Kratka priča o tome kako je pre 170 godina uz pomoć astronoma nastala fotografija.

Nieps.jpg

Kao što znate, da nije astronoma, sve bi bilo drugačije, a naročito fotografija. Uzmite monitor u šake, zavalite se u fotelju i čitajte o tome.

Predistorija fotografije je koliko dugačka toliko i dosadna pa ćemo se odmah baciti u 19-ti vek kada počinju da se dešavaju prve interesantne stvari na ovu temu. Taj 19-ti vek je bio vek hemije i neko je već morao da izmisli fotografiju zasnovanu na hemiji (od kraja 20-og veka fotografijom će se baviti fizičari). Tako dolazimo do Nisefora Niepsa, francuskog hemičara i pronalazača koji se bavio usavršavanjem velosipeda (a velosiped je pradeda današnjeg bicikla, kao što znate), ali je u istoriju ušao kao tvorac prve (sačuvane) fotografije. Nisefor je to radio ovako:

Ploču od kalaja namazao bi bitumenom, pa je onda osvetaljavao u kameri opskuri (a kamera opskura je kutija sa rupicom što takođe znate). Na kraju bi, uz dosta sreće, dobio nešto što se moglo prepoznati.

U literaturi od pre 2002.* naći ćete da je ovo prva sačuvana fotografija.

golubarnik_510

Nieps ju je snimio 1826. godine a ona prikazuje pogled kroz prozor njegove radne sobe. Slika je međutim upamćena pod nazivom Golubarnik, a golubarnik je pretpostavljam na slici to levo. Skroz nazad je kruška. Ako malo bolje zagledate sliku videćete da su i levi i desni zid obasjani Suncem, što je realno nemoguće. Ovde je to tako jer je ekspozicija trajala čitavih osam sati, a to je vreme za koje Sunce s jednog pređe na drugi kraj neba. Ta preduga ekspozicija je i bila glavni problem ranih fotografija (uzmite samo da danas na jedan snimak potrošite milisekundu). Sem toga, ipak je to loša slika, kao što vidite. Objekti se jedva prepoznaju. Sve u svemu imalo je tu šta da se popravlja i tako dolazimo do Luja Dagera.

* te 2002. je pronađen godinu dana stariji snimak (slika desno), koji nije baš atraktivan. Prikazuje zapravo jedan reljef iz 17-og veka. Ipak, kada je utvrđena njegova starost, prodat je na aukciji za 450 hiljada evra. prva-200jpg


Luj Dager
je bio slikar i scenograf, u svoje vreme poznat po diorami koju je izmislio 1822. U 19. veku diorama je bila... hm, recmo pozorišna scena od više ogromnih platana koja su tako oslikana i osvetljena da stvaraju iluziju dubine i pokreta. U svakom slučaju publika je bila oduševljena.

Louis_Daguerre.jpgE dakle, Nieps i Dager su 1829. sklopili sporazum o zajedničkom istraživanju i radili su do 1833. kada je Nieps umro. A dve godine kasnije Dager je filmskom slučajnošću otkrio da živine pare mogu da izazovu i fiksiraju sliku (desilo se da je slučajno ploču osvetljenu u kameri opskuri stavio u orman pored polomljenog termometra iz koga je iscurila živa, a posle je zapanjen primetio da stvar radi). Da sve bude još bolja usput je uspeo da ekspoziciju smanji na podnošljivih 20-tak minuta.

To je već bio napredak. Sa današnjeg stanovišta imali bismo šta da zamerimo tom Dagerovom postupku slikanja: on je omogućavao izradu SAMO jednog jedinog snimka koji je uz to mogao da se vidi jedino pod određenim uglom, a tu su i još uvek preduga ekspozicija, nedovoljna oštrina itd. Ali mora se priznati da je slika konačno bila uhvaćena.

Evo jednog Dagerovog istorijskog snimka. Prikazuje vrlo prometnu ulicu, Boulevard du Temple, 1838. (ili početkom 1839.) u Parizu. To što uprkos gustom saobraćaju ne vidimo ni jednu kočiju i što je ulica pusta, je zbog još uvek preduge ekspozicije (više od 10 minuta). Kočije i pešaci su se razmazali po ulici. Ipak jedan lik je ostao zabeležen. Vidi se dole levo i istoričari fotografije tvrde da je to prvi zabeležen čovek na nekoj fotografiji! Nepoznati junak nikad nije ni pomislio da će njegova silueta, u vreme dok mu razmrljani čistać glanca cipele, ući u istoriju.

Boulevard_du_Temple.jpg

Međutim, Dager se našao pred problemom. On je imao izum s kojim nije znao šta da radi. Pokušavao je da ga unovči, ali bez uspeha. Sve je to još zanimljivije kad se zna da je konkurencija bila žestoka, tj. da je bilo mnogo onih s obe strane Lamanša koji su ulagali puno napora ne bili otkrili nešto slično tome što je Dager već otkrio. Uopšte bilo je to dosta nervozno i čak haotično vreme što se fotografije tiče. Evo vidite na primer: Nieps je prve fotografije napravio čitavih 15 godina pre nego što je fotografija uopšte rođena (znam da to nije moguće, ali tako ispada). Zatim, fotografija nije imala svoje ime pa ju je svako zvao kako je hteo. Na primer, Nieps ju je zvao heliografija, što je inače sasvim pristojan naziv i ima smisla, ali je Dager smatrao da taj naziv nije dovoljno adekvatan, pa je svoj postupak nazvao dagerotipija - na zgražavanje Niepsovog sina koji je opet smatrao da taj naziv ne oslikava dovoljno ulogu njegovog oca u otkriću. I tako dalje, bilo je toga još, uglavnom čitava situacija je vapila za malo reda i dalje se bez astronoma nije moglo.

Astronomi

Arago.jpgTako dolazimo do Fransoa Aragoa, velikana astronomije 19-og veka, za koga se govorilo da je „obdaren najplemenitiojom prirodom, i da se podjednako odlikuje i svojim intelektualnim moćima i moralnim savršenstvom" (Humbolt). Sem toga, Arago je bio član francuskog parlamenta. Dager mu se obratio za pomoć u posredovanju kod vlade što je ovaj maestralno odradio. Doduše treba reći i da je tu vladu krasila mudrost i plemenitost kakva vladama inače nije svojstvena. Evo kako je otprilike ta vlada rezonovala: „Ako otkriće g. Dagera ne otkupimo ono će ostati u rukama pojedinca, neće se oplemenjivati novim idejama i poboljšanjima i za dug period će ostati skupo i nedostupno većini". I tako je vlada otkupila od Dagera njegov izum i poklonila ga čitavom svetu (od tog sveta je bila izuzeta Britanija jer je Dager samo pet dana pre odluke vlada da pronalazak otkupi skoknuo do Londona i tamo zaštitio svoj izum.).

[Ponekad zamišljam kako naša vlada otkupljuje rečnik SANU i Matice srpske i u obliku softvera poklanja ga svom narodu (takav rečnik je pre nekoliko godina imao vremenski ograničenu digitalnu verziju). Svestan sam da su takva razmišljanja nezrela i pazim pred kim ih pominjem. ]

Dobro, da nastavimo: Dager je dobio penziju i orden Legije časti, a Niepsov sin (zvao se inače Isidor) je dobio penziju. Dager ja napisao kratko uputstvo za dagerotipiju i ta knjižica je imala 32 izdanja i bila prevedeno na osam jezika.

Rođendan

Tog dana, 19. avgusta 1839, kada je u Francuskom Institutu po protokolu trebalo da se objave detalji dagerotipije, u Parizu je vladalo neopisivo uzbuđenje. Uzbuđenju je doprinela Aragoova izjava u Veću poslanika da dagerotipija: „Ne zahteva nikakvo znanje crtanja i ne zavisi ni od kakve manuelne veštine. Svako može da uspe sa istom izvesnošču, i to isto tako dobro kao i autor pronalaska".

Samo nebo zna kako su u svojim glavama ljudi zamišljali najavljeno otkriće. Novinari su ga nazvali „ogledalo sa pamćenjem".

Ipak, nisu svi delili to oduševljlenje. Bilo je i onih koje je pronalazak bacao u očaj. Bili su to slikari, pre svega minijaturisti koji su živeli od svog talenta da brzo naprave lepu slikicu i prodaju je. Kada je čuo za dagerotipiju slikar Pol Delaroš je teatralno objavio: „Od danas, slikarstvo je mrtvo!".

A bilo je i onih koji iz drugih razloga nisu mogli ili nisu hteli da poveruju u mogućnost postojanja fotografije. Primer iz lajpciških novina ilustruje snagu ljudske ograničenosti. Članak prosto mora da se citira ne bili poslužio kao opomena da razmislimo pre nego što lanemo neki izričit stav. Evo šta je pisalo:

"Kao što je pokazalo temeljno nemačko ispitivanje, već i samo priželjkivanje, volja za tim, predstavlja svetogrđe. Bog je stvorio čoveka prema svom liku, i nijedna mašina koju je napravio čovek ne može trajno zadržati sliku Boga. Zar je moguće da bi Bog napustio svoje večite principe i dozvolio jednom Francuzu u Parizu da svetu da Đavolov izum?.... Ideal Revoucije - bratstvo i Napoleonovu ambiciju da od Evrope načini jedno carstvo - sve te glupave ideje Monsieur Daguerre sada pretenduje da nadmaši zato što želi da nadmaši Stvoritelja sveta.

Da je ta stvar uopšte moguća, onda bi nešto slično još davno, u antičko doba učinili ljudi kao što su bili Arhimed ili Mojsije. Ali ako ti mudri ljudi nisu ništa znali o tome kako se trajno zadržavaju slike viđene u ogledalu, onda čovek Fancuza Dagera, koji se hvališe tako nečuvenim stvarima, može bez ustezanja da nazove budalom nad budalama."

Hm, bilo bi zanimljivo videti lice autora ovih redova kada je ugledao prvu fotografiju.

Drugi

TALBOT.jpgSem Dagera bilo je i drugih koju su istraživali postupak slikanja sveta. Nezaobilazan u ovoj sasvim sažetoj ranoj istoriji fotografije je Henry Talbot engleski istraživač širokog spektra interesovanja. Preveo je nekoliko ploča sa asirskim klinastim pismom, radio nešto u matematici za čega je dobio Kraljevsku medalju Kraljevskog društva u Londonu, a 1833. je počeo i političku karijeru. Međutim tu godinu je proveo uglavnom na svadbenom putovanju po Evropi gde su on i njegova supruga pomoću kamere opskure crtali predele kroz koje su prolazili.

O svom postupku dobijanja slike, podneo je rerefat Kraljevskom društvu u Londonu 31. januara 1839, ali pravi uspeh je postigao tek godinu dana kasnije sa usavršenim postupkom koji je objavio 8. februara 1841. Svoj postupak je nazvao kalotipija, da bi ga je zatim, pod pritiskom porodice i prijatelja promenio u talbotipija.

Zapravo, sva kasnija fotografija se zasniva upravo na talbotipiji koja je, za razliku od dagerotipije, stvarala negativ od kojeg se zatim mogao praviti proizvoljan broj pozitiva. Interesantno je da toj prednosti u ranim godinama fotografije nije pridavana nikakva pažnja.

Talbot je inače upamćen i po brojnim parnicama koje je vodio kako bi naplatio licence za korišćenje kalotipije.

O istoriji fotografije ne može se govoriti a da se posebna pažnja ne pokloni Džonu Heršelu, slavnom astronomu devetnaestog veka.

Hersel.jpgU najkraćem priča o Džonu Heršelu ide ovako: sin slavnog astronoma, diplomirao matematiku s najvećim uspehom, zatim je počeo da studira pravo, ali se onda prebacio na fiziku. Kako nije mogao da se opredeli čime će se tačno baviti postao je svestrani naučnik. Radio je u oblasti meteorologije, geofizike i hemije. 1830-tih je u pratnji svoje supruge i mehaničara, sa dva velika teleskopa otišao na jug Afrike i četiri godine pravio mapu južnog neba. Na kraju je na uporno nagovaranje morao da se prihvati mesta direktora kovnice novca i taj posao je doživeo kao velik teret. Bio je jedan od poslednjih univerzalista. Ali da nije sve to radio ostao bi poznat kao fotograf.

Taj deo priče o fotografiji je naročito lep pa želim da mu poklonim posebnu pažnju.

Dakle, kada je čuo za Dagerovo otkriće (Arago ga je najavio 7. januara 1839. godine) Džon Heršel je rešio da se i sam pozabavi problemom i već 29. januara iste godine imao je svoju prvu fotografiju. Bio je to snimak velikog teleskopa njegovog slavnog oca, Viljema Heršela. Snimak je načinjen na staklu presvučenom karbonatom srebra, veličine 6,5 cm. Taj snimak je najstariji sačuvani snimak na staklu (inače na staklu je radio i Nieps). Na žalost, nisam uspeo da ga pronađem na Internetu, pa ako nekom to pođe za rukom... :)

14. marta iste godine Heršel je pred Kraljevskim društvom u Londonu pročitao izveštaj lirskog naziva: „O umetnosti fotografije". Uz izveštaj je priložio i 23 fotografije. Međutim, taj izveštaj je povukao iz časopisa Kraljevskog društva zato da njime ne bi umanjio značaj Talbotovog postupka za pravljenje fotografija (za ovaj džentlmenski gest danas bi dobio neki podsmešljiv epitet). To međutim nije sve. Heršel je u rečnik uveo danas opšte poznate termine: negativ i pozitiv, pa i samu reč: fotografija. U nemačkoj literaturi možda ćete naći da je tu reč prvi iskovao Medler, ali istina je da ga je Heršel pretekao za tri nedelje (nama je zapravo svejedno jer je i Medler bio veliki astronom).

Dalje, Heršel je 1853. pominjao fotografiju kao način čuvanja podatka u vidu mikrofilmske dokumentacije što će postati praksa tek 85 godina kasnije. A i termin snap shot je Heršelov, a koristi se u engleskom jeziku u značenju napraviti fotografiju.

Oprema

pistoglaf.jpgUporedo sa fotografijom razvijao se i foto hardver, da se izrazim modernom terminologijom. To je već posebna priča iz koje ću izneti samo nekoliko zanimljivijih detalja. Dakle, danas nije nikakvo čudo imati fotoaparat, pogotovo kad niste probirljivi. Ponekad aparat kupite čak i ako ga ne želite. Svaki moderan mobilni telefon ima ugrađen fotoaparatić i to sasvim solidnih karakteristika - želeli vi to ili ne. I nosite ga sa sobom a da toga možda niste ni svesni. A nekada, ako ste želeli da slikate drvo u parku morali ste da na sebe natovarite opremu od 50-tak kila. To je bilo u vreme kolodijumske fotografije (sredina 19-og veka), koja je davala odlične rezultate, ali je podrazumevala veliku opremu jer se sve moralo raditi na brzinu, tj. dok je kolodijum još bio vlažan. Da se ne bi teturali u prirodi pod tolikim teretom, bogatiji fotografi su iznajmljivali nosača. Neki su opremu stavljali na posebna kolica, a imućniji bi je stavljali na kočije. Itd.

Anajveću kameru u 19-tom veku imao je izvesni John Kibbela, fotograf amater iz Glazgova. Njegova kamera je bila toliko velika da je imala svoje točkove i vukao ju je konj.

Posebno zanimljiva kamera bila je jedna u obliku pištolja. Zavala se, logično, pistolgraf. Konstruisao ju je izvesni Thomas Skaif negde sredimo 19-og veka i reklamirao kao vrlo brz fotoaparat, zgodan za slikanje dece. Ehm. Evo i slike jedna verzije pistolgrafa.

Pistograf je bio dobar aparat i sve je bilo u redu dok jednog dana Skaif nije otišao da slika kraljicu Viktoriju. Uperio je aparat, opalio i - onda je imao dug razgovor s policijom. Morao je da rasklapa aparat da bi objasnio njegovu bezazlenost i tako upropastio snimak.
Izgleda da je Heršel termin snap shot skovao 1860. godine imajući na umu upravo taj fotoaparat, kada je govorio o mogućnosti snimanja „brzinom hica", tj. snap shot.

jaje.jpgUporedo sa foto-aparatom razvijala se i podloga za fotografiju. Maja 1850-te hartija za fotografiju je počele da se premazuje belancetom kako bi se dobila fina sjajna površina. Takva fotografija je postala vrlo popularna pa je najveći proizvođač ove hartije, drezdenska Albuminpapirer Fabrik, devedesetih godina 19. veka trošio dnevno po 60 000 jaja, tj. oko 18 miliona godišnje.


Ptičica

PTICICA.jpg

drzaci.jpgPre nego što dođemo do samog kraja ove kratke šetnje kroz rane godine istorije fotografije da kažemo još nešto o fotografskoj ptičici.

U početku ekspozicije su morale da traaaju, vrlo dugo i da bi se napravio portret, foto studiji su imali posebne držače za glavu kako model ne bi pomeranjem pokvario snimak. Uzgred, rani fotografi su u svojim oglasima posebno naglašavali da grupni portreti nisu skuplji od pojedinačnih, što mnogim mušterijama početnicima nije išlo u glavu. Neki fotografi su međutim naplaćivali skuplje dečje portrete jer male klinje nisu mogle dugo da miruju pa bi se snimak kvario i fotograf je morao da koristi više ploča za snimanje. Ali 1843 je pariski dagerotipist Marc Antoine Gaudin rešio i taj problem. On bi pre otvaranja blende mladom modelu rekao: „Sad gledaj u kutiju pa će da izađe ptičica". Ne treba ni da pominjem da ptičica nikad nije izletela, ali trik funkcioniše evo već više od 1,5 vek.

(Ako niste znali, Amerikanci, Britanci itd. pre nego što škljocnu aparatom, svom modelu kažu: „Say chees" jer izvgovaranje te reči natera lice da napravi prijatan smešak)


Astrofotografija

John_William_Draper.jpgAstrofotograija je, kao što znate, fotografija nebeskih tela i pojava.

firstofmoon-100Samo malo vremena je bilo potrebno pa da se objektiv foto-kamere usmeri ka nebu. Već 1840. Džon Dreper, dakle, lekar, filozof, istoričar i hemičar (u to vreme su učeni ljudi imali više zanimanja kao što vidite i iz ovog primera) je slikao je Mesec. Evo tog snimka.

Dreper je inače studije medicine započeo u Britaniji, a završio ih je u SAD, da bi posle toga počeo da predaje hemiju. Kada je čuo za dagerotipiju, posvetio se fotografiji. Sem Meseca, snimio je prve mikrografije da bi ilustrovao svoju knjigu o fiziologiji, a nparavio je i rane infracrvene i ultraljubičaste fotografije. Onda je počeo da se bavi istorijom ideja.

 

HenriDraper.jpg

A 30.septembra 1880, sin tog Drepera, Henri Dreper, je snimio prvu sliku dubokog neba. Bila je to Maglina Orion. Evo i tog snimka, dole.

Henri Dreper je takođe bio lekar, čak i profesor medicine, a zatim i dekan na njujokškom univerzitetu, ali je ipak danas poznat kao astronom. Bio je prvi koji je snimio spektar neke zvezde (kasnije će, nakon njegove prerane smrti njegova udovica osnovati fond iz koga će se finansirati Dreperov katalog zvezdanih spektara).

 

1882HenryDraperOrionNebula

A jedan vek nakon ovog Dreperovog snimka načinjen je i ovaj.

Orion_Nebula.jpg

Potiče sa Svemirskog teleskopa Habl i predstavalja jednu od najveličanstvenijih slika napravljenih ikada. Stavio sam je ovde da vidite koliki je skok napravila fotografija za jedan vek, a i kao najavu za sledeći tekst o fotografiji, koji će, nadam se, ići sledeće nedelje.


Dodaj komentar