S vremena na vreme neko dobije ideju da za decu organizuje Dan astronomije. Takav jedan slučaj bio je u sredu, 24. aprila, u Baču, u kome smo već bili prošle godine. Ne bi smo ni znali za taj Dan astronomije da na događaj nismo bili pozvani i mi, članovi sada već okončanog projekta Electra. Jeste da se taj projekat završio, ali mi i dalje radimo. I tako prošle nedelje, rukovodilac projekta Dušan Mrđa javi: „Uzmite opremu, putujemo“. U zakazano vreme okupimo se kod PMF, tamo kod stubića. Jedino je Miloš zaglavio negde u Kaću kod majstora gde je odneo kola na popravku, ali je rekao da će i on doći u Bač, čim majstor popravi kola. Uostalom tamo u Baču on ima rodbinu. 

Dan astronomije organizovala je vaspitačica iz predškolske ustanove „Kolibri“ Bojana Ćulibrk, u saradnji sa Osnovnom školom "Vuk Karadžić".

I tako mi ponesmo teleskope, klasičan i solarni i tako mi putujemo i putujemo, a negde blizu Bača prvo se naoblačilo, a onda se na nas sručio pljusak - što se nama redovno dešava kada ponesemo teleskope, naročito solarni tako da na to nismo obraćali pažnju. 

U Baču smo prvo malo lutali, sasvim malo jer smo put pronašli čim smo isključili GPS i pitali jednu prolaznicu gde je OŠ „Vuk Karadžić“. Onda smo zvali Miloša da pitamo jel, krenuo, on kaže nije, još čeka majstora, a valda će stići.

Jaroslav je u dvorištu škole instalirao solarni teleskop da ga pokaže deci, a ja sam pričao kako kroz taj teleskop Sunce naročito lepo izgleda pa se vide i protuberance i pege granule i svašta još, naravno, kad je nebo vedro.

A onda se desila jedna fina stvar. Znate, u posmatračkom poslu strpljenje je najveća vrlina i zaista kroz pola sata naišla je neka pukotina u oblacima i Sunce je prosulo ka nama svoje zlatne zrake. U njih je Jaroslav odmah nanišanio teleskop, i kako ja više nisam bio potreban otišao sam u kancelariju direktorke škola u kojoj su ostali pili kafe.  Tu smo se baš lepo zapričali kada uđe jedna žena i neko reče: „E a ovo je Miloševa tetka“. Ali malo posle opet se otvore vrata i opet neko reče: „E a ovo je Miloševa tetka“. Ispostavilo se da Miloš u Baču ima bar 20 tetaka. Svaki čas bi se otvarala vrati i neko bi rekao „A ovo je Miloševa tetka“. Onda je nastajalo pozdravljanje i pozdravljanje i mi opet  pričamo o tome koliko mnogo košta grejanje škole i koliko studenata se upisuje na PMF u Novom Sadu. A onda opet uđe neka Miloševa tetaka. 

Za to vreme Miloš je čekao u Kaću, gledao na sat i nervirao se. Opet smo ga zvali da pitamo je l krenuo, a on odgovarao da nije, još majstora čeka. Malo posle dođe i Jaroslav da pije kafu. Opet smo se zapričali jer smo čekali da dođe sedam sati kada je počinjao naš program. A za to vreme su deca pravila razne svemirske kerefeke, crtala planete i drugi svemirski inventar. Zatim je u zbornicu ušla Mileševa sestra. Naravno, od tetke. 

Iako smo već shvatili da Miloš više i neće doći svaki čas smo ga zvali da mu šaljemo pozdrave od njegovih tetaka i pitamo kada će doći u Bač. U jednom mementu sam pomislio da smo možda malo preterali to sa telefoniranjem Milošu, ali brzo sam odbacio takva razmišljanja, jer Miloš je naš drug, pa s kim ćemo terati šegu ako ne s njim. Uostalom, kad smo jednom bili na Andrevlju pa je počelo da seva i grmi baš je on pozvao ostale da sa terase gledaju da li će me udariti grom dok sam ispod drveta telefonirao. I tako ga ja opet pozovem da mu kažem da ima pozdrav od tetke i da ga čekamo.

Dobro, došlo je vreme da se predstavimo publici kroz priču i izložbu astrofotografija i mi smo to rutinski odradili, a tada su već svi sa nestrpljenjem čekali da padne mrak, ne toliko zbog teleskopa koliko zbog lampiona čije puštanje je najavljeno. Uostalom, oblaci su prekrili celo nebo i ništa teleskopom nije moglo da se vidi, osim jednog vetrokaza na obližnjoj zgadi. 

U početku je izgledalo da od puštanja lampiona neće biti ništa jer su oni odbijali polete, ali onda se jedan otrgao i strelovito poleteo u vis. Zatim je vetar počeo da ga nosi levo i desno, ispod nega razbuktala se vatra koja je u njemu zagrevala vazduh. Onda je lampion poleteo ka nekim zgradama, a vaspitači i nastavnici su trčali za njim da vide hoće li se nešto zapaliti pa da zovu vatrogasce. Deca su od uzbuđenja vrištala da se do Meseca čulo.

Sve uzbuđenje se zatim stišalo i svi krenuše kući. Mi smo takođe krenuli, ali nas domaćini nisu puštali dok nas nisu nahranili u jednom lepom restoranu. Posle smo se izgrlili, pozdravili i pozvali Miloša da mu javimo da ga više ne čekamo.

P.S. Sve nas je sve kući razvezla Jovana. Jovana je jedna od deset najistaknutijih mladih naučnika istraživača u našoj zemlji. Ona radi na PMF, predaje u nekim srednjim školama, piše radove za strane časopise, i kad zatreba službenim kolima vozi svoje koleginice i kolege. Kaže da već razmišlja da u svoj CV ubaciti i svoje novo zanimanje – šofer PMF.

***

U Baču su bili: Sofija Forkapić, Jovana Knežević, Dušan Mrđa, Jaroslav Grnja i ja, Saša Zorkić. Miloš Gagić nije bio.

Ceo album fotografija 

 

Pogledajte CEO ALBUM FOTOGRAFIJA SA OVOG DOGAĐAJA (184 fotografije)