Projekat Mesečeve orbitalne stanice “Kapija” (The Gateway) je najavljen kao sledeći veliki korak čoveka u kosmosu. Dali je baš tako? 

Pregovori o gradnji stanice na orbiti oko Meseca (MOS) započeli su 2013. U osnovama novog projekta su bila tri dominanta cilja - razrada osnovnih tehnologija za boravak posada u uslovima dubokog kosmosa, provera tehnologija i elemenata programa čovekovog leta na Mars i obavljanje automatskih i misija uz učešća čoveka na površini Meseca. Dok su prva dva cilja imali zajednički imenitelj u programu NASA-e za osvajanje Crvene planete, to su misije spuštanja na Mesec bile potisnute u drugi plan. Znači, osnove programa MOS koja je tada dobila prvo ime – “Kapija dubokog kosmosa” (Deep Space Gateway - DSG) – su ležale isključivo u dugoročnim ciljevima NASA-e. Konačno, kompletna gradnja DSG-a se zasnivala na dominantnoj ulozi NASA-e – korišćenjem američke rakete-nosača super-teške kategorije SLS i kosmičkog broda “Orion” koga NASA razvija skupa sa Evropskom kosmičkom agencijom (ESA). Pored “Oriona”, Evropi je pružena mogućnost da razvije projekta jednog od modula DSG-a, dok su projekat odmah uključeni i stari zapadni saradnici SAD-a, Japan i Kanada, preko svojih Kosmičkih agencija JAXA i CSA. Japanci učestvuju u projektu preko jednog modula, dok Kanadjani, kao što se očekivali, gradnjom robotske ruke slične onoj koje su korišćene na šatlu i MKS-u. Kao glavni finansijer projekta, NASA je od prvog dana jasno stala do znanja da DGS nije MKS, i da je ona lider u ovom projektu koji finansira njegove misije i odlučuje o tome ko će i kako učestovati u njemu. 

Za Evropu, Japan i Kanadu koje nemaju svoje nacionalne pilotirane kosmičke programe, već su vezali letove svojih astronauta za američke projekte, ovakav pristup NASA-e je sasvim logičan. Iako ESA i JAXA imaju u svojim dugoročnim planovima projekta spuštanja ljudi na Mesec, oni vrlo dobro znaju da su ovakve misije moguće u okviru saradnje sa zemljama koje imaju tehnologije neophodne za ovakve misije, pre svega sa SAD-om. 

g1

Gde je u ovoj priči bilo mesto Rusije? 

Talasanja oko učešća Rusije u projektu DSG započeta su u njegovim najranijim danima. Prvo, kada je postalo jasno da kao najveći finansijer projekta NASA želi da ima neprikosnovenu lidersku ulogu. Drugo, bilo je mnogo neslaganja oko orbite “Kapije”, odnosno oko njenog osnovnog cilja. Za NASA-u, “Kapija” je upravo ono što joj ime kaže, kapija koja vodi u dubine kosmosa. Konačno, ovaj projekat je nastao na temeljima neuspešne avanture Obamine Bele kuće vezane za “hvatanja” jednog asteroida, znači objekta dubokog kosmosa, i njegov prevoz do orbite oko Meseca gde bi ga astronauti istražili. Ono što je NASA medjutim podcenila je da je Rusija imala (i ima) svoj nacionalni mesečev program u kome nema planova za gradnju orbitalne stanice oko Meseca, već je razvoj baze na površini Meseca primarni cilj Kremlja. NASA je medjutim uprkos protivljenju Rusije, istrajala u svojoj odluci da “Kapija” bude postavljena na šestodnevnu, tzv. “halo” orbitu visine 1500 x 70000km iznad Meseca, sa koje spuštanja na površinu Meseca i poletanja natrag do stanice nisu energetski najjefikasnija.

Takodje, za razliku od MKS-a gde je uloga “Roskosmosa” ravnopravna, od prvih dana se NASA tako postavila u projektu DGS da je tretirala Rusiju kao mladjeg brata. I, kada je počela velika “deoba”, kao što smo naveli, JAXA i ESA su vrlo brzo dobile svoje parče kolača – da grade po jedan modul “Kapije”, dok je Rusija gurnuta u stranu, dugo bez ikakvog čak i preliminarnog predloga o njenoj ulozi u ovom projektu. Pokušaji “Roskosmosa” da dobije svoje mesto pod Suncem, povremeno su poprimali ponižavajuću formu, kada su svi predlozi ruske strane glatko odbijeni. Predlozi Rusije da u projekat budu uključeni njena raketa-nosač super-velike nosivosti (koja, uzgred budi rečeno, čak nije ni na papiru) i kosmički brod “Federacija” (koji kasni već nekoliko godina) nisu naišli na pozitivan odjek, kao i predlog da Rusija gradi nekoliko modula. Na kraju, NASA je predložila Rusiji, istina nikada zvanično, već je to prevejavalo u razgovorima izmedju ljudi kompanija “Boing” koja je glavni kontraktor projekta, i RKK “Energija”, koja bi trebala da bude glavni ruski partner “Boingu”, da bi Rusija mogla da gradi malenu komoru za izlazak astronauta u otvoreni kosmos. I to po američkim standardima! A to znači, potpuno drugi “američki” sistemi i interfejsi, kako za funkcionisanje modula, tako i za isključivo korišćenje američkih skafandera za rad u otvorenom kosmosu. Ako se izuzme politička strana ovog pitanja i tretman Rusije koji je čak niži od tretmana drugih partnera, tehnička strana prelaska na američke standarde je jednostavno neizvodljiva za rusku stranu bez maltene potpune “amerikanizacije” ruskog modula za izlazak u otvoreni kosmos. Koliko je to složeno tehničko pitanje dovoljno govori to što elektroenergetski sistem ruskih modula koriti napon od 28V, dok američki (i medjunarodni) moduli na MKS i na DSG koriste napon od 120V!. Kako svi sistemi modula koriste električne energiju, to bi praktično značilo da se kompletna infrastuktura modula potpuno izmeni. Rusi su, po svemu sudeći bili čak spremni da i ovo progutaju, ili bolje rečeno RKK “Energija”, budući da su oni predložili da u ovoj kompaniji razrade projekat modula primenom američkih standarda ali američkim parama. NASA je, medjutim ovo glatko odbila i dovela Rusiju u veoma nezavidnu poziciju. 

Kako je vreme prolazilo tako je i uloga Rusije postajala sve manje jasna. Kao i njena strategija kada su istraživanja Meseca u pitanju. Uzgred budi rečeno, veoma je zanimljivo u ovoj priči shvatiti koliko je bilo strategije i dugoročnog planiranja projekta mesečeve “Kapije”. Naime, projekat ovakvog kalibra mora da se zasniva na dubokim tehno-ekonomskim, naučno-istraživačkim, sociološkim i geopolitičkim analizama koje dosežu nekoliko decenija u budućnost. Elementarno pitanje čak i najmanjeg projekta je koji je njegov osnovni cilj i koliko se taj cilj uklapa u globalno strateško planiranje razvoja, u ovom slučaju SAD-a i/ili čovečanstva. Kada je američka strana u pitanju, iako u njihovim ciljevima ovog projekta ima mnogo rupa, mnogo nelogičnosti, jasno je da je DSG “Kapija” duboko američki projekat od nacionalnog prioriteta. “Kapija” ima takodje ogromno socio-političko značenje, jer je, slično projektima spejs šatl i MKS, vezan za milione radnih mesta šitom SAD-a. Naime, posle ekstravagancija Baraka Obame, koji je prvo ugasio projekat “Kanstelejšn” (Constalation) koji je planirao spuštanje ljudi na Mesec i gradnju mesečeve baze na površini našeg najbližeg nebeskog suseda, pa pokrenuo projekat hvatanja asteorida, ostala su dva nacionalna projekta sa kojima NASA nije imala jasnu viziju šta treba da uradi. Prvi je razvoj super-rakete SLS nosivosti preko stotinu tona, a drugi kosmički brod “Orion” namenjen za letove u duboki kosmos. Oni su, na neki način preživeli Obamine čistke programa “Kanstelejšn”, iz kojih je medjutim mesečeva infrastruktura izbačena. NASA se preko noći našla, ne svojom krivicom, pred veliku dilemu – kako upotrebiti ova dva projekta. U redu, SLS može u nekoliko misija da pošalje “Orion” sa astronautima na let oko Meseca, medjutim to su astronauti “Apola-8” prvi put uradili još decembra 1968. I kakve bi bilo koristi od rizičnih i veoma skupih letova od Zemlje do i oko Meseca, i natrag, i to bez spuštanja? Džinovska raketa-nosač SLS je zamišljena kao jedan od osnovnih elemenata čovekovih letova na Mars, medjutim od prvog leta na Crvenu planetu deli nas minimum petnaestak godina (naravno, uz redovno finansiranje). Tako je u projektima NASA-e nastao vakuum koga je trebalo nečim popuniti i uposliti SLS i “Orion”. U odsustvu Marsa i ugašenih planova gradnje mesečeve baze iz vremena programa “Kanstelejšn”, za NASA-u je izbor gradnje mesečeve orbitalne stanice bio slamka spasa. Sa jedne strane, njeni astronauti će kako je planirano leteti dubinama kosmosa, nošeni raketama SLS i brodovima “Orion”, a sa druge, u odnosu na bilo koji drugi program u dubokom kosmosu, “Kapija” je finansijski i tehnički najprihvatljivije rešenje.

g2

g3

Pored toga, Obama je, kao što rekosmo, pokrenuo jedan od najneobičnijih projekata – lov asteroida! Za ovakvu, po mišljenju ljudi u Beloj kući veoma spektakularnu misiju, NASA će koristiti sistem SLS-“Orion” i tako će vakuum do prvih letova na Mars biti popunjen, dok će i Bela kuća i Kongres imati opravdanja zašto se godišnje milijarde dolara troše na ova dva projekta koja širom SAD-a zapošljavaju na stotine hiljada ljudi. Istovremeno, kako rekosmo, pre pet godina, otpočeli su razgovori izmedju parnrera MKS šta raditi posle MKS, i u tim razgovorima se projekat mesečeve orbitalne stanice nabolje uklopio u strateške planove NASA, odnosno SAD-e. I nikog više! Kada je Tramp odmah ugasio projekat asteroidske misije, NASA odlučuje da iz njega preuzme neke od tehnologija koje će koristiti u razvoju mesečeve stanice “Kapija” i testirati za letove na Mars. Na visokoj “halo” orbiti će testirati tehnologije koje će nedge oko 2030. biti upotrebljene za prve letove na Mars, tako da je “Kapija” za njih bila upravo to – kapija za let u dubine kosmosa, ne na Mesec.

g4

I malo ko se zapitao o svrsihodnosti, čak i o elementarnoj logici, ovakvog projekta. Zamislite kako džinovske rakete SLS nose u kosmos module koji, umesto da budu spušteni na Mesec, idu dalje, na 70000km iznad njega gde će, uz pomoć astronauta “Oriona” biti umontirani u stanicu mase svega oko 50 tona (MKS teži preko 400 tona!). Njen prvi modul je enerergetsko-pogonski element (PPE) koji treba da bude lansiran 2022. Ostali ključni delovi “Kapije”, kao robotska ruka, stambeni i moduli logistike, uslediće vrlo brzo posle PPE, tako da NASA planira već stredinom 2020-ih da na “Kapiji” ima prve astronaute. [ta će tamo da rade? U skučenom prostoru od svega 55 kubnih metara (to je upola od zapremine starih ruskih stanica “Saljut”, odnosno sedam puta manje od unutrašnjeg volumena MKS-a), teško da će se naraditi. Kao prvo, posada će brojati četvoro astronauta, koji će zbog skupih misija SLS-“Orion” tek povremeno leteti na “Kapiju”. Njihove misije će trajati od 30 do najviše 90 dana i, za razliku od MKS-a, gde se šestočlane ekipe rotiraju sve vreme, tako da Kosmička stanica nikada nije bez ljudi, “Kapija” će najviše vremena leteti bez posade, u automatskom režimu! Maltene, kao jedna super-složena i veoma skupa konstrukcija koja će malo toga doprineti istraživanjima udaljenog Meseca. U NASA-i kažu da će astronauti imati pune ruke posla, da će obavljati mnogo naučnih eksperimenata, da će čak upravljati mesečevim vozilima koji će krstariti površinom Meseca. Znači, poslati ljude na orbitalnu stanicu oko Meseca koji će sa nje upravljati lunarnim roverima! To isto su Rusi sa Zemlje radili pre 40 godina, dok su njihova dva “Lunohoda” istraživali površinu Meseca. A to rade sami inženjeri NASA-e sa roverima na daleko udaljenijem Marsu, ili Kinezi sa njhovim “Jujtijem” na Mesecu.  

Pored toga, u NASA-i kažu, da će “Kapija” služiti kao odskočna daska, kako za robote koji će biti spuštani na Mesec, tako i za aparate koji će sa nje leteti dalje, u duboki kosmos. Ovo je još jedna tamna strana ovog projekta. Naime, decenijama se aparati spuštajua na Mesec, ili šalju u dubine kosmosa, prema drugim planetama, čak i do najudaljenijih kutaka sunčevog sistema, direktno sa Zemlje, bezbedno, veoma efikasno i, u poredjenju sa korišćenjem “usputne stanice” kao što će biti “Kapija”, daleko jeftinije. Energetski posmatrano, kosmički brodovi “Orion” koji su razvijeni sa primarnim ciljem iz programa “Kanstelejšn”, a to je bio spuštanje ljudi na Mesec, će trošiti dragoceno gorivo da bi, kao prvo dospeli na “Kapiju” postavljenu na visoku orbitu iznad Meseca, zatim da obavi seriju složenih manavara oko stanice, pa da se spoji sa njom, po završenom zadatku odvoji i krene natrag prema Zemlji. Upravo zbog ovakve strukture misije i ograničene energetike, pojedine sa aspekta posmatranja površine Meseca daleko privlačnije orbite oko Meseca ća za “Orion” biti nedostupne. 

g5

Konačno, postavlja se pitanje bezbednosti astronauta, kako sa stanovišta njihovog zdravlja, tako i u slučaju kvara na “Orionu”. Na visokoj orbiti oko Meseca, astronauti će biti izloženi dvostruko većim dozama kosmičke radijacije od onih na niskim orbitama oko Zemlje. Takodje, astronauti će živeti i raditi u spartanskim uslovima, skučeni u malom prostoru, u uslovima mikrogravitacije sa, za razliku od MKS-a, veoma malo opreme koja će pomoći njihovim kostima i mišićima da ne izgube čvrstini i snazi. Na Mesecu, medjutim, modul može biti prekriven mesečevim regolitom koji ne dozvoljava smrtonosnim kosmičkim zracima da dospu do astronauta. Tamo je takodje prisutna gravitaciona sila, istina šest puta manja od one na Zemlji, ali još uvek je to daleko bolje nego biti sve vreme u bestežinskom stanju, bez fizičkih pomagala kao što će biti na “Kapiji”. A u slučaju pogonskih ili električnih problema na “Orionu”, čak i banalnijih od onih sa “Apola-13”, astronauti neće imati praktično nikakve šanse da prežive dolazak do “Kapije” ili povratak sa nje.    

“Kapija” je očigledno deo američkih strateških planova u kojima se ničim ne uklapaju ruska razmišljanja. Kremlj je davno od “Roskosmosa” zatražio da razvije sveobuhvatan koncept leta na Mesec i u njemu je, po analizama CNIImaš baza na Mesecu najlogičniji ruski korak u budućnost. U svom neslaganju kako sa konceptom “Kapije”, tako i sa podredjenom ulogom Rusije u ovom projektu, Rogozin je pre nekoliko dana ponovo zatražio od CNIImaša, vodećeg raketno-kosmičkog naučno-istraživačkog centra “Roskosmosa” da predloži osnovne smernice čovekih letova na Mesec. Za Rusiju, “Kapija” ne predstavlja nikakvu kariku u njenoj strategiji osvajanja Meseca, pa zbog toga čudi kako se Kremlje upleo u mrežu Bele kuće bez ikakvih vidljivih strateških koristi. Rogozin, koliko mogu da vidim želi da stvari postavi na svoje mesto i vidi šta je Rusiji potrebno činiti.  

O “Kapiji” će se govoriti i pisati još mnogo puno. Mnogi će biti “za”, drugi “protiv”. Ja pripadam ovoj drugoj grupi, jer ma koliko se trudio da pronadjem logike ovog projekta, osim američko-političke logike, ne mogu nikako da se složim da je “Kapija” sledeći veliki korak čovečanstva u kosmosu. Čovek treba da se vrati na Mesec, da tamo sazda mesečeve baze, istražuje površine i dubine Meseca, da traga za novim resursima, da Mesec pretvori u osmi kontinent na kome će u sledećim decenijama nići prvi proizvodni pogoni, opservatorije i naučno-istraživačke stanice, sa koje će prema Zemlji voditi kosmički “putevi svile” i donositi blagodet Zemljanima. To bi po meni trebao biti sledeći veliki cilj čovečanstva, za koji “Kapija”, uz svo dužno poštovanje, nije potrebna.         


Neizvesno učešće Rusije u Mesečevoj orbitalnoj stanici


 

 

Grujica Ivanović
Author: Grujica Ivanović
Menadžer planiranja električnih mreža u australijskoj kompaniji Ergon Energy, magistar elektrotehnike. Napisao je veliki broj članaka iz oblasti istraživanja kosmosa koji su objavljeni u časopisima "Galaksija", "Front", "Duga", "Planeta", "Astronomija", "Astronomski magazin", Spaceflight i “Vasiona”, i u dnevnim listovima "Politika", "Večernje novosti" i "Srpska reč". Takođe, u časopisu Power Transmission and Distribution objavljuje stručne tekstove iz elektrotehnike. Pre odlaska u Australiju radio je u EPS/"Elektrokosmet", dok je na RTV Priština uređivao televizijske emisije “Horizonti nauke” i “Ekološki krug”. Autor je dve knjige iz kosmonautike: "Kosmički vremeplov" (1997, BIGZ, Beograd) o prvim programima čovekovog leta u kosmos i "Salyut: The First Space Station - Triumph and Tragedy" (2008, Springer-Praxis, London-New York) o tragediji posade prve orbitalne stanice "Saljut". Jedan je od inicijatora projekta prvog srpskog veštačkog satelita "Tesla-1". Član je Britanskog interplanetarnog društva i Instituta inženjera Australije.

Zadnji tekstovi:


Komentari   
Okavango
0 #16 Okavango 18-10-2018 16:41
Ili su barem mogli pre pola veka...
Danijele, ko nam je to tako srozao standarde? :sigh:
Danijel Reponj
+1 #15 Danijel Reponj 17-10-2018 20:21
Eh, kako rekoh, to je daleka budućnost. Možda si u pravu, a možda se nešto promijeni pa misije budu sasvim drugačije izgledale. Za sada, možemo se samo nadati da će se uskoro, reda veličine 10-20 godina, ljudi ponovo barem spustiti i opet prošetati Mjesečevom površinom. Čisto zbog toga što to - mogu. :-)
Okavango
0 #14 Okavango 17-10-2018 15:12
Haha, jeste, moguće da sam malo 'dao gas' :lol:

Dobro, to bi onda otprilike značilo nekoliko transporta tamo-amo super-teškim nosačima, 'direkt' na površinu a la Apolo. S tim da bi se, umesto nekoliko dana zadržavali po mesec dana i ostavljali po jedan deo hardvera na istoj lokaciji (umesto na više lokacija kao Apolo), i 'slagali' ga u nekakvu bazu. Pošto je Apolo imao sletno-uzletni modul, od koga je ostajalo samo postolje, pretpostavljam da će im za dodatni hardver (modul za život / rad) koji bi ostavljali, biti potrebno dodatne snage na nosaču. E, to bi premašilo 120 tona Saturna V, bez obzira na neke tehnološke napretke u izradi letelica.

Ili, možda pametnije - jedan nosač automatski spusti modul, u stilu Čang-e, a drugi posadu a la Apolo i iskulira tu jedno mesec dana pa vrati posadu nazad. Hm - to bi značilo oko 6 nosača za tri posade od po 3 čoveka i tri modula raznih namena. Pa, to bi bilo to.

E sad dolazi ono sa početka - ako su pametni, neke od delova letelica (sletno - uzletni modul, transportni modul Zemlja- Mesec) će parkirati u orbitama i reciklirati - umesto što ih vuku svaki put sa Zemlje, odbacuju po svemiru, vuku na Mesečevu površinu i nazad ili spaljuju kao jednokratne u atmosferi. Samo za transportni brod i sletno-uzletni modul to bi značilo po 30ak tona uštede po letu. Malo li je :) Ostave ih lepo na lokacijama na kojima će ih ponovo koristiti (ISS / Gateway) i umesto kompletnih novih elemenata samo dovuku gorivo...

Jesam li sad malo bliži?
Danijel Reponj
+1 #13 Danijel Reponj 16-10-2018 09:30
UF, to je daleka budućnost o čemu ti pišeš. Još ćemo se načekati da se tako nešto dogodi. Najvjerojatnije će prvo biti mala baza na Mjesečevoj površini u kojoj će ljudi boraviti do mjesec dana. Dok ne riješe problem zaštite od kozmičkog zračenja. Iduća etapa je baza ispod površine, u njoj će ljudi boraviti znatno dulje, a sve drugo je - znanstvena fantastika. :-)
Okavango
+1 #12 Okavango 15-10-2018 14:53
Jer šta se dešava u tom slučaju - za svaki pokret nalik ovima ka ISS, mi imamo Saturn 5 na rampi (ili neki savremeni pandan, verovatno ne ispod 70 tona za LEO). I za svaki taj pokret mi liferujemo servisni modul u solarnu orbitu, ostavljamo ascent postolje na površini meseca, da ne pominjemo da svaki put penjemo u orbitu sve te delove zajedno sa gorivom. Čini mi se da će se preko nekog obima prisustva desiti izvesna 'modularizacija ' saobraćaja, efikasnosti radi - često penjanje lakog materijala i ljudstva na LEO, standardnim postojećim nosačima, i onda prema potrebi - sklapanje, zamena, dopuna i - pravac Mesec. Tamo isto - lake jednostepene letelice za promet sa površine na orbitu i dalje šatlom... Ono jes' - presedanje, sortiranje i održavanje orbitalne stanice može biti upitno. Mada opet, i potrebna im je jedna izvan Van Alenovih pojasa ako misle da vežbaju za Mars...

Što vi kažete - jel' idemo tamo da se 'ljudski' uspostavimo ili idemo tamo da zabodemo zastavu, pokupimo par lopata materijala i da se kući proglasimo? Ako je ovo drugo, više sam nego sklon da se složim sa Vama, tu nema dvojbe. Ali ako je nešto ozbiljnije u pitanju, učinilo mi se logičnim da se u orbiti formira neka manja postaja kao 'pred-korak' ozbiljnoj stalno nastanjenoj bazi. Nešto nalik bazama na Antarktiku (koje su ustvari, možda i najbolja analogija). Jer gledajte Antartik - 30 ak stanica svih mogućih nacija, šaka aerodroma za dopremanje na kontinent i potom lokalni transporti, brodovi na sve strane, rezervni delovi, zalihe, ljudstvo, po nekoliko desetina ljudi po stanici. Imam osećaj da bi par ovakvih baza teško opravdalo super teške nosače - upravo u pogledu cene i praktičnosti, zar ne?
Okavango
+1 #11 Okavango 15-10-2018 14:51
Hvala na odgovoru Danijele, da, ima to sve smisla, mora se priznati.

Ja sam verovatno pretpostavio jedan malo prošireniji oblik prisustva u Lunarnom prostoru nalik ovom sadašnjem saobraćaju ka ISS, gde imamo pilotirane misije tamo-amo 4 puta godišnje, sijaset teretnih dopremanja, komercijalne turiste, učešće raznih edukativnih institucija i šta ti ja znam, gde je tip mislija raznolik i frekventan. Na kraju krajeva, mi tamo treba da kopamo nešto, gradimo, istražujemo, a možda uspemo vodu i gorivo da generišemo.

Dakle možda je pre reč o učestalosti transporta i stepenu prisutnosti na Mesecu? Ako smo zaista tamo u dovoljnom broju i frekvenciji, možda postoji trenutak kada je efikasniji fleksibilni modularni sistem nego ograničena serija teških nosača?

Kontam - ključno pitanje je, koliku ekipu mi zapravo zamišljamo kada govorimo o bazi, a koja je potrebna za duži boravak - sa sve doktorom medicine - 4 čoveka sa smenama na max 6 meseci ili veći broj ljudi koji dolaze i odlaze sa materijalima, resursima za istraživanje, rudarenje, proizvodnju goriva, itd?
Danijel Reponj
+1 #10 Danijel Reponj 13-10-2018 20:19
Ma samo ti Okavango problematizuj, barem se diskusija razvila. :-)

Gle ovako. Sve se može ako se ima para. No, ako ih nema, onda se gleda kako s raspoloživim budžetom napraviti najviše moguće. U ovom slučaju imamo dvije opcje, orbitalna stanica oko Mjeseca i baza na njegovoj površini. Prvu varijantu žele Amerikanci, drugu Rusi.

Treća, koju si ti predložio, nije vjerojatna jer bi to sve skupa bilo preskupo. Dakle imamo ili / ili soluciju. Želimo li istraživati Mjesec, dileme nema, idemo na / pod, njegovu površinu. Nema svrhe orbitirati oko njega jer to što bi astronauti otamo radili, puno jeftinije naprave roboti.

U slučaju problema, pomoć bi stigla u relativno kratkom vremenu od 3 ili malo više dana. Ne znam što bi se to trebalo tamo dogoditi da im nema spasa. Možda recimo nekome pukne slijepo crijevo, no tu ne pomaže ni orbitalna stanica. Udar asteroida? Malo vjerojatno... Najjeftinije i najefikasnije i najbrže je putovati direktno, bez presjedanja jer se tako štede resursi koji su vrlo ograničeni.

Imaš raketu poput Saturn V koja može do Mjeseca direktno prevesti nekoliko tona korisnog tereta, bilo to ljudi, potrepšine, zalihe vode i kisika, oprema itd. Potpališ ju i pošalješ tamo, direktno na površinu, bez potrebe izgradnje međustanica na kojima bi to neko trebao dočekati, pretovariti, sortirati, posredovati... Nema potrebe.

Komunikacija isto tako. Pa imaš direktnu vezu sa Zemljom. Što će ti stanica koja će služiti kao repetitor? Nije problem, za te potrebe, napraviti mali satelit ako baš zatreba. Druga stvar je kineski primjer koji se već događa, u Mjesečevu Lagrangeovu točku postaviti komunikacijski satelit za potrebe baze na drugoj strani Mjeseca.

Uglavnom, malo je vjerojatno da će se baš to dogoditi jer je taj koncept naprosto preskup i nije praktičan. Naravno, to je samo moje mišljenje. :P
Okavango
+1 #9 Okavango 13-10-2018 09:34
Danijele, ako bih mogao da problematizujem malo. Vidim, dosta vas se opredeljuje za jedan ili drugi pristup povratka na Mesec, međutim nešto mi ovde nije jasno. Sve vreme postoji neki diskurs 'ili orbitalna stanica ili mesečeva baza'. Zar ne bi i za tu eventulnu bazu, bili potrebni neki resursi u orbiti, ako ne za prihvat brodova, ono barem za komunikaciju, osmatranje, postepeno osvajanje tehnologija itd?

Zar nije smislenije razvijati razdvojene specijalizovane sisteme za 'šatlovanje' između Zemljine i Mesečeve orbite, dakle bez ascent i descent sistema i onih specijalizovani h za penjanje i spuštanje sa orbita nego da se razvija kombinovani brod tipa 'Apolo'? Nešto nalik konceptu iz 'Odiseje 2001'? Ako se dobro sećam, tamo su baš tri broda bila uključena za put ka bazi. Zar ne bi jedan takav sistem bio efikasniji (naravno, u manje pretencioznoj varijanti) nego da se za pristup bazi koristi sistem lansiraj - putuj - spusti se, brod kompleksne izrade kome bi za bilo kakvu hitnost trebali dani ako ne i meseci za reagovanje? Ovako, u obe orbite imate stanice, 'terminale' za presedanje, odmor, evakuaciju, komunikaciju itd, jednostavnije šatlove za transfer sa orbite na orbitu i već postojeće sisteme za spuštanje na Zemlju tipa Sojuz, Dragon, sa relativno malim nosačima.

Drugim rečima, zar nam, za koji god se pristup opredelili, stanica u Mesečevoj orbiti 'ne gine'? Da li tu stanicu prvi setovali jedni ili drugi ili jedni napravili stanicu a drugi bazu, zar je bitno? Jesmo li sigurni ovde da je reč o dva različita puta?
Danijel Reponj
0 #8 Danijel Reponj 11-10-2018 15:23
Eto, danas im je zatajila i raketa koja je nosila Soyuz s ljudskom posadom na ISS. :o Sreća, preživjeli su.
Danijel Reponj
0 #7 Danijel Reponj 11-10-2018 14:43
Onaj tko izdvaja najviše love i ko osmišljava cijelu stvar, odlučuje o pravilima igre, koga će uzeti za partnera i slično. Tu nema nikakve dileme i nejasnoće niti se ima o čemu raspravljati.

Ako Ameri žele plutati oko Mjeseca, samo naprijed, sretno im bilo. Rusi žele bazu na Mjesecu. I meni se ta varijanta više sviđa. Evo i zašto.

Na Mjesečevoj površini će se razvijati biznis, ne u orbiti. Na površini će se isprobavati i unapređivati tehnologije koje će se moći koristiti i na Marsu. Tko ovlada Mjesecom i njegovom "klimom", taj će ovladati i Marsom.

Nije (više) važno tko će prvi stići na Mars, nego tko će iz cijele priče o čovjeku na drugim nebeskim tijelima početi crpsti znanstvene, tehnološke i financijske plodove. Nema koristi od toga što smo, recimo, prvi došli do Marsa, nego što smo ovladali tehnologijom koja će nam donijeti praktične koristi iz cijele te priče. I zato bih volio da Rusi uspiju u svojem naumu i počnu za stalno boraviti na Mjesecu.

Dugoročno će im se to više isplatiti nego Američko jurcanje prema Marsu iz Mjesečeve orbite. Koštat će ih previše, a za uzvrat im neće donijeti ništa za uzvrat osim samohvale kako su otišli najdalje, gdje još nitko nije bio. Od toga nema neke praktične koristi.

Vremena svemirske utrke su davnio prošla, sada se gledaju praktične koristi koje nam svemir može dati. Jedino sam skeptičan hoće li im to ubrzo i uspjeti jer kako vidimo, Rusija jako zaostaje u tom pogledu. Izgubili su onaj žar, onaj polet, onu odlučnost. To će se brzo trebati mijenjati jer će se taj zaostatak sve više povećavati. Nešto gadno kod njih nije kako valja.
Dodaj komentar


 

leksikon 190


stranica posmatraci

CURRENT MOON


tvastronomija18