja Marsa i predložio razvoj programa sletanja na Mars! Crvena planeta je postala zbanični cilj SSSR-a.

sg10
Lepo piše: 'Slava sovjetskom narodu – pioniru kosmosa'. Svaka zvezda nosi ime po jedne uspešne kosmičke misije do tada.

Uhvaćeni u slepoj ulici, inženjeri OKB-1 su 1963. godine odlučili da prouče tehniku aerohvatanja. Pri tom orbitnom transfernom manevru, Marsova atmosfera je trebalo da posluži za usporavanje brzine broda i omogući ulazak u orbitu bez kapi goriva. Treba imati na umu da se u to vreme verovalo da je Marsova atmosfera mnogo gušća. Zapravo, aerohvatanje na Marsu predstavlja pravi tehnički izazov čak i za tenologiju XXI veka[9], što nam omogućava u nivo smelosti Koroljevljevih inženjera OKB-1 s početka 60-ig godina.

Zahvaljujući upotrebi te tehnike, 'TMK' je trebalo da smanji težinu za 20%. Bio je to već značajan iznos, ali ono što je zaista bilo važno to je da je početna težina u niskoj orbiti bila upola manja od početne: 378 tona naspram 1.141 tone za misiju bez aerohvatanja. Ta konfiguracija je mogla da se sastavi na Zemljinoj orbiti upotrebom tri ili četiri rakete 'N1'.

Da bi omogućio manevar aerohvatanja, 'TMK' je trebalo da koristi kočioni štit stvoren od sistema paraboličnih ogledala koja tokom misije osvetljavaju brodske staklene bašte. Ovaj skup ogledala, Rusi su ga nazivali 'koncentrator', takođe će u isto vreme služiti i kao radio-teleskop i antena za komunikaciju sa Zemljom. Ta finalna konfiguracija, prezentovana 1964. godine, imala je ukupnu masu od 83 tone, podeljene na 16,8 tona za 'TKM', 30 tona za lender i 36,3 tone za pogonski sistem za napuštanje Marsove orbite. Sletni modul je predstavljao zapravo povećanu verziju Jangelovog dvostepenog lunarnog modula 'LK'[10] koji je mogao da primi dvojicu ili više kosmonauta. Osim toga, Koroljev (mada se njegovo prezime Королёв čita pre kao Karaljov) je predlagao da se prvo u cilju testiranja lansira nekoliko letilica 'TMK' u obliku orbitnih stanica oko naše planete. Te stanice bi se nazivale 'TOS' (rus. Tяжелая Oрбитальная Cтанция) i imale bi težinu oko 150 tona.

sg11
Brod za Mars, sa sletnim modulom levo i paraboličnim ogledalima sistema za aerohvatanje. Desno se vidi pet pogonskih bustera za napuštanje Zemljine orbite.

sg12
Koroljevljev kompleks iz 1964. za spuštanje ljudi na Mars. Levo se vidi faza spajanja broda u orbiti.
1 – raketni stepen za spuštanje sa Marsove orbite; 2 – raketni motor; 3 – lender; 4 – gorivo za motor; 5 – servisni modul; 6 – radni odsek; 7 – komora pod pritiskom za ukazak/izlazak u kosmos; 8 – dnevni boravak; 9 – zatvoreni biološko-tehnički kompleks 60 m2 (farma, staklena bašta, hlorofilni reaktor, fotosinteza, itd.; 10 – 'iluminator', tj. prozor; 11 – 'koncentator'; 12 – kočioni štit; 13 – sletni stepen; 14 – uzletni stepen; 15 – povratna kapsula.

sg13
Šema misije na Mars sa aerohvatanjem (u pravcu kazaljke na satu). Ljudi su trebali da ostanu na površini mesec dana.

sg14
Lunarni modul 'LK', koji je trebalo da posluži kao predložak za Marsov lender.

Kompleks za sletanje na Mars iz 1964. godine predstavljao je vrhunac petogodišnjeg rada jednog dela konstruktorskog biroa OKB-1, ali upravo tada Mesec ponovo postaje prioritet. Nakon izazova predsednika Amerike, mladog Kenedija (imao je tada samo 44), iz 1961. godine, Sjedinjene Države se upuštaju u program 'Apollo' kako bi poslali svoje ljude na naš mesec. Već 1964. postalo je očigledno da Amerika nije blefirala, a strah od poraza počeo je da provejava među redovima sovjetskog partijskog i vojnog vrha. Uprkos njihove zabrinutosti, ostaje činjenica da je sovjetsko rukovodstvo vrlo slabo investirali u lunarni program (ovo je previše banalizovan stav, jer je problem bio mnogo, mnogo složeniji. Ne bi bilo loše da se pogleda ova priča, naravno, koga interesuje ova istorijska tema). Iako je razvoj rakete-nosača 'N1' i lunarnog kompleksa 'N1-L3' bio potvrđen i odobren od države, ekonomski i ljudski napori SSSR-a su bili samo malideo onoga što je radila NASA. Jedino što je postalo jasno to je da je istraživanje Marsa sa ljudskom posadom ostalo na stand-byu. Mesec je postao jedini prioritet.

'MAVR' i 'AELITA'

Sergej Koroljev je iznenada preminuo 1965, ostavljajući sovjetski kosmički program bez pravog roditelja. Njegova selidba na onaj svet bio je razarajući udarac planiranom programu istraživanja van Zemljine orbite. Njegov naslednik, Vasili Mišin, koncentrisao se na Mesec – neuspešno – i naređuje paralisanje projekata vezanih za letove na Mars.

Na svu sreću, počev od 1966. godine, naučno-istraživački institut iz Kaliningrada, NII-88 (kasnije Centralni naučno-istraživački institut mašinogradnje, odn. CNIImaš; rus. ЦНИИмаш) preuzima na sebe obavezu da prouči putovanje na Mars. Zapravo, NII-88 je sarađivao sa OKB-1 na projektima misija na Mars još od 1963. Kao rezultat te saradnje, imali su projekte vrlo slične preklozima OKB-1. Marsovski brod instituta NII-88 zvao se 'MK' (rus. Межпланетный Корабль) i sadržavao se od kapsule za ulazak u Zemljinu atmosferu ('SA') i kompleksa 'PIK', 'planetnog istraživačkog kompleksa' (rus. Планетный Исследовательский Комплекc'). Ponovo se preispituje koncept mobilnog sletnog modula ('POLAB') i njegovih prednosti u poređenju sa ne-mobilnim ('SLAB'). Projekat 'MK' je verovatno bio preambiciozan s obzirom na ekonomsku i tehnološku realnost zemlje, pa se CNIImaš koncentrisao na misije preleta. Novi program je prezentovan u julu 1968. i nazvan 'MAVR', aludirajući na odabranu trajektoriju leta. Uprkos imenu, 'MAVR' nije imao nikakve veze sa 'TKM-1' koji je par godina ranije predlagao OKB-1.

Misija 'MAVR' je trebalo da traje 480-600 dana (u zavisnosti od 'lansirnog prozora'). Tokom teta iznad Marsa i Venere, trebalo je da budu lansirane automatske sonde za studiranje planeta, zadatak koji bi bio dopunjavan daljinskim osmatranjima sprovedenim snažnim teleskopom. Glavna sekcija 'MAVR-a' bila bi sačinjena od modula 'UŽB', 'univerzalni boravišni blok' (rus. Универсальный Жилой Блок, УЖБ), prečnika 6 metara i podeljen na 5-6 'spratova'. 'MAVR' je imao masu 105.68 tona, uključujući 'UŽB' od 71,5 tone i sletnu kapsulu (SA) od 7.000 kg.

sg15
sg16

sg17
'MAVR': 1
– antena radioteleskopa; 2 – zelena bašta 14 m2; 3 – sonda za istraživanje Marsa Ø6m; 4 – prelazni otsek; 5 – solarni paneli; 6 – boravišni blok; 7 – rezervoari za gorivo; 8 – kapsula za povratak na Zemlju; 9 – sonda za istraživanje Venere; 10 – teleskop dužine 7 m; 11 – otsek subgravitacije.

sg18

Ubrzo nakon toga, u julu 1969, SSSR je izgubio Trku za Mesec od Sjedinjenih Država. Putovanje na Mars je izgledalo kao idealna prilika da se narodu vrati kosmički ponos. Mogućnost otkazivanja lunarnog programa 'N1-L3' i ulaganje svih napora u program za Mars počinje da se smatra opcijom koju treba uzeti u obir. Sâm Mstislav Vsevolodovič Keldiš – predsednik Akademije nauka SSSR-a – javno je izjavio da istraživanje Marsa sa ljudskom posadom mora da postane jedan od prioriteta nacije.

30. jula 1969. godine, nekoliko dana nakon spuštanja Nasinog 'Apolla 11' na Mesec, 'Ministarstvo opšte mašinogradnje'[11], MOM (rus. Министерство общего машиностроения СССР, MOM) objavljuje naredbu №232 kojom se nalaže početak razvoja raketnog kompleksa RKK (rus. Ракетно-Космический Комплекс), ili kako bi mi rekli kosmodroma, za putovanje na Crvenu planetu. Projekat je dobio šifrovani naziv 'Aelita'. Strogo govoreći, 'Aelita' je bio program sletanja na Mars, no budući da se odnosio i na prvu fazu lansiranja misije 'MAVR', oba projekta se često mešaju u literaturi. U svakom slučaju, važno je razumeti da se nije radilo o isom programu. i 'MAVR' i ?Aelita' su trebali da koriste unapređenu verziju rakete 'N1', nazvanu 'N1-M', na kriogeno gorivo i, ako bi budžet dozvolio, sa nuklearnim pogonom u višim stepenima (raketa je imala 5 stepeni!).

sg19
Predlog broda za Mars na električni nuklearni pogon biroa NPO 'Energija' za program 'Aelita'.

sg20
Sletni modul na Marsu. Momenat uzletanja kapsule sa putnicima.

sg21
Predlog NIImaša broda na nuklearni pogon u programu 'Aelita'.

Projekat 'Aelita' je bio ozbiljan. Radi proučavanja psiholoških i logističkih efekata dugog putovanja na Mars (i nazad), 1966. je u moskovskom Institutu za biomedivinske probleme (IMBP) napravljena je replika originalnog broda 'TMK'. Modul, nazvan NEK, bio je korišćen za nekolikosimulacija letova. Petog novembra 1967. započeo je prvi dugotrajni eksperiment, tokom kojeg su doktor G.A. Manovcev, tehničar B.N. Ulibišev i biolog A.N. Božko ostali godinu dana u specijalnim uslovima. Bio je to prvi od nekoliko sličnih eksperimenata, uključujući onaj iz 1975. doktora V.I. Makarova, inženjera B.M. Abuškina i komandira V.A. Korsakova, koji su ostali 90 dana u NEK-u. Ta oprema je bila ista koao ona koja je mnogo godina kasnije korišćena u eksperimentu 'MARS 500'.

sg22
Moskva, IMBP, 25. jun 1975. Posle 90-dnevnog eksperimenta u replici Marsovog broda 'TKM'. S leva na desno: Korsakov, Abuškini Makarov.

sg23
Tek nakon nekoliko decenija, 2010. godine, eksperimentalni korpus je korišćen za svoju prvobitnu namenu u okviru međunarodnog programa 'MARS 500'.

Početkom 70-ih, konstruktorski biro OKB-52 Vladimira Čelomeja – večitog rivala OKB-1 – odlučuje da predloži svoju misiju za Mars. Čelomejevljev predlog, pod imenom 'Segenit', bazirao se na modularnom brodu 'MK-700', a zahtevao je tri lansiranja džinovske 'lunarne' rakete 'UR-700'. 'MK-700' je trebalo da bude u orbiti težak 1.400 tona i zadatak je bio da odveze dvočlanu posadu na površinu Marsa u trajanju od mesec dana. U svakom slučaju, 'MK-700' nikada nije odmakao dalje od projekta.

sg24

KRAJ SNOVA

Posle neuspeha četiri lansiranja rakete 'N1', Valentin Gluško je sredinom 70-ih preuzeo kontrolu u OKB-1 i naredio da se otkažu dalji radove na ovoj raketi, kao i na Marsovom programu. Nažalost, naredio je takođe i uništavanje velikog broja dokumenata i planova za prve misije na Mars. Gluškov prioritet je postao razvoj nove džinovske rakete, kao i nove letilice koja će se suprotstaviti budućem američkom spejs-šatlu.

Do tada, Mars više nije bio tako tajnovit svet kao u doba Koroljeva. Automatske sonde su pokazale hladnu i pustinjsku planetu s vrlo retkom atmosferom (manje od 1% naše). Nije bilo ni traga od kanala niti 'malih zelenih'. Kao rezultat, interesovanje za letove sa posadom na Marsu je znatno opalo. Tokom 80-ih, detaljne analize podataka koje su donosile sonde konačno su otkrile mnogo zanimljiviji svet od prvobitno očekivanog, sa mnogo dokaza o toplijoj i vlažnijoj prošlosti. Interes za istraživanje Marsa se polako budi i pojavljuje se nekoliko zanimljivih predloga, ali nijedan konkretno.

Kao i uvek, pitanje je jasno: šta bi se desilo da je ijedna od mnogih sovjetskih misija na Crvenu planetu bila odobrena? Verovatno bi živeli u potpuno drugačijem svetu, u svetu u kome se let na Mars zbio 1971. ili 1985. Da se to desilo, gde bi bili danas?

P.S.

E sad, posle ove priče, predlažem da se ponovo pročita predlog putovanja ljudi na Mars američkog milijardera Elona Muska i njegove kompanije 'SpaceX' i jednostavno uporede priče. Ko god bude želeo neka mi se javi u komentarima.

sg25

[1] Danas je potpuno zaboravljeno da je 1935. u predratnoj Kraljevini objavljen strip na osnovu Tolstojevog romana. Crtao je slavni Crnogorac-Dubrovčanin Andrija Maurović a tekst pisao Krešimir Kovačić – strip se zvao 'Ljubavnica sa Marsa'.

[2] Sovjeti su u to vreme poslali već tri sonde 'Luna' ka Mesecu! a njihove rakete su bile daleko najjače na svetu.

[3] Još davno pre rata (bio je 1900. godište) konstruisao raketne motore na tečno gorivo, ali je za vreme rata napustio temu i prešao na konstruisanje projektila za 'Kaćuše'. Posle rata je rukovodio snažnom grupom inženjera i konstruktora, te je 1954. predložio rukovodiocima svoj program osvajanja kosmosa, od lansiranja prvog satelita, preko izgradnje brodova i orbitnih stanica, do sletanja na Mesec. 1956. prelazi kod Koroljeva. Za rad na prvoj interkontinentalnoj raketi 'R-7' i posle uspešnog lansiranja 'Sputnjika', čitava njegova grupa (sve doktori nauka i akademici!) bila je odlikovana. Tihonravov je smislio naziv 'kosmonaut' koji se i danas koristi.

[4] Još jedan genije! On je pravi konstruktor 'Sputnjika', a projektovao je i 'Mars-1', 'Veneru 1, 2 i 3' itd. Već 1964. imao je nacrte za 6 osnovnih modula 'teškog međuplanetnog broda' ('TMK-1') kojim su Rusi trebali da 1971. polete ka Marsu a vrate se posle 3 godine. Kasnije su ti moduli iskorišćeni za stanicu 'Saljut'.

[5] Međuplanetne misije su u potpunosti preusmerene ka Lavočkinovom birou.

[6] Umro je 2009. u 83. godini, bio je 9. kosmonaut svoje zemlje, doktor nauka, profesor i heroj. Prvi je civil u kosmosu (drugi je formalno bio Nil Armstrong, bivši vojni pilot) i jedini sovjetski kosmonaut koji nije bio čkan Partije a leteo je u kosmos! Kao inženjer učestvovao u konstruisanju brojnih kosmičkih brodova ('Vostok', 'Sojuz', 'Sojuz-T', 'Sojuz TM', 'Progress' i 'Progress M') i orbitnih stanica ('Saljut' i 'Mir'). яЭду

[7] sovjeti su kasnije, od '68. do '88. lansirali seriju satelita 'Kosmos' sa nuklearnim reaktorima kao pogonom. Neki reaktori su imali snagu od preko 1 MW.

[8] Nije bilo šanse! Prva četiri probna lansiranja ove rakete nisu sakupila ni par minuta leta – sve četiri rakete su eksplodirale i srušile se u plamenu. Narkon toga, rukovodstvo je odustalo od projekta. Ko ne veruje neka pročita makar ovo: 'Bajke i zanimljivosti o raketi N1', mada nije loše ni ovo: 'Koja raketa je najveća na svetu?'.

[9] O tome se priča još od tog vremena. Do sada su samo sovjetske sonde 'Zond 6 i 7' iskoristile taj manevar kada su se 1968. vraćale sa Meseca i kada su svoju hiperboličnu orbitu u eliptičnu. Kasnije su Ameri planirali to isto za orbiter 'Mars Odyssey', ali su to u poslednjem momentu izmenili drugom tehnikom.

[10] Mali broj ljudi zna da su Sovjeti uspešno isprobali ovaj lender i u kosmosu, lansirajući 1970. godine 4 komada raketom 'Proton'.

[11] Zvali su ih i 'Ministarstvo za kosmos'. Osnovani su u martu 1965. i nalazili su se u Moskvi, da bi 1991. prebacili svoja nadleštva na novoosnovanu federalnu kosmičku agenciju Roskosmos.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari   

drago
+3 #2 drago 08-11-2017 23:17
Ma meni je bio cilj da pokažem razliku nekad-sad.
Tema je jako složena I interesantna dokle god je u domenu želja I nada. Čim se pređe u realne okvire tema postaje zaguljena I mnogo manje romantična.
Lično sam veliki skeptic što se tiče puta ljudi na druge planete. Da se ja pitam , Mesec I samo Mesec. Tamo bih napravio orbitnu stanicu I lunarnu bazu za 20-50 ljudi iz svih agencija koje daju kintu za realizaciju. I to je to! Možda kasnije, u nekoj drugoj generaciji bi moglo da se krene ka Fobosu Ili nekom asteroid, ali za Mars ... mislim da nikad neće biti dovoljno para za to.

Dobar ti je komentar. Hvala.
Pozdrav, D.D.
Prijavi administratoru
Dragi
0 #1 Dragi 08-11-2017 23:03
Najrejalniji projekt za Mars je ipak americki NERVA. Ne zelim da se ovo svede na Ameri - Rusi . Ako idemo na emocije, onda sam i ja za Ruse.
Ali ipak, Saturn 5 je realnost u to vreme, a daleko su odmakli i u pripremi Saturna SN.
https://www.youtube.com/watch?v=b18HtG0DOCM
Za Ruse mozda sa Energijom krajem osamdesetih, verovatno neka kasnija konfiguracija, Energija 2...

Planovi Elona Maska koliko i da izgledaju nerealno, ipak ima on kec u rukavu, a to su te visekratne rakete. Rokovi svakako su nerealni, ali ako BFR zazivi kao komercijalni projekt, ta visekratna raketa ima sanse za Mars. Verovatno bi pobudio interes NASE da finansira jedan takvi projekt.
Prijavi administratoru

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži