Program „Энергия-Буран“ je bio najskuplji i najambiciozniji kosmički program bivšeg Sovjetskog Saveza. No ta složenost je krila i svoje slabosti: bezbednost. Za razliku od kapsula „Союз“, šatlu „Буран“ je nedostajao toranj za spašavanje koji bi kapsulu sa posadom odneo u sigurnost u slučaju potencijalnih problema. Jedan od nedostataka koji je postao očigledan tek posle katastrofe Nasinog šatla „Challanger“ 1986. godine. Konstruktorsko rešenje inženjera НПО Молния ogledalo se u sedištima za katapultiranje, slična onima koje je i NASA isprobavala u probnim letovima svojih šatlova.
Sedište K-36RB odn. K-36M11F35.
 |
 |
Komandni deo šatla sa sedištima za katapultiranje (levo) i sedište K-36RB. http://www.buran.ru/htm/katapu.htm
Međutim, ta solucija nije bila posebno dobra iz nekoliko razloga. Pre svega zato što još uvek ostaje problematično pitanje zaštite ostatka posade misije sa više od dvojice kosmonauta (program šatlova „Buran“ je mogao da ponese i do 10 članova posade na dve palube). Kao kompromis, odlučeno je da bude instalirano četiri katapultirajuća sedišta na gornju pqlubu (ostatku kosmonauta sa donje palube preostajalo je samo da se mole bogu), ali u svakom slučaju u toku prve putničke misije trebala su da putuju samo dvojica putnika. Drugi nedostatak je bio u tome što su takva sedišta dozvoljavala prihvaljivo izbacivanje samo ispod određene brzine i visine. Očigledno, niko nije želeo kosmonaute kremirane usled trenja sa atmosferom za vreme katapultiranja pri velikoj brzini. Ali, uprkos svemu, granice „Buranovih“ sedišta su bile superiorne u odnosu na tada analogna u vojnoj avijaciji. Ali kako dokazati da mogu da rade kako valja?
Model OK-ML1 „Burana“ u Muzeju kosmodroma Bajkonur.
 |
 |
„Buranova“ sedišta je projektovao konstruktorski biro „Zvezda“ (rus. Научно-производственное предприятие "Звезда") na bazi popularnog sedišta K-36 koje koriste borbeni avioni „MiG-29“ ili „Su-27“. „Buranova“ varijanta, nazvana K-36RB (K-36M 11F35), mogla je da radi u uslovima „0-0“ (tj. kada je brod miran na rampi) i do brzine od 3,5 Mahova i maksimalne visine od 35 km (radi poređenja, katapultirajuća sedišta korišćena na prva četiri probna leta američkih šatlova mogla su da funkcionišu do visine od 25 km i pri maksimalnoj brzini od 2,7 Mahova). U stvarnosti, niko nije očekivao da će sedišta K-36RB postići svoj cilj iznad 3 Maha i 25 km visine (tokom lansiranja) ili 30 km (tokom povratka).
Profili korišćenja sedišta za katapultiranje na „Buranu“.
Sedišta K-36RB su bila opremljena sa dva motora na čvrsto gorivo koja su stvarala potisak od 600 odn. 3.000 kg. Najsnažniji motor je trebalo da se koristi samo kada je „Buran“ na rampi, da bi se izbegao udarac kosmonauta u 145 metara visoki servisni toranj u Zoni 110 kosmodroma Bajkonur. U tom slučaju sedište K-36RB bi dostiglo visinu od 300 metara ikosmonauti bi bili odbačeni 500 metara od rampe, tek da bi izbegli plamenu loptu koju bi izazvala eksplozija u to vreme najveće rakete na svetu[1]. Kako bi osigurala stabilizaciju stolice tokom leta ispod jednog kilometra, K-36RB je bila opremljena sa dva odvojena padobrana koja su se otvarala odozdo.
Ali sve to je trebalo isprobati u praksi. Da bi se proverilo dali će se sedište odvojiti korektno u stanju mirovanja i pri umerenim brzinama, maketa „Buranove“ kabine je postavljena na šine, varijanta koja je bila uobičajena tada u vazduhoplovstvu. Da bi se proverilo ponašanje na većim visinama i pri velikim brzinama korišćen je trenažmi avion „MiG-25RU“, ali sve to nije bilo dovoljno.
„Zvezdini“ inžereri su zaključili da je idealno mesto za testiranje njihovog proizvoda zapravo pravi kosmos. A za to su upotrebili vrlo neobičnu konfiguraciju o kojoj se sve do nedavno ništa nije znalo. Za testiranje stolica upotrebljen je teretni brod „Progress“. Naravno, bilo je nemoguće instalirati instalirati sedište unutar „Progressa“ zbog velikih troškova preuređivanja i smanjenja tovarnogprostora broda, pa su zato odlučili da iskoriste spasilački toranj SAS (rus. CAC – Система Аварийного Спасения). Uobičajeno je da “Progressi” ne nose spasilački toranj jer nemaju posadu koju treba spašavati u slučajuhavarije, ali ovog puta je instalirana verzija SAS-a bez čvrstog goriva u sredini i bez stabilizatora. Sedište K-36RB je bilo postavljeno unutar šupljeg dela SAS-a. Gornji motori tornja ostali su operativni što je garantovalo separaciju zajedno sa stolicom tokom leta, kao i prilikom normalnog lansiranja “Sojuza”.
Tačan položaj stolice u tornju je bila misterija sve objavljivanja knjige Aleksandra Železnjakova i Aleksandra Šljadinskog „R-7, legendarna semjorka“. Prema rečima autorima, stolica K-36RB je bila postavljena naopaku u kontejneru na dnu tornja. U sedištu je bila vezana lutka obučena u skafander „Striž“, kombinezon baziran na odelo pod pritiskom „Sokol KV2“ za „Sojuze“. Zapravo, glavni limit u korišćenju sedišta predstavljala je temperatura koju je mogao da izdrži „Striž“ pri visokim brzinama. Zato je standardni skafander bio prekriven dodatnim slojem zaštitnog materijala.
Konfiguracija „Buranovog“ sedišta za katapultiranje smeštenog prilikom lansiranja broda „Progress“. Testiranje je vršeno na 5 brodova – od „Progressa-38“ do „Progressa-42“.
Raketa „Sojuz“ sa kosmonautima i SAS tornjem za evakuaciju kapsule. Na kućištu se vide stabilizatori.
Ova konfiguracija je isprobana na pet raketa „Sojuz-U2“ koje su između septembra 1988. i aprila 1990. nosile teretnjake „Progress“. „Progress 38,,39, 40, 41 i 42“ su nosili sedište K-36RB – u konfiguraciji K-36 ESO – u svojim spasilačkim tornjevima. Lansiranje „Progressa-38“ izvedeno je pre prve i jedine misije „Burana“ u novembru 1988. a zapadni mediji su dugo raspravljali o čudnoj konfiguraciji te misije. Tokom narednih lansiranja izvršeno je 5 testiranja sedišta i to na visinama većim od 40 km i brzinama između 3,2 i 4,1 Mah, tj. iznad operativnih granica sistema. Lutka koja je sve to trpela dobila je nadimak Ivan Ivanič, slično kao lutka Ivan Ivanovič koja je tokom šezdesetih isprobavala katapultiranja iz prvih brodova tipa „Vostok“.
Skafander „Striž“ i sedište K-36RB.
Maneken Ivan Ivanič se odmara posle uspešne probe u jednom od „Progressa“.
„Buranov“ „Striž“ sa zaštitnim ablacionim slojem.
Ali nažalost sva testiranja i uspesi su se pokazali uzaludnim, Program „Energija-Buran“ je otkazan vrlo brzo po raspadu SSSR-a 1991. godine. Nova Rusija jednostavno nije imala dovoljno para da nastavi tako grandiozan projekat. Ipak, sedišta K-36RB su 10. novembra 1985. isprobali pravi ljudi tokom leta БТС-002(ГЛИ), modela „Burana“ opremljenog sa četiri turbomlazna motora radi atmosferskih testiranja. Piloti su bili Igor Petrovič Volk i R-A. Stankjavičus. Ovaj prvi je bio prvi sovjetski pik za let i na Mesec.
Reference:
- Aleksandr Zheleznyakov, R-7, leguendárnaia Semiorka, Yauza Press, Moscú, 2016.
- http://www.buran.ru/htm/katapu.htm
- http://www.buran.ru/htm/memory23.htm
[1] Koroljevljeva „Energija“ je to i danas (prim.prev.).
