O kosmičkim planovima 45. američkog predsednika Donalda Trampa se malo zna jer kosmos nije prioritetna tema, kako za vreme izbora, tako i u prvoj predsedničkoj etapi. Međutim, evidentno je da će se Tramp u analizama poslovanja NASA-e itekako baviti njenim finansijama i najvećim prioritetima. Takođe, može se očekivati jačanje privatnog kosmičkog sektora.          

U američkim predsedničkim izborima letovi u kosmos tradicionalno nisu dominantna oblast. Kandidati za predsednika uglavnom na predizbornim kampanjama biranim rečima govore o svojim kosmičkim planovima, ako ih uopšte tada i imaju kao detaljno razvijene strategije. Kada se obavi smena vlasti u Beloj kući, u principu se tretman kosmosa u odnosu na ostale oblasti ne menja tako dramatično. Zašto? Zbog toga što kada novi predsednik uđe u Belu kuću, toliko toga daleko prioritetnijeg treba da odradi za relativno kratko vreme, tako da mu kosmos nije udarna tema. Ono čime se bavi NASA nije više toliko atraktivno kao što je to bilo 1960-ih kada se od predsednika očekivalo da omogući Americi da pobedi Ruse u trci za Mesec. Za postizanje tog cilja nije se štedelo – u “zlatno doba američkog kosmosa” za NASA-u je izdvajano gotovo 5% ukupnog nacionalnog budžeta SAD (naspram sadašnjih 0.4%-0.5%). Kada je to učinjeno, došao je red na spejs šatl koji je takođe unedren u predizbornu program, sa jedne strane zbog njegovih vojnih aspekata, a sa druge, kada je došlo vreme Međunarodne kosmičke stanice – zbog toga što je bio stožer ovog velikog projekta koji svake godine guta između tri i četiri milijarde dolara budžeta NASA-e. Sada je, međutim, situacija potpuno drugačija. “Apolo” i spejs šatl su davno istorijski relikti, dok je MKS, na kojoj Amerikanci i Rusi žive i rade već godinama zajedno, mesto razgranate međunarodne naučne saradnje da se može slobodno reći da je NASA jedna od retkih državnih ustanova SAD preko koje Bela kuća održava normalne političke veze sa Kremljem. Istina, sada je Mars u modi, međutim naslućujući cenu ovakvog grandioznog poduhvata, predsednički kandidati pažljivo odmeravaju reči pre nego spomenu čovekove letove na Mars.

Situacija je potpuno drugačija ne samo zbog Rusa ili Kineza, već i zbog privatnog biznisa koji itekako menja tradicionalnu jednopolnu sliku američkog kosmosa. Naime, NASA više nije jedina američka institucija koja kreira dugoročnu kosmičku politiku SAD. Na američkoj kosmičkoj pozornici ima drugih privatnih igrača čija uloga mora biti dobro proanalizirana u razvoju dugoročnih strategija kosmičkih istraživanja. E tu su, po meni, NASA i Obamina administracija potpuno zakazali. Naime, kada je posle Buša mlađeg Obama došao u Belu kuću, tada je administrator NASA-e bio Majkl Grifin (Michael Griffin). Kao jedan od najuspešnijih direktora NASA-e, Grifin je strasno želeo da i posle rotacije u Beloj kući ostane na čelo kosmičke administracije. Namera mu je bila da kao jedan od inicijatora programa Constellation za letove na Mesec i Mars, napravi u NASA-i bazu koja će poslužiti za realizaciju ovog ambicioznog programa predsednika Buša. Barak Obama je, međutim imao drugačije mišljenje. Program Constellation je zaustavljen i smešten u istoriju, a sa njim je iz NASA-e otišao je veliki američki kosmički strateg Majkl Grifin.

Na njegovog naslednika nije trebalo dugo čekati. U principu, još za vreme kampanje predsednički kandidati imaju raznorazne savetnike, koji ih između ostalog savetuju i oko pitanja vezanih za kosmos. Sasvim je moguće da se već tada govori i o eventualnom budućem administratoru NASA-e, jer je staro pravilo da smena u Beloj kući automatski povlači i smenu čelnih ljudi NASA-e. Tako Obama dovodi bivšeg astronauta Čarls Bouldena (Charles Bolden) na čelo NASA-e, a za njegovog zamenika postavlja Lori Grejver (LorI Graver). Ako je NASA ikada imala vodeće ljude koji su bili ko’ rogovi u vreći, onda je to bilo upravo tada. Grejverova maltene odmah po dolasku u NASA-u počinje da zagovara privatizaciju kosmosa. Veoma brzo, ona postaje najveći pobornik kosmičke privatizacije i otvoreno zagovara ideju da NASA-e prestane da se bavi razvojem raketa-nosača i da se ovaj sektor, uključujući i razvoj velikih raketa kompletno preda privatnim kompanijama. Za razliku od nje, uticajni senator sa Floride Vilijem Nelson (William Nelson), prvi političar koji je leteo u kosmos, zagovara da NASA pravi super raketu, koja je kasnije dobila sada veće dobro znanu oznaku SLS (Space Launch System - “Kosmički lansirni sistem”). Kako je projekat super-rakete rođen u Senatu, novinari SLS u šali takođe zovu “Senate Launch System” - “Kosmički sistem Senata”.

Naravno, pored razmišljanja o NASA-i i ulozi Amerike u kosmosu, senator Nelson je takođe imao na umu “svoju” državu - Floridu, jer nova raketa, znači mnogo novih radnih mesta tamo gde se ona gradi, testira i odakle se lansira. Ideju zdušno prihvataju senatori iz onih država koje će najviše profitirati od projekta SLS – Kaj Bejli (Kay Bailey) iz Teksasa i Ričard Šelbi (Richard Shelby) iz Alabame. U Teksasu je, to dobro znamo Hjuston, a u Hjustonu Džonsonov kosmički centar u kome se pripremaju astronauti. Za to vreme , u Alabami se, još od vremena džinovskih “Saturna” u Maršalovom kosmičkom centru projektuju i testiraju super-rakete. Senator Šelbi je inače poznat po tome što u Senatu uvek zagovara da se za projekat SLS izdvoji onoliko koliko NASA zahteva, a ponekad, kao što smo početkom ove godine videli, čak i više.

Boulden zdušno prihvata SLS, ali i pod pritiskom Bele kuće organizuje prve komercijalne programe NASA-e – prvo za snabdevanje američkog dela Međunarodne kosmičke stanice (MKS), a onda i za letove astronauta u kosmos. Naime, od kraja 2011. Amerikanci lete u kosmos na ruskim kosmičkim brodovima, tako da je Boulden pokrenuo i ovaj drugi komercijalni program. Kao što je poznato, u prvom programu učestvuju kompanije SpaceX i Orbital ATK, dok je pored SpaceX u drugom programu veliki Boeing. Ono što je zajedničko za oba programa je da NASA-e finansira najveći deo razvoja kosmičkog broda, dok privatne kompanije pokrivaju troškove razvoja rakete-nosača. To znači, da NASA koristi narodne pare da finansira praktično privatne kosmičke projekte što nije nimalo dobro primljeno u Kongresu kojim dominiraju Republikanci. Dok su oni kapom i šakom odobravali nacionalne projekte super-rakete SLS i kosmičkog broda Orion, godinama su manje davali za razvoj privatnih kosmičkih brodova. Time je Kongres, u kome je vrlo važnu ulogu igrao senator Džon Mek Kejn (John McKane), na neki način produžio američku agoniju sa letovima u kosmos i u budžet Rusije za sve ove godine ubacio negde oko četiri milijarde dolara.           

Elem, ova priča o kosmičkoj politici i lobiranjima, o trvenju između Kongresa i Bele kuće, u kome je NASA bila kolateralna šteta, u svetlu dolaska Trampa ima posebnu konotaciju. Obama je, iznad svega svojim odsustvom kosmičke strategije, napravio pravi tehno-ekonomski haos u NASA-i. Posle gašenja programa Canstellation, na veliki pritisak Senata predložio je SLS, a takođe i let astronauta na jedan asteroid. To je vrlo komplikovan i rizičan projekat koji je i pored nekoliko revizija još uvek na udaru kritika, kako političara u Kongresu, tako i naučnika širom SAD. A, nije nikakva tajna da čak i u NASA-i ova misija, kao besperspektivna i veoma skupa, nema mnogo pristalica. Veliko je pitanje hoće li ona uopšte opstati posle dolaska Trampa.

Međutim, nije samo misija leta na asteroid trn u nozi onih koji rukovode kosmičkim programom NASA-e. Naime, dok NASA troši milijarde na razvoj super-rakete SLS (godišnje oko tri milijarde dolara), kompanije SpaceX i Blue Origin uveliko rade na sličnim projektima. Obe kompanije nameravaju da razviju rakete kapaciteta oko stotinu tona, znači u rangu druge verzije rakete SLS! Priznaćete, ako je i od bogate Amerike, previše je. U isto vreme graditi tri posebne rakete sa praktično istim gabaritima i karakteristikama, jednu kao deo nacionalnog programa, a dve kao privatne lansere, govori o potpunoj neodgovornosti establišmenta Bele kuće u dugoročnom planiranju američke raketno-kosmičke industrije. Pored tri super-rakete, nekoliko kompanija razvija odvojeno nosače srednje nosivosti, a o tome da se trenutno u SAD radi na razvoju ni manje, ni više, nego najmanje četiri nova kosmička broda za letove astronauta (Orion, Dragon V2, Starliner i Dream Chaser) da i ne govorimo. Ovaj haos me podseća na kasne pedesete, kada su se u vreme predsednika Ajzenhauera, koji se sa pitanjima kosmosa veoma teško snalazio, za lansiranje prvog američkog satelita među sobom utrkivala sva tri roda američkih vojnih snaga – kopnene snage, vazduhoplovstvo i mornarica. Tada je to pomoglo Sovjetskom Savezu da prvi lansira veštački satelit u kosmos. Naravno sada su druga vremena, međutim neshvatljivo je da se toliko novca troši što u NASA-i, što u privatnim kompanijama da se praktično postignu isti ciljevi.

Tramp kosmonaut

Zbog toga, očekujem da će Tramp ovoj sferi svog kosmičkog biznisa posvetiti posebnu pažnju. O kosmičkim planovima Donalda Trampa malo se govorilo za vreme predsedničke kampanje. U njenoj ranijoj fazi, Tramp je naveo da će se radije fokusirati da popuni figurativno rečeno “pukotine u zemlji” (misli se na ekonomske probleme), nego da šalje ljude na Mars. Iako je ocenio da je “NASA super”, Tramp je ocenio da je kosmički proram Amerike na nivou nacija trećeg sveta. Međutim, u finalnoj etapi kampanje, 19. oktobra dvojica Trampovih političkih savetnika (Bob Volker i Piter Navaro) su u intervjuu Space News naveli neke detalje koji mogu da ukažu na glavne smernice kosmičke strategije novog američkog predsednika. Naime, oni navode da je Tramp veliki pobornik komercijalnih kosmičkih letova i privatnih kompanija kao što je SpaceX. U tekstu se kaže da nije logično da se korišćenjem novca poreskih obveznika (znači naroda), istovremeno razvija nekoliko tipova raketa-nosača koje u principu koriste iste tehnologije i sličnih su nosivosti. Između ostalog, oni kažu: - “Koordinisana politika treba da zaustavi ovo dupliranje i brzo odredi dali postoje rešenja privatnog sektora koja ne zahtevaju državne investicije”. U ovom osvrtu nema direktne kritike najvećih projekata NASA-e – kosmičkog broda “Orion” i džinovske rakete-nosača SLS. Međutim, što je veoma zanimljivo, ova dva državna projekta koja godišnje gutaju oko šest milijardi dolara, u tekstu nisu uopšte ni spomenuti! Ako je suditi po ovome, ali i znajući da je Tramp iznad svega biznismen (i to veoma uspešan) očigledno je da privatizacija kosmosa provejava kao dominantna strategija novog američkog predsednika. Tome u prilog takođe ide i činjenica da je jedan od autora teksta – Bob Volker, koji je ranije u Senatu rukovodio Komitetom za nauku i tehnologiju, pre tri godine u Wall Street Journal-u eksplicitno naveo da je Amerika treba da privatizuje industriju lansiranja kosmičkih aparata.

sls
Budućnost projekta SLS može zavisiti od razvoja sličnih privatnih raketa

Dali će Trampovo forsiranje još intenzivnije privatizacije kosmosa ugroziti neke od programa NASA-e teško je sada sa sigurnošću reći, međutim sumnjam da su tamo preterano srećni pobedom Trampa. Kako je dobro poznat Trampov stav o klimatskim (ne)promenama i da ne želi da ugrozi nacionalnu ekonomiju da bi zadovoljio zahteve za smanjenje emisije gasova iza kojih ima mnogo politikanstva, a malo prave nauke, moguće je da jedna od prvih kosmičkih žrtava NASA-e bude program snimanja Zemljine površine i naučnih istraživanja vezanih za praćenje klimatskih promena čiji je godišnji budžet oko dve milijarde dolara. Kao najbezbolnija promena, moguće je da ako ne u potpunosti, onda barem deo ovog programa bude prepušten privatnim organizacijama.

Na pitanje SpaceNews dali je budžet NASA-e u 2016. od 19,3 milijardi dolara, što predstavlja nešto manje od 0,5% ukupnog federalnog budžeta, prevelik, isuviše mali ili dovoljan, Tramp je odgovorio sledeće: “Nemoguće je odgovoriti na ovo pitanje na osnovu trenutne situacije kosmičkog programa i problema sa kojima je suočen. Moja administracija će proanalizirati prioritete potrošnje i na osnovu toga odrediti optimalni nivo (finansiranja). Međutim, kao biznismen, ja sam svestan mnogih koristi, inovacija i naučnih otkrića koja ne bi bila moguća bez kosmičkog programa, tako da i ovo treba biti uzeto u obzir.”

A šta može da se desi a projektima SLS-Orion? Teško je očekivati da će se Tramp usuditi da pročačka po ovom ponosu NASA-en, barem ne u prvoj godini njegovog predsednikovanja. Oba projekta obezbeđuju stotine hiljada radnih mesta širom SAD, tako da bi Trampovo smanjenje njihovog finansiranja (ako bi uopšte prošlo u Kongresu) moglo da mu se vrati kao bumerang. Međutim, ne očekujem da će Tramp sedeti skrštenih ruku dok SpaceX i Blue Origin grade super-rakete, a on u kasu NASA-e iz državnog budžeta nastavlja da sipa milijarde sa SLS. Pre ili kasnije, nešto će se ovde desiti. Ako ništa drugo, Tramp će pomno pratiti kako ove dve kompanije napreduju i, kada dođe čas može da predloži da se SLS ugasi i jedan od privatnih super-nosača iskoristi za lansiranje Oriona. Možda se ovo, na kraju i ne desi, ali mi Tramp kao pragmatičar, biznismen i, kao što smo videli, veoma naklonjen jačanju ekonomije (rekao je da želi da Amerika gradi puteve, škole, bolnice i mostove, rakete nije spomenuo) ne ostavlja utisak nekoga ko će mirno gledati ovu suludu američku raketnu-trku koja guta tolike milijarde. 

Kada je MKS u pitanju, takođe možemo očekivati neka iznenađenja. Tramp će sigurno intenzivirati pristup privatnog sektora na MKS. Takođe, moguće je da pozove Kinu da se pridruži programu MKS, ali je veliko pitanje dali bi najmnogoljudnija zemlja, koja uveliko radi na razvoju svoje nacionalne orbitalne stanice, sada na to pristala. Kao što je poznato, projekat MKS kao zajednički međunarodni program saradnje SAD i Rusije (i ostalih država) rođen je u vreme administracije demokrate Bila Klintona, ali je najveći deo posla gradnje američko-međunarodnog dela stanice odrađen kada je republikanac Džordž Buš mlađi bio u Beloj kući. Demokrata Obama je priveo gradnju njenu gradnju, ali je takođe inicirao angažovanje privatnog sektora u njenom održavanju i eventualnom korišćenju. Kina, kada su NASA, Bela kuća, Kongres i Pentagon bili u pitanju, nikada nije figurisala čak i kao potencijalni partner u ovom projektu. Tako da, uz svo poštovanje strategije Trampa, teško je očekivati da će se Kina, koja radi na projektu svoje orbitalne stanice, sada pridružiti Amerikancima na MKS. Ali, nikada ne recimo nikada.  

Da sumiramo potencijalne kosmičke planove predsednika Donalda Trampa. Kao prvo, u početnoj etapi svoje administracije on ima veoma uzak manevarski prostor za velike promene. Tri najveća projekta NASA-e – SLS, Orion i Vebov teleskop koji je progutao gotovo deset milijardi dolara su svi u toku, tako da su bilo kakve veće promene teško ostvarive. Međutim, treba očekivati detaljnu analizu finansija, prioriteta i dugoročne strategije koja se u najkraćem može okarakterisati sa dva paragrafa: podrška projektima NASA-e za let čoveka u duboki kosmos, uključujući Mesec i Mars i veći pristup privatnim kompanijama niskim orbitama. Takođe, u okviru letova u duboki kosmos, moguće je da projekti super-raketa privatnih kompanija prevagnu nad nacionalnim projektom SLS Naravno, pokušaj njenog prvog lansiranja krajem 2018. će bez svake sumnje uslediti, ali hoće li SLS aprila 2023. lansirati kosmički brod Orion prvi put sa posadom, može da bude veliko pitanje. Posebno ukoliko Ilon Mask uspešno lansira svoju super-raketu Falcon Heavy. Teško je očekivati da će Tramp odvojiti novac za razvoj sledeće verzije SLS od 100 tona (tzv. “Blok-2”) ako privatnici budu već imali takve rakete, za čiji će razvoj potrošiti sigurno mnogo manje novca nego NASA. Sumnjam da će ideju leta na Mars Tramp da ospori, ali ne očekujem neki preveliki entuzijazam za njenu podršku. Posebno kada mu NASA, ako ona uopšte opstane u obliku u kome je sada, ispostavi račun za let na Mars.

Ma šta se desilo, pre ili kasnije, treba očekivati promene. Naravno, Boulden će uskoro otići, a ne bih bio iznenađen da se Majkl Grifin vrati na kormilo NASA-e. Istovremeno, očekujem da će Mask, Bezos, Bigelou i drugi predstavnici američkih privatnih kompanija dobiti još izraženije mesto na američkoj kosmičkoj pozornici.      

Majkl Daglas Grifin (MichaEl Doughlas Griffi n)

Grujica Ivanović
Author: Grujica Ivanović
Menadžer planiranja električnih mreža u australijskoj kompaniji Ergon Energy, magistar elektrotehnike. Napisao je veliki broj članaka iz oblasti istraživanja kosmosa koji su objavljeni u časopisima "Galaksija", "Front", "Duga", "Planeta", "Astronomija", "Astronomski magazin", Spaceflight i “Vasiona”, i u dnevnim listovima "Politika", "Večernje novosti" i "Srpska reč". Takođe, u časopisu Power Transmission and Distribution objavljuje stručne tekstove iz elektrotehnike. Pre odlaska u Australiju radio je u EPS/"Elektrokosmet", dok je na RTV Priština uređivao televizijske emisije “Horizonti nauke” i “Ekološki krug”. Autor je dve knjige iz kosmonautike: "Kosmički vremeplov" (1997, BIGZ, Beograd) o prvim programima čovekovog leta u kosmos i "Salyut: The First Space Station - Triumph and Tragedy" (2008, Springer-Praxis, London-New York) o tragediji posade prve orbitalne stanice "Saljut". Jedan je od inicijatora projekta prvog srpskog veštačkog satelita "Tesla-1". Član je Britanskog interplanetarnog društva i Instituta inženjera Australije.

Zadnji tekstovi:


Komentari   

Miloš T.
+1 #2 Miloš T. 18-11-2016 12:02
Odlična analiza. A evo i jedne sveže povezane vesti: http://arstechnica.com/science/2016/11/nasa-realizes-sls-and-orion-are-too-expensive-opens-door-to-competitors/
"With a new presidential administration promising to review its human spaceflight activities, NASA on Thursday continued to signal a willingness to consider alternatives to its exploration systems—the Space Launch System rocket, Orion spacecraft, and related ground systems developed at Kennedy Space Center to support their launch later this decade and in the 2020s." ...
Prijavi administratoru
Sstojanov
+5 #1 Sstojanov 11-11-2016 23:03
Izvrstan , informativan , argumentovan. Tekst koji zasluzuje vise paznje od ovog usamljenog komentara .
Prijavi administratoru

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Facebook