Astronautika: istorija

Posle smrti Džona Glena, nikog iz plejade prvih sedam američkih astronauta programa "Merkjuir" nema više među živima. Ovo je kraći osvrt na ove pionire osvajanja kosmosa.


ambemi

Džon Glen (John Glenn) je pripadao grupi prvih sedam astronauta koje je NASA regrutovala među probnim pilotima aprila 1959. za svoj prvi kosmički program "Merkjuri" (Mercury). To su bili Skot Karpenter (Scott Carpenter, 1925-2013.), Gordon Kuper (Gordon Cooper, 1927-2004.), Džon Glen (1921-2016.), Virdžil Grisom (Virgil Grissom, 1926-1967.), Volter Šira (Walter Schirra, 1923-2007.), Alan Šepard (Alan Shepard, 1923-1998.) i Donald Slejton (1924-1993.). Bili su to prvi ljudi koji su započeli pripreme za letove u kosmos. Godinu dana kasnije, u periodu između marta i juna 1960. u Sovjetskom Savezu je formirana prva grupa od dvadeset kosmonauta. Kako su sa obukom zaostajali za Amerikancima, Rusi su ubrzo izdvojili šest kosmonauta za forsirane pripreme prvih letova u kosmos u okviru programa "Vastok".

Project Mercury Astronauts GPN 2000 000651

Astronauti programa "Merkjuri" - u drugom redu (l-d) Šepard, Grisom i Kuper, u prvom redu (l-d) Šira, Slejton, Glen i Karpenter

Alan Šepard je bio prvi iz ove grupe koji je poleteo u kosmos – bilo je to maja 1961. U julu iste godine, kratak kosmički let je obavio Virdžil Grisom, da bi u februaru 1962. Džon Glen postao prvi Amerikanac u orbiti. Njegov let je repriziran za vreme misije Skota Karpentera u maju 1962, a u oktobru iste godine u kosmosu je bio i Volter Šira. Konačno, maja 1963. Gordon Kuper je, kao poslednji iz ove sedmorke, obavio kosmički let i time je program "Merkjuri" uspešno završen.    

Pogibija Gasa Grisoma

Iako je bio najstariji među prvim američkim astronautima (i sovjetskim iz prve grupe), Glen je nadživeo sve svoje kolege. Prvi je iz ove grupe napustio životnu scenu Virdžil Grisom, drugi Amerikanac u kosmosu. On je u julu 1961. obavio petnaestominutni kosmički let u kapsuli "Merkjuri", da bi u martu 1965. komandovao brodom "Džemini III", kome je tada to bio prvi kosmički let. Početkom 1966. kada su formirane prve ekipe programa "Apolo", Grisomu je dodeljena komanda prve "Apolo" misije planirane februara 1967. Na "tajnom" sastanku četiri ključna menadžera u Hjustonu, na kome se razgovaralo o tome kome treba poveriti prvo spuštanje na Mesec, upravo je Grisom bio predodređen da postane prvi čovek na Mesecu. 

Međutim sudbina je izrežirala za Gasa Grisoma, kako su ga kolege zvale, potpuno drugi, tragični scenario. Krajem januara 1967, dok je skupa sa članovima svoje posade Edvardom Vajtom (Edward White) i Rodžerom Čafijem (Roger Chaffee) na vrhu rakete-nosača Saturn 1B uvežbavao procedure lansiranja, poginuo je u požaru koji je izbio u kapsuli "Apolo". Imao je samo 41 godinu. Ova tragedija i Grisomova smrt su umnogome promenila planove prvih misija programa "Apolo" i, u kombinaciji sa drugim okolnostima, uvele u to vreme potpuno neplanirano, Nila Armstronga (Neil) i Edvina Oldrina (Edwin Aldrin) u istoriju. 

92925217

Virdžil Grisom (1926-1967.) - nesuđeni prvi čovek na Mesecu

Sledeći iz programa "Merkjuri" koji je napustio životnu scenu je bio Donald Slejton. On je trebao da letu u kapsuli "Merkjuri" u maju 1962, odmah posle Glena, kao drugi Amerikanac u orbiti, ali je zbog problema u radu srca "prizemljen". Odstranjen je sa priprema, a onda i iz grupe astronauta, a umesto njega, u kosmos je tada poleteo Skot Karpenter. Slejton međutim ostaje u Hjustonu, i to kao menadžer astronauta. Samo dve godine kasnije, njegov zamniek postaje Alan Šepard, prvi Amerikanac u kosmosu koji je, kao i Slejton, zbog zdravstvenih razloga morao da okači skafander o zid. Tako je Slejtonu sudbina predodredila potpuno drugu ulogu u odnosu na onu koju je, kada je postao astronaut zamišljao. Umesto da leti kosmosom, Slejton je praktično odlučivao o tome ko će broditi prvo orbitama oko Zemlje, a onda i putanjama prema Mesecu. Upravo je on jedan od ona četiri menadžera koji su doneli odluku da njegov bliski drug Grisom, ako sve bude išlo po planu, postane prvi čovek na Mesecu. 

Kako se program "Apolo" bližio kraju, Slejton je znao da vreme, kada je let u kosmos u pitanju, ne radi za njega. Iako je postao astronaut još 1959, u kosmos nije leteo ali je tamo, kao njihov šef, poslao na desetine astronauta i igrom sudbine bio u centru donošenja istorijskih odluka, posebno kada su bili letovi na Mesec u pitanju. Posle završetka programa "Skajlaba" (Skylab) početkom 1974. samo je još jedna "Apolo" misija bila planirana - i to ona zajednička sa sovjetskim "Sajuzom". Slejton je ranije prošao kroz dodatna medicinska ispitivanja i, može se slobodno reći uz blagoslov vodećih ljudi u Hjustonu, sa kojim je godinama tesno sarađivao, ali i establišmenta u Vašingtonu, ubačen je u zadnji voz - kao član poslednje "Apolo" posade. Kao dugogodišnji šef astronauta, tražio je da bude komandant poslednjeg "Apola", ali mu je rečeno da o tome ne može biti govora, budući da je to bio njegov tek prvi let u kosmos. Leteo je devet dana u julu 1975. tokom istorijske "Apolo-Sajuz" misije, skupa sa još dva američka astronauta i dva sovjetska kosmonauta. Tada je imao 51-nu godinu, bio je najstariji čovek u kosmosu tog vremena. 

DonaldSlayton

Šesnaest godina do kosmosa - Donald Slejton (1924-1993.)

Međutim, njegov stara boljka se po povratku iz kosmosa obnovila i, kako je vreme prolazilo još više intenzivirala. Preminuo je juna 1993. od tumora na mozgu. Imao je 69 godina.  

Alan Šepard - od “Merkjurija do Meseca 

Pet godina posle Slejtona 1998. preminuo je njegov dugogodišnji zamenik u departmentu za astronaute i prvi Amerikanac u kosmosu - Alan Šepard. On je maja 1961, nekoliko nedelja posle Gagarina, poleteo u kosmos. Bio je to kratak, petnestominutni "kosmički skok" do visine od 188km, i balistički povratak na talase Atlantika. Kada je NASA 1959. odabrala sedam astronauta bilo je planirano da u programu "Merkjuri" bude obavljeno sedam kosmičkih letova, znači svako od njih je trebao da obavi po jednu misiju. Međutim, kada je Slejton izbačen iz igre, ostala su šest astronauta i sedam planiranih misija, pa je jedna od njih trebao da obavi dva kosmička leta. Upravo je Šepard bio planiran za poslednju i najambicozniju trodnevnu misiju na brodu "Merkjuriju". Kako se Amerikancima žurilo na Mesec, od ove misije se odustaje a astronauti prelaze u program priprema za sledeći kosmički program - "Džemini" (Gemini). Logično, Šepard je postavljen za komandanta prve misije novog broda. Međutim, kada se je jednog jutra u Kosmičkom centru u Hjustonu zateturao, postalo je jasno da će zbog problema sa centrom za ravnotežu, vrata kosmosa, kao što se to desilo Slejtonu, biti zatvorena i za Šeparda.   

alan shepard

Prvi Amerikanac u kosmosu - Alan Šepard (1923-1998.) 

Kako je morao da se rastane od kosmosa, Šepardu je ponuđeno da bude zamenik Donalda Slejtona. Tokom pet godina, od 1964. do sredine 1969. Šepard je, kažu "žario i palio" među američkim astronautima. Dok je Slejton bio prezauzet menadžerovanjem, Šepard je bio taj koji je bio stalno u kontaktu sa astronautima. Mnogi su ga se bojali, gledali su kada ga vide u hodnicima Kosmičkog centra u Hjustonu, da ga kako mogu izbegnu. On je praktično određivao sastave budućih kosmičkih posada, osnovnih i rezervnih. Šepard je bio taj ko je predlagao Slejtonu astronaute za let u kosmos, koje je on, kažu bez ikakvih primedbi prihvatao. A onda, negde početkom 1969. Šepard je da niko nezna otišao kod jednog lekara na zapadnoj obali koji je usavršio tehniku operacije srednjeg uva. Vratio se u Hjuston kao nov. Prošao je kroz medicinski pregled za astronaute, na kome navodno lekari NASA-e nisu ništa uočili od stare bolesti. Naravno, treba znati da je Šepard za prethodne godine izgradio mrežu ljudi oko sebe, zbog prirode posla zbližio se sa mnogim uticajnim ljudima u Hjustonu, tako da je bez ikakvih problema dobio komandovanje mesečevom misijom "Apolo-13". Bez ikakvog dublerstva, i posle pet godina odsustva od napornih kosmičkih treniga. Posle intervencije iz Vašingtona, Šepardu je rečeno da treba malo duže da trenira (bio je već i u, za astronaute tog vremena, poomdkalim godinama), pa mu je ponuđena misija "Apolo-14" kojom je inače trebao da komanduje Džejms Lavel. Tako je igrom sudbine, Šepard izbegao umalo fatalnu misiju "Apola-13" i u februaru 1971. kao peti čovek kročio na Mesec. Tada je imao 47 godina, najviše od svih dvanaest ljudi koji su bili na Mesecu. Na Mesecu se nije baš proslavio, imao je problema sa orijentacijom, pa su neki od planiranih zadataka, zbog deficita sa vremenom, otkazani. Ostaće upamćen po svoja dva udarca loptica za golf na površini Meseca. Bog sam zna koliko je NASA-u koštalo da umesto nekog naužnog instrumenta spakuje u tesni mesečev modul, gde je svaki gram zlata vredan, štap i dve loptice za golf.

Godine 1996. otkriveno je da ima leukemiju. Preminuo je u julu 1998. u 74. godini a njegov pepeo je iz helikoptera razvejan nad obalom Kalifornije.    

PA 8611833

Prvi Amerikanci u kosmosu - (l-d) - Grisom, Glen i Šepard

Gordon Kuper u nemilosti

Godine 2004. rastali smo se od Gordona Kupera, poslednjeg astronauta “Merkjuri”. Kao najmlađi među sedmoricom prvih, Kuper je odabran da letu u šestoj misiji programa “Merkjuri”, maja 1963. Kada se odustalo od poslednje sedme misije, Kuperov let postaje poslednji u programu “Merkjuri”. On je tada postao prvi Amerikanac koji je proveo u kosmosu više od jednog dana i, prema svim pokazateljima odlično je odradio posao u kapsuli u kojoj je od samog početka bilo tehničkih problema.

Međutim, Kuperova narav se nije mnogo dopadala novom šefu astronauta Slejtonu i njegovom zameniku Šepardu. Oni su bili iz iste grupe prvih sedam, tako da je u to vreme kada su bili skupa sigurno bilo detalja koji su, na ovaj ili onaj način, uticali na odnos dva menadžera na doskorašnjeg kolegu. Kuper je voleo brza kola, znao je da mimo znanja ljudi u Hjustonu ide na takmičenja, a takođe njegove priče o letećim tanjirima nisu mnoge u NASA-i oduševljavale.

Pa ipak, Kuper je imenovan za komandanta misije “Džemini V” koju je obavio u avgustu 1965. U to vreme, bila je to najduža kosmička misija – trajala je osam dana. Po povratku iz kosmosa, kreće Kuperov hod po trnju. Slejton ga je imenovao za komandanta rezervne posade misije “Džemini XII”, poslednje u ovom programu. Naznačiti veterana dve kosmičke misije u rezervnu posadu koja nije imala šanse da poleti u kosmos nije bilo logično. U NASA-i je tada bilo dosta mladih astronauta iz drugih grupa koji su mogli da budu u rezervnom timu misije “Džemini-XII”, dok bi astronauta takvih sposbnosti trebalo planirati za prve misije “Apolo”. A to je ono što Slejton i Šepard nisu želeli da urade – oni su za Kupera imali sasvim druge planove.

Po završetku programa “Džemini”, Kupera istina prebacuju u novi, mesečev program “Apolo”, ali ne u neku od prvih osnovnih posada. Njegovo prvo imenovanje je bilo u rezervnoj ekipi misije “Apolo-10”. U to vreme, rezervna posada je posle tri misije letela kao osnovna u kosmos. I kada je očekivao da će biti imenovan za komandanta misije “Apolo-13”, Kuperu su rekli da jedino što može očekivati je – novo dublerstvo i to u misiji “Apolo-13” koja je bila rezervisana za povratnika među astronaute, kolegu iz programa “:Merkjuri” i njegovog šefa – Alana Šeparda. Bila je to kap koja je prevršila čašu. Kuper daje otkaz i napušta NASA-u. 

Kasnije je radio je u upravnim odborima nekoliko kompanija. Obolevši od Parkinsonove bolesti, Kuper je preminuo 4. oktobra 2004. od srčanog udara u svojoj kući u Kaliforniji. Imao je 77 godina.     

65940main cooper portrait full

U nemilosti menadžera - Gordon Kuper (1927-2004.), poslednji astronaut "Merkjurija" 

Pobuna u kosmosu

Astronautska sudbina Gordona Kupera se, na neki način, preslikala i na Voltera Šira, sledećeg astronauta iz plejade “Merkjuri” sa kojim smo se oprostili manje od sedam godina kasnije. Šira je među prvim astronautima važio kao krajnje pragmatičan i tehnički veoma, veoma sposoban, ali i kao za standarde ljudi u Hjustonu, previše nadmen. Šira je nesumnjivo imao liderske kapacitete i, kada je njegov kosmički let bio u pitanju, želeo je da kao komandant broda, ima nad njim potpunu kontrolu.  

Kada su Slejtona odstranili iz druge orbitalne misije “Merkjuri”, Šira, kao njegov dubler je očekivao da upravo on poleti u kosmos. Međutim, Robert Gilrut i Kristofer Kraft, legendarni menadžeri u Hjustonu, koji su prvi određivali ko će leteti u kosmos, nisu tako mislili. i poslali su Karpentera u kosmos, i, kao što ćemo videti kasnije - pogrešili u svom  izboru. 

Šira je međutim već u oktobru 1962. poleteo u kosmos i tokom devetočasovnog leta birljantno odradio sve planirane tehničke zadatke. Bio je treći Amerikanac u orbiti.

U decembru 1965. komanduje unikatnom misijom “Džemini VI”, tokom koje je sa juvelirskom preciznošću dospeo na samo tridesetak centimetara od broda “Džemini VII” koji se u to vreme nalazio u kosmosu već jedanaest dana. Za vreme jednodnevnog leta na brodu “Džemini VI” je skupa sa pilotom misije Tomasom Stefordom (Thomas Stafford), priredio nekoliko iznenađanja Kontroli leta u Hjustonu – uključujući i svirku iz “prokrijumčarene” usne harmonike.

Iako su pripadali istoj grupi prvih astronauta i iako tehnički ništa nisu mogli da nađu Širi kao zamerku, Slejton i Šepard nisu prema Širi gajili posebne naklonosti. Kada se odlučivalo o prvim posadama “Apolo”, na veliko iznenađenje Šira nije imenovan za komandanta neke od prvih misija. Umesto toga, slično Kuperu, dobio je rezervnu ekipu prve misije, znači bio je dubler Grisoma. U to vreme astronauti su vrlo dobro znali da imenovanja u prvim posadama “Apolo” znači kandidaturu za prvo spuštanje na Mesec. Onako kako je to uvek radio, Šira kritikuje planove prvih misije kao tehnički nedovoljno ambicioznim, znači ulazi u konfrontaciju sa menadžerima u Hjustonu koji su taj plan pripremili. Na primer, prva misija je trebala da traje dve nedelje, bez, po njemu ikakvih značajnijih eksperimenata i testiranja. Posle pogibije Grisomove ekipe, oni daju Širi upravo prvu misiju “Apolo”, onu istu čiji je monotoni karakter on ranije kritikovao. Takođe, već je tada znao da nije Skejtonov kandidat za prvo spuštanje na Mesec, tako da najavljuje povlačenje iz NASA-e po završetku svog poslednjeg kosmičkog leta. 

Tako je igrom tragične sudbine Grisoma i njegove posade, u oktrobru 1968. Volter Šira po treći put poleteo u kosmos – kao komandant misije “Apolo-7”. Bila je to teška misija, ne samo zbog toga što je tada “Apolo” prvi put leteo sa ljudima, nego i zbog njenog samog toka. Tehnički, nije bilo nikakvih ozbiljnijih problema. Svi sistemi su radili u redu, ali što zbog prehlade, što zbog nekoliko promena u grafiku leta od strane Kraftove Kontrole misije (koja je morala da astronaute nekako drži uposlenim), došlo je do ozbiljnih problema na relaciji kosmos – Zemlja. U posadi, skupa sa Širom su tada letela dva debitanta u kosmosu, Volter Kaningem (Walter Cunnigham) i Don Ejzel (Donn Aisele). U tim napetim situacijama Šira, kao komandant broda, po meni nije bio na vrhuncu zadatka. Umesto da smiruje situaciju, on ju je još više potpirivao, a kulminacija je usledila pred povratak, kada je posle deset dana provedenih u kosmosu, još uvek prehlađen i loše raspoložen, Šira odbio da ispuni prvo Slejtonovu učtivu molbu, a onda otvoreno naređenje Kristofere Krafta, drugog čoveka Kosmičkog centra u Hjustonu, da astronauti shodno pravilima, stave šlemove za vreme povratka na Zemlju. Bio je to veliki blam za Krafta i njegove ljude, dole u Kontroli misije. Kako reče astonaut Judžin Sernan (Eugene Cernan), Šira se tada “popišao” po glavnim rukovodiocima u Hjustonu.

Sve u svemu, Šira i njegova posada su se uspešno vratili na Zemlju, prva misija broda “Apolo” je odrađeno bez većih tehničkih problema, čime je otvoren put ka Mesecu. Na tom putu, međutim i pored toga što je bio jedini astronaut koji je do tada leteo na tri različita kosmička broda (“Merkjuri”, “Džemini” i “Apolo”), za Voltera Šira nije bilo mesta.  Po odlasku iz NASA-e (1969.) Šira je radio u kompanijama koje se bave izdavanjem prostora u velikim gradovima i prodajom električne energije. 

Preminuo je 4. maja 2007. od srčanog udara dok je bio u jednoj kalifornijskoj bolnici na ispitivanjima abdominalnog raka. Imao je 84 godine. Njegov pepeo je razasut iznad Pacifika, nedaleko od obala Kalifornije sa jednog nosača-aviona.    

175717main schirra1000

Veliki astronaut u sukobu sa rukovodstvom Centra u Hjustonu - Volter Šira (1923-2007.)

Skot Kaprenter - Pod more umesto u kosmos

U ta rana kosmička vremena, i najmanja greška za vreme treninga ili, nedao Bog tokom kosmičkog leta, mogla je da bude kobna za (ne)imenovanja astonauta u buduće posade. A to se upravo desilo Skot Karpenteru, koji je naš sledeći astronaut u ovoj hronologiji onih kojih više nema. On je preminuo pre tri godine, kao pretposlednji u plejadi astronauta “Merkjuir”. Sa Glenom je bio najbolji prijatelj među astronautima “Merkjuri”. 

ddb3f4a6af5ce02dbfecddddddad9bcd

Kosmos zamenio morem - Skot Karpenter (1925-2013.)

Neozbiljnost koju je ispoljio za vreme svoje kosmičke misije u kapsuli “Merkjuri”, kojoj je dao romantično ime “Aurora”, itekako ga je koštala. A imao je relativno jednostavan let, praktično da ponovi ono što je Glen odradio u februaru 1962. Znači nešto manje od pet časova u kosmosu, tri orbite, proste tehničke opreacije, nekoliko eksperimenata, snimaka Zemlje i malo upravljanja brodom (u to vreme brodovi nisu mogli da menjaju visinu i nagib leta, samo položaj u prostoru, u odnosu na njihove koordinatne sisteme). Međutim, Karpenter se tog maja 1962. što zbog uzbuđenja što je on drugi Amerikanac a četvrti čovek u orbiti, što zbog svoje opčinjenosti zvezdama kojima se toliko divio dok je leteo iznad noćne strane planete, dobro obrukao. Kontrolori su nekoliko puita morali da ga upozoravaju da se pridržava plana leta. 

Kristofer Kraft nije bio nimalo oduševljen ovakvom neozbiljnošću i neodgovornošću jednog astronauta. A kada je došlo vreme za povratak, Karpenter je zakasnio tri cele sekunde da upali motor na kočenje! Istina, ova operacija je trebala da bude obavljena automatski, ali je zbog kvara jednog senzora za orijentaciju, Karpenter u vremenskom tesnacu trebao da prezume kontrole u svoje ruke. To je dovelo do toga da je njegova kapsula sletela preko 400 km od planirane tačke, maltene, maltene usred okeana. Više od pola sata niko u Hjustonu nije znao da li je astronaut preživeo povratak. Pojedini novinari u Hjustonu, uvek željni senzacija, već su sastavljali tekstove o prvoj tragediji u kosmosu. Jedan je čak poslao tekst u redakciju pod naslovom “Amerika izgubila astronauta”. Za to vreme, Karpenter je izašao iz kapsule i prešao u mali gumeni napumpani čamac odakle su ga kasnije živog i zdravog evakuisali. 

Christopher Kraft flight director

Moćni čovek Hjustona – Kristofer Kraft, menadžer kontrole kosmičkih misije 

Kažu da kada mu je javljeno da je Karpenter bezbedno sleteo, Kraft izgovorio da “ovaj momak više nikada neće leteti u kosmos”. I tako je i bilo. Karpenter je to dobro znao, pa uzima produženi odmor da učestvuje u podvodnom eksperimentima. Posle je povredio ruku u jednom incidentu sa motorciklom. I pored dve intervencije (1964. i 1967.), stanje povređene ruke se nije vratilo u normalno i avgusta 1967. Karpenter napušta NASA-u.    

Po dolasku iz NASA-e, Karpenter je morem zamenio kosmos. Osnovao je kompanija koja se bavi istraživanjima resursa mora. Iz četiri braka imao je sedmoro dece.  

U septembru 2013. imao je infarkt, hospitalizovan je u Denveru (država Kolorado), ali se nije oporavio. Preminuo je 10. oktobra 2013. Imao je 88 godina.    

John Glenn and Scott Carpenter 14067533676

Prijateljstvo astronauta - Glen (levo) i Kaprenter

Tako smo lagano stigli do ovih dana i nedavne smrti Džona Glena, poslednjeg iz plejade astronauta programa “Merkjuri” o kome smo već pisali.     

TMM01ASTRONAUT1 a 417432b

Poslednji iz plejade “Merkjuri” – Džon Glen (1921-2016.)

Grujica Ivanović
Author: Grujica Ivanović
Menadžer planiranja električnih mreža u australijskoj kompaniji Ergon Energy, magistar elektrotehnike. Napisao je veliki broj članaka iz oblasti istraživanja kosmosa koji su objavljeni u časopisima "Galaksija", "Front", "Duga", "Planeta", "Astronomija", "Astronomski magazin", Spaceflight i “Vasiona”, i u dnevnim listovima "Politika", "Večernje novosti" i "Srpska reč". Takođe, u časopisu Power Transmission and Distribution objavljuje stručne tekstove iz elektrotehnike. Pre odlaska u Australiju radio je u EPS/"Elektrokosmet", dok je na RTV Priština uređivao televizijske emisije “Horizonti nauke” i “Ekološki krug”. Autor je dve knjige iz kosmonautike: "Kosmički vremeplov" (1997, BIGZ, Beograd) o prvim programima čovekovog leta u kosmos i "Salyut: The First Space Station - Triumph and Tragedy" (2008, Springer-Praxis, London-New York) o tragediji posade prve orbitalne stanice "Saljut". Jedan je od inicijatora projekta prvog srpskog veštačkog satelita "Tesla-1". Član je Britanskog interplanetarnog društva i Instituta inženjera Australije.

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Facebook